Dru­štvo cr­no­gor­sko-ru­skog pri­ja­telj­stva „Sv. Ge­or­gi­je” iz Nik­ši­ća prek­si­noć je u svo­jim pro­sto­ri­ja­ma ugo­sti­lo pro­to­je­re­ja Jo­va­na Pla­men­ca, pa­ro­ha bar­skog i star­je­ši­nu cr­kve Sv. Ni­ko­le u Sta­rom Ba­ru, ko­ji je go­vo­rio o Svetom Jo­va­nu Vla­di­mi­ru. Pre­da­va­nje je po­sve­će­no hi­lja­du­go­di­šnji­ci mu­če­nič­ke smr­ti pr­vog srp­skog sve­ti­te­lja. Go­vo­re­ći o li­ku, dje­lu i du­hov­nom seg­men­tu sve­ti­te­lja, Pla­me­nac se do­ta­kao naj­pri­je ži­vo­ta kne­za Vla­di­mi­ra, po­slu­živ­ši se vi­zan­tij­skim i slo­ven­skim iz­vo­ri­ma, a za­tim pre­zen­to­vao ka­ko je do­šlo do nje­go­ve smr­ti, sa­hra­ne, pre­no­sa mo­šti­ju, te na­stan­ka ži­ti­ja i slu­žbe na grč­kom i srp­skom je­zik.
On je pod­sje­tio na na­rod­na ka­zi­va­nja o Sve­tom Jo­va­nu Vla­di­mi­ru, na­vo­de­ći po­seb­no za­ni­mlji­ve le­gen­de o na­stan­ku to­po­ni­ma u Ma­ke­do­ni­ji ve­za­nih za ovog sve­ca, kao i ši­roj jav­no­sti ne­po­zna­te le­gen­de iz Al­ba­ni­je, od­no­sno El­ba­sa­na, mje­sta gdje su se du­go ču­va­le sve­ti­te­lje­ve mo­šti.
Pla­me­nac je go­vo­rio i o ru­mij­skoj li­tur­gi­ji, kr­stu Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra ko­ji se ču­va u mi­ku­lić­koj po­ro­di­ci An­dro­vić, kao i knji­žev­ni­ci­ma ko­ji su za mo­tiv ima­li ro­man­tič­nu lju­bav Vla­di­mi­ra i Ko­sa­re ili kne­že­vu mu­če­nič­ku smrt.
- Ve­li­ko­mu­če­nik Jo­van Vla­di­mir, ču­do­tvo­rac, ubi­jen je na Pre­spi 22. ma­ja 1015. go­di­ne. Ro­đen je u jed­nom de­bar­skom se­lu uda­lje­nom dva i po da­na ho­da od El­ba­sa­na, u sa­da­šnjoj Al­ba­ni­ji. Kod El­ba­sa­na je po­di­gao ma­na­stir, ko­ji Al­ban­ci zo­vu Sin Đon, jer su ta­ko zva­li Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra. Po iz­vo­ri­ma Jo­van Vla­di­mir je bio do­bar, mu­dar, pra­ve­dan, mi­ro­lju­biv i pra­vi sve­ti­telj. Sve­ti Jo­van Vla­di­mir je po­di­gao po­red svo­ga dvo­ra, u mje­stu Kra­ji­na, cr­kvu po­sve­će­nu Pre­sve­toj Bo­go­ro­di­ci, ko­ju je na­zvao Pre­či­sta Kra­jin­ska. Nje­go­vo ti­je­lo je pre­ni­je­to sa Pre­spe u ovu cr­kvu. Nad sve­če­vim gro­bom či­ta­ne su mo­li­tve i mno­gi bo­le­sni­ci su is­ci­je­lje­ni. Iz nje­go­vih mo­šti­ju ši­rio se sve­tač­ki mi­ris. Go­spo­dar Al­ba­ni­je, Kar­lo To­pi­ja 1381. go­di­ne po­di­gao je no­vi ma­na­stir kod El­ba­sa­na i u nje­ga je pre­nio mo­šti Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra, sa­hra­nje­ne sa dr­ve­nim kr­stom ko­ji je dr­žao u ru­ci u mo­men­tu ubi­stva. Taj krst se sa­da na­la­zi u se­lu Ve­lji Mi­ku­li­ći. Po tra­di­ci­ji pra­vo­slav­ni Sr­bi, Mu­sli­ma­ni i ka­to­li­ci sva­ke go­di­ne na Du­ho­ve, u sve­ča­noj po­vor­ci idu no­se­ći ovaj krst na Ru­mi­ju, upu­ću­ju­ći mo­li­tve za is­cje­lje­nje Go­spo­du i Sv. Jo­va­nu Vla­di­mi­ru. Kult Sv. Jo­va­na Vla­di­mi­ra po­sto­ji još od da­na nje­go­ve po­gi­bi­je. Po­red pra­vo­slav­ne cr­kve, pri­zna­je ga ka­to­lič­ka, kao i Al­ban­ci mu­sli­ma­ni, ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Pla­me­nac, pre­zen­tu­ju­ći Nik­ši­ća­ni­ma i fo­to­gra­fi­je zna­čaj­ne za ži­vot Jo­va­na Vla­di­mi­ra.
Me­di­ja­tor pro­gra­ma bio je mr Va­silj Jovović, isto­ri­čar.
L.N.