Knji­ga „Di­ja­lo­zi u Pa­ri­zu” Ti­ja­ne Ži­va­lje­vić pro­mo­vi­sa­na je pred broj­nom pu­bli­kom u mul­ti­me­di­jal­noj sa­li Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nog cen­tra „Bu­do To­mo­vić” u Pod­go­ri­ci. O knji­zi su po­red autor­ke go­vo­ri­le i re­cen­zent­ki­nje, knji­žev­ni kri­ti­ča­ri Jo­van­ka Vu­ka­no­vić i Ja­sna Ta­tar, kao i glav­ni ured­nik i iz­da­vač So­nja Ži­va­lje­vić.
- Ovo je­ste Ti­ja­ni­na pr­va knji­ga, a već pu­tu­je ši­rom svi­je­ta. Ovaj tekst či­ta­la sam kao ru­di­men­tar­ni ro­man. U nje­mu po­sto­ji i jed­na div­na lju­bav­na pri­ča ko­ja se za­vr­ša­va i po­či­nje na Aj­fe­lo­voj ku­li – ka­za­la je So­nja Ži­va­lje­vić, ko­ja je pre­u­ze­la i ulo­gu mo­de­ra­to­ra ve­če­ri. „Di­ja­lo­zi u Pa­ri­zu” su dvo­je­zič­na knji­ga, na srp­skom i en­gle­skom je­zi­ku.
- Za ovu for­mu je lič­na per­cep­ci­ja či­ta­o­ca mno­go va­žna. Ti­ja­ni­ni di­ja­lo­zi su upra­vo svje­ži, va­zduh ve­li­kog svi­je­ta, ali oba­sjan unu­tra­šnjim, cr­no­gor­skim sun­cem. Di­ja­lo­zi su jed­no­stav­ni, ali je ta jed­no­stav­nost sa­mo pri­vid. Ona nam osta­vlja pro­stor da raz­mi­šlja­mo i ma­šta­mo, da ih tu­ma­či­mo na svoj na­čin. Ovi di­ja­lo­zi su ta­ko­đe jed­na in­tim­na for­ma i pot­pu­no su uskla­đe­ni sa tom to­plom at­mos­fe­rom pa­ri­skog bi­stroa - ka­za­la je Ja­sna Ta­tar. Ona je do­da­la da su Ti­ja­ni­ni di­ja­lo­zi dis­kret­ni, to­pli, sr­dač­ni, te da sva­ki no­si i uni­ver­zal­nu po­ru­ku.
- U „Di­ja­lo­zi­ma” Ti­ja­ne Ži­va­lje­vić po­seb­no se oči­ta­va njen osje­ćaj re­a­li­stič­no­sti i ra­zno­li­ko­sti ži­vot­nih fe­no­me­na: op­ti­mi­zma, lju­ba­vi, vje­re, razočaranja, sa­mo­će, dru­go­sti, stra­ha, že­lje, žud­nje za ne­po­zna­tim, po­tre­be za bli­sko­šću... I na kra­ju ta­kvog, ve­o­ma bo­ga­tog ži­vot­nog ka­le­i­do­sko­pa, opet sto­ji autor­ki­na mak­si­ma, kao ne­iz­o­stav­na po­ru­ka nje­ne stva­ra­lač­ke vi­zi­je: ,,Uvi­jek po­sto­ji pi­ta­nje ko­je ne do­zvo­lja­va za­vr­še­nost” - ka­za­la je knji­žev­na kri­ti­čar­ka Jo­van­ka Vu­ka­no­vić.
Autor­ka knji­ge je is­ta­kla da je svoj pr­vje­nac po­sve­ti­la maj­ci. Bit­no joj je da či­ta­nje ove knji­ge bu­de in­tim­no is­ku­stvo, a pra­zan pro­stor oko sva­kog di­ja­lo­ga da­je či­ta­o­cu i pro­stor za lič­ni do­ži­vljaj...
- Moj na­čin is­tra­ži­va­nja gra­da bio je oslu­ški­va­nje di­ja­lo­ga na ra­znim mje­sti­ma, nji­ho­vo za­pi­si­va­nje, ali bez ide­je da ih ob­ja­vim kao knji­gu. To se tek ka­sni­je ja­vi­lo – ka­za­la je autor­ka.
Ti­ja­na Ži­va­lje­vić je ro­đe­na 1985. go­di­ne na Ce­ti­nju. Na­kon dvi­je go­di­ne ce­tinj­ske gim­na­zi­je od­la­zi u Slo­ve­ni­ju, gdje za­vr­ša­va me­đu­na­rod­nu ma­tu­ru na en­gle­skom je­zi­ku. To­kom stu­di­ja na eko­nom­skom fa­kul­te­tu u Pod­go­ri­ci, za­jed­no sa ko­le­ga­ma, or­ga­ni­zu­je pr­vi sa­jam za za­po­šlja­va­nje u Cr­noj Go­ri, ra­di kao tu­ri­stič­ki vo­dič, za­tim kao asi­stent slo­ve­nač­kog am­ba­sa­do­ra i ka­sni­je kao pre­vo­di­lac za OEBS. Na­kon za­vr­še­nih stu­di­ja ra­di pr­vo kao asi­stent po­li­tič­kog di­rek­to­ra, a za­tim kao sa­vjet­nik za eko­no­mi­ju i evrop­ske in­te­gra­ci­je u De­le­ga­ci­ji Evrop­ske uni­je u Pod­go­ri­ci. Ško­lo­va­nje na­sta­vlja na uni­ver­zi­te­tu u Ni­ci, gdje je ma­gi­stri­ra­la ma­kro­e­ko­no­mi­ju na fran­cu­skom je­zi­ku. Bi­la je sti­pen­di­sta ame­rič­ke, slo­ve­nač­ke, austrij­ske i fran­cu­ske vla­de i is­tra­ži­va­la svi­jet. U ju­lu 2013. se­li se u Pa­riz i po­či­nje da ra­di u Raz­voj­noj ban­ci Sa­vje­ta Evro­pe. Ta­da na­sta­ju di­ja­lo­zi za­pi­sa­ni u ovoj knji­zi. Da­nas ži­vi i ra­di u Cr­noj Go­ri.
A.Ć.

Mi­sa­o­ni i lir­ski me­da­ljo­ni

- Ru­ko­pis Ti­ja­ne Ži­va­lje­vić „Di­ja­lo­zi u Pa­ri­zu” pred­sta­vlja ve­li­ko i pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje za ov­da­šnju, a usu­đu­jem se re­ći, i za knji­žev­nu prak­su u ši­rem okru­že­nju. Iz­ne­na­đe­nje naj­ma­nje iz dva raz­lo­ga. Pr­vo, na po­e­tič­kom pla­nu: te­ško svo­di­vi na od­re­đe­nu knji­žev­nu for­mu, „Di­ja­lo­zi” isto­vre­me­no pred­sta­vlja­ju, ko­li­ko mi­sa­o­ne, to­li­ko i lir­ske me­da­ljo­ne, kao i kro­ki dra­ma­tur­ške sce­ne. Sve je to kraj­nje sve­de­no u pro­bra­ni lek­sič­ki kor­pus, od­no­sno li­te­rar­nu for­mu ko­ja, iako mak­si­mal­no re­du­ko­va­na, otva­ra bez­broj per­spek­ti­va, oči­gled­no, jed­nog ja­kog in­te­lek­tu­al­nog i fi­lo­zof­skog pro­mi­šlja­nja sa­me autor­ke. Dru­go, autor­ki­ni „Di­ja­lo­zi”, kao njen pr­vi knji­žev­ni ru­ko­pis, li­šen je svih onih po­zna­tih po­čet­nič­kih sti­li­stič­kih sla­bo­sti. Na­pro­tiv, oni se do­i­ma­ju kao sve­ko­li­ko is­ku­stvo svi­je­ta. A Pa­riz, u ne­ku ru­ku, i je­ste, ako ne či­tav svi­jet, on­da je nje­gov naj­ja­či epi­cen­tar - sma­tra Jo­van­ka Vu­ka­no­vić.