Mla­da So­fi­ja Pe­ro­vić, ko­ja se mo­že po­di­či­ti ti­tu­lom dok­to­ra umejt­no­sti, jed­na je od ri­jet­kih uspje­šnih že­na ko­ja je ta­len­tom i zna­njem spo­ji­la raz­li­či­te obla­sti stva­ra­la­štva - mu­zi­ku, knji­žev­nost i oper­sku re­ži­ju. Ko­tor­ska pu­bli­ka ima­la je pri­li­ke da se uvje­ri u nje­nu sve­stra­nost gle­da­ju­ći mo­no­o­pe­ru „Ljud­ski glas” Fran­si­sa Pu­lan­ka, ko­ju su pre­ma tek­stu Ža­na Kok­toa, u sklo­pu Don Bran­ko­vih da­na mu­zi­ke, iz­ve­le so­pran Ve­sna Aći­mo­vić i pi­ja­nist­ki­nja Sla­đa­na Aći­mo­vić. Ovo dje­lo, a ujed­no njen pr­vi su­sret sa mo­no­o­pe­rom, pre­mi­jer­no je iz­ve­de­no u de­cem­bru u okvi­ru se­zo­ne „Iden­ti­tet” u po­zo­ri­šnoj ku­ći in­ter­na­ci­o­nal­nog re­no­mea - Bi­tef te­a­tru, na či­jem će se re­per­to­a­ru „Ljud­ski glas” na­ći u na­red­noj se­zo­ni. Pe­ro­vić ra­do sa­ra­đu­je sa so­li­sti­ma iz Cr­ne Go­re, na­ro­či­to u okvi­ru pro­je­ka­ta „Ope­ro­se”, či­ji je her­ceg­nov­ski seg­ment upra­vo za­vr­šen.
- Ovog lje­ta pr­vi put sam ima­la pri­li­ke da se na mo­je ve­li­ko za­do­volj­stvo pred­sta­vim pu­bli­ci u Cr­noj Go­ri, pr­vo mo­no­o­pe­rom „Ljud­ski glas” i a za­tim i kao asi­stent ve­li­kog ita­li­jan­skog re­di­te­lja Pa­o­la Bo­zi­zi­ja, pro­fe­so­ra Uni­ver­zi­te­ta u Mi­la­nu sa ko­jim sa­ra­đu­jem na pro­duk­ci­ji Ro­si­ni­je­ve ope­re „Pe­pe­lju­ga” na fe­sti­va­lu „Ope­ro­sa”. Sa cr­no­gor­skim so­li­sti­ma sam sa­ra­đi­va­la na ope­ri „Kru­ni­sa­nje Po­pe­je”, ali i kao pro­fe­sor glu­me na Be­o­grad­skoj ba­rok­noj aka­de­mi­ji. Ima­la sam pri­li­ke da se uvje­rim u ve­li­ki ta­le­nat i po­ten­ci­jal mla­dih pje­va­ča s ovih pro­sto­ra, i na­dam se da ću u bu­duć­no­sti s nji­ma ostva­ri­va­ti uspje­šnu sa­rad­nje na me­đu­na­rod­nim pro­jek­ti­ma - ka­že Pe­ro­vić za „Dan”.
Pri­je mje­sec da­na je za­vr­ši­la pr­vi od tri dok­to­ra­ta na ko­ji­ma je ra­di­la i ste­kla zva­nje dok­to­ra umjet­no­sti na Fa­kul­te­tu mu­zič­ke umjet­no­sti u Be­o­gra­du. Pa­ra­lel­no ra­di na još dva dok­to­ra­ta.
- Ra­di­ti tri dok­to­ra­ta iz raz­li­či­tih obla­sti, mu­zič­ka in­ter­pre­ta­ci­ja - čem­ba­lo, knji­žev­nost i oper­ska re­ži­ja) u isto vri­je­me vr­lo je zah­te­van po­sao, ali uspi­je­vam da se i prak­tič­no ba­vim svo­jim pro­fe­si­ja­ma. Re­dov­no na­stu­pam kao čem­ba­list­ki­nja i so­lo i u ka­mer­nim an­sam­bli­ma, uče­stvu­jem na me­đu­na­rod­nim sim­po­zi­ju­mi­ma, ob­ja­vlju­jem struč­ne ra­do­ve i ak­tiv­no se ba­vim oper­skom re­ži­jom, ta­ko da sam u tom smi­slu za­do­volj­na. Na­dam se da će mi se trud, rad i ula­ga­nje u obra­zo­va­nje i struč­no usa­vr­ša­va­nje u Sr­bi­ji, Fran­cu­skoj, Špa­ni­ji i Austri­ji, ali i prak­tič­no is­ku­stvo ko­je sam do­sad ste­kla is­pla­ti­ti i da ću ima­ti pri­li­ke da se pred­sta­vim pu­bli­ci i u na­šem re­gi­o­nu, i ši­rom svi­je­ta - is­ti­če ona.
Tre­nut­no ra­di na pre­mi­jer­nom iz­vo­đe­nju u na­šem re­gi­o­nu ope­re „Bi­je­la ru­ža” nje­mač­kog kom­po­zi­to­ra Uda Ci­mer­ma­na, ko­ja je pr­vi put iz­ve­de­na u Ham­bur­gu 1986.
- Ovo dje­lo go­vo­ri o tra­gič­noj sud­bi­ni pri­pad­ni­ka an­ti­fa­ši­stič­ke pa­ci­fi­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je „Bi­je­la ru­ža” ko­je je 1943. po­gu­bio Ge­sta­po. Pre­mi­je­ra je za­ka­za­na za 30. sep­tem­bar u Be­o­gra­du u no­vom umjet­nič­kog pro­sto­ru „Dor­ćol plac”. Na mo­je ve­li­ko za­do­volj­stvo na­sta­vljam sa­rad­nju sa Ve­snom Aći­mo­vić sa ko­jom sam ima­la čast da ra­dim i „Ljud­ski glas” - na­ja­vlju­je umjet­ni­ca.
So­fi­ja Pe­ro­vić je pred be­o­grad­skom pu­bli­kom de­bi­to­va­la je u ju­nu 2014. go­di­ne re­ži­jom Mon­te­ver­di­je­ve ope­re „Kru­ni­sa­nje Po­pe­je” na ve­li­koj sce­ni Ope­re i te­a­tra „Ma­dle­ni­a­num” u ko­pro­duk­ci­ji sa No­vom be­o­grad­skom ope­rom.
M.D.PO­PO­VIĆ


Mo­no­o­pe­ra za sva vre­me­na

- „Ljud­ski glas” je jed­na vr­lo in­tim­na žen­ska pri­ča ko­ju je na­pi­sao mu­ška­rac, ve­li­ki Žan Kok­to, na­kon sop­stve­nih lju­bav­nih raz­o­ča­ra­nja. Ba­vi se naj­in­tim­ni­jim osje­ća­nji­ma, stra­ho­vi­ma i strep­nja­ma jed­ne že­ne, ko­ja se i da­nas, ba­rem di­je­lom, mo­že pre­po­zna­ti u nji­ma. Za­to je te­ma ovog dje­la bez­vre­me­na i ak­tu­el­na. Po­seb­no mi je fa­sci­nant­no ka­ko se osim mo­de­la te­le­fo­na od 1928. go­di­ne, ka­da je Kok­to na­pi­sao ovu mo­no­dra­mu, ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo. Iz­me­đu osta­log, za­to sam i iza­bra­la da po­sta­vim ovu mo­no­o­pe­ru, po­red nje­nih mu­zič­kih kva­li­te­ta, ko­ji su neo­spor­ni - ka­že So­fi­ja.
Ova mla­da re­di­telj­ka je to­kom usa­vr­ša­va­nja re­ži­ra­la Sar­tro­vu dra­mu „Iza za­tvo­re­nih vra­ta”, pot­pi­sa­la re­ži­ju Mon­te­ver­di­je­vih ma­dri­ga­la na 10. Me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu če­ma­ba­la.