Naš sa­go­vor­nik slo­vi da­nas za jed­nog od naj­i­stak­nu­ti­jih pje­sni­ka za djecu. Ro­đen u Sta­rom Grac­kom kod Li­plja­na na Ko­so­vu Oda­lo­vić je osnov­nu ško­lu učio u za­vi­ča­ju, a gim­na­zi­ju u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci. Stu­di­rao je knji­žev­nost u Pri­šti­ni. Ra­dio je kao no­vi­nar „Je­din­stva”, ure­đi­vao „Đur­đe­vak”, ći­ri­lič­no gla­si­lo za osnov­ce. Autor je vi­še pje­snič­kih zbir­ki i knji­ga za naj­mla­đe -„Ma­ma je gla­gol od gla­go­la ra­di­ti” , „Dru­že ta­ta, kuć­ni ko­man­dan­te”, „Ne­ko je ukrao la­stu” , „Ve­tar mi od­neo pan­ta­lo­ne”, „Lir­ski po­ker” sa Tri­fu­no­vi­ćem, Ršu­mo­vi­ćem i Ra­du­lo­vi­ćem... Za svoj rad na­gra­đen je broj­nim na­gra­da­ma i pri­zna­nji­ma, me­đu ko­ji­ma su Vu­ko­va na­gra­da, Po­ve­lja Zma­je­vih iga­ra, Za­bav­ni­ko­va, „Ne­ven”, „Gra­ča­nič­ka po­ve­lja”, Zlat­ni i Sre­br­ni Ga­ša, Go­ra­no­va pla­ke­ta, no­vo­sad­sko „Zvon­ce po­pu­lar­no­sti”, „Zlat­ni pr­sten” Fe­sti­va­la po­e­zi­je u Cr­ven­ki, Princ deč­jeg car­stva (na­gra­da Re­pu­bli­ke Srp­ske), „Gor­da­na Bra­jo­vić”, „Ra­de Obre­no­vić” , „Go­mi­o­ni­ca”, na­gra­da Saj­ma u Her­ceg No­vom...
Od ka­da je kao prog­na­nik sa Ko­so­va i Me­to­hi­je do­šao u Sme­de­re­vo (29.sep­tem­bar 1994), ži­vi i stva­ra, ka­ko ka­že, „na svo­jih 7,5 ari ko­nač­ne otadž­bi­ne”. Po­red pi­sa­nja Oda­lo­vić se ba­vi ilu­stro­va­njem i opre­mom knji­ge, umjet­nič­kom sto­la­ri­jom, fo­to­gra­fi­jom i skulp­tu­rom. Imao je vi­še sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi pod na­zi­vom „Mo­šo­ve za­ni­ma­ci­je”. Svo­jim naj­ljep­šim do­stig­nu­ćem pak naš sa­go­vor­nik sma­tra slav­ski ko­lač ko­ji „o sva­kom Ni­kolj­da­nu umi­je­si, ukra­si i is­pe­če”. Po­vod za naš raz­go­vor je do­di­je­la pre­sti­žne knji­žev­ne na­gra­de „Zma­je­va po­ve­lja”.
Broj­nim na­gra­da­ma pri­dru­ži­li ste ovih da­na i „Zma­je­vu po­ve­lju”. Šta za Vas pred­sta­vlja ovo pri­zna­nje?
- Kad poč­ne­mo o na­gra­da­ma, naj­pri­je pre­tre­sa­mo – ima li ih mno­go; ako je ta­ko, obez­vre­đu­ju li jed­na dru­gu? Mo­gu­će je da nam An­drej Kon­ča­lov­ski di­rekt­ni­je skre­će pa­žnju: „Na­gra­de su za­blu­de ko­je ve­li­ča­ju na­šu su­je­tu!” No, bit­ni­je je – ka­ko ih sa­mi do­bit­ni­ci no­se i pod­no­se. U tom zna­če­nju, ima­mo jed­nu na­rod­nu kle­tvu, upo­zo­ri­li­cu: „Da­bog­da se osi­lio!” Oštro, bog­me, al` ne daj­mo se gor­do­sti. Ime­nom i pje­smom Či­ka Jo­ve Zma­ja, do­bi­li smo ono pr­vo, va­žno, uz­let­no po­lje na­še pje­va­ni­je za dje­cu. Znal­ci je­zi­ka sma­tra­ju da je na­še pje­sni­štvo za dje­cu jed­no od bo­ljih u Evro­pi. Ne znam je li to ta­ko, al` dra­go mi je da pri­pa­dam ovom je­zi­ku i pje­smi, a pi­šem, mo­gu re­ći, is­klju­či­vo za dje­cu.
Na pr­vi po­gled ve­ći­ni lju­di se či­ni da i ni­je to­li­ko te­ško stva­ra­ti za dje­cu. Isti­na je, me­đu­tim mno­go dru­ga­či­ja. Šta su to osnov­ni atri­bu­ti do­bre dječ­je pje­sme?
- Do­bra dječ­ja pje­sma sa­mu se­be pro­no­si lje­po­tom je­zi­ka i uči­ni­će nam se da pje­snik ve­o­ma la­ko stva­ra. Na­rav­no, umek­ša­nom sin­tak­som, da dje­te­tu sve bu­de ja­sno. Ne vri­je­de na­knad­na po­ja­šnje­nja. Do­bra pje­sma se pra­vi to­plim da­hom, a po­ma­žu nam sun­če­vi­ći! Ima­mo bo­lju, uvjer­lji­vi­ju, ma­da zim­sku va­ri­jan­tu. Ova­ko: uzme­mo ru­ko­hvat sni­je­ga, pra­vi­mo gru­dvu (pje­smu), pa­žlji­vo, da sre­di­na ne osta­ne pra­zna, a pri­te­že­mo i ob­li­ku­je­mo do pr­ve ka­pi, da ne is­cu­ri. Se­o­skim dje­lat­nim je­zi­kom ov­de smo ima­li ja­ru, sa sun­če­vi­ći­ma i ozi­mu se­tvu, gru­dva­njem. Ina­če, pje­sma je­ste što i hleb­no ži­to, od­no­sno klas pše­ni­ce – gdje sva­ko zr­no je ri­ječ na svom mje­stu. Je­zik je bla­go­rod­no zr­ne­vlje, a pje­snik si­jač no­vih plo­do­va.
Ne­dav­no ste ovjen­ča­ni i na­gra­dom ko­ja no­si ime na­še pro­sla­vlje­ne pje­sni­ki­nje De­san­ke Mak­si­mo­vić. De­san­ka Vam je po mno­go če­mu bi­la uzor, do­bro ste se po­zna­va­li. Ka­ko je pam­ti­te?
- Dav­no negjde, u jed­noj knji­zi, ob­ja­vih fo­to­gra­fi­ju s De­san­kom na Ša­ri, uz pro­prat­nu na­zna­ku „Va­žan bi­o­graf­ski po­da­tak: po­zna­vao De­san­ku, po­zna­va­la me!” Kao mlad pje­snik imao sam nje­nu pu­nu na­klo­nje­nost i po­dr­šku. Kad bi­smo se na­šli pred me­ni ne­zna­nom oso­bom, ili ne­kom iz­u­zet­nom lič­no­šću, ko­ju pr­vi put sre­toh, ona bi, da bi me pred­sta­vi­la, re­kla: „Haj­de, mo­lim te, sa­mo onu stro­fu o maj­ci!” Na­rav­no, po­slu­šam je: „Po­so­li, do­so­li, za­me­si, pod­me­si/ do­bar dan, iz­vo­li, po­bo­gu gde si!/ Ko­pri­vu va­di­ti, ru­že sa­di­ti/ Ma­ma je gla­gol od gla­go­la ra­di­ti... Ukup­no dje­lo De­san­ke Mak­si­mo­vić, knji­žev­na ak­tiv­nost, pu­to­va­nja, ple­me­ni­ta či­nje­nja, etič­ke po­bu­ne, ured­na na­ci­o­nal­na i vjer­ska osje­ća­nja, us­hit za va­se­lje­nu i mi­kro­svje­to­ve, lju­bav i bri­žnost za ma­le i ne­bra­nje­ne, sva nje­na po­e­ti­ka, ži­vot­na na­če­la, us­pra­van hod, ma kud ho­di­la... sve se mo­že pre­slo­ži­ti u dvi­je ri­je­či - je­van­đe­o­ska taj­na. Na knji­žev­na su­sre­ta­nja, ula­ze­ći u na­rod, ta­ko da ka­žem, sti­za­la je kao na li­tur­gi­ju - ra­do­snim i dra­go­snim li­cem. I, svud su je do­če­ki­va­li oza­re­nim li­ci­ma, kao ma­lo ko­ga u či­ta­voj knji­žev­no­sti, uz osje­ćaj da nam do­no­si bla­go­si­lja­li­ce – olak­ši­ce u sva­ko­dnev­nim te­go­ba­ma. I, tra­ju svje­tlu­ca­nja kao ži­ške Sun­ca – svi­ma na rav­ne ča­sti. „Sa­da, a imam li­je­pih na­gra­da, De­san­ki­nim ime­nom, kao zlat­nim pra­hom, mo­gao bih da pre­kri­jem sva od­lič­ja i za­tvo­rim rad­nju”, ka­ko re­če Da­noj­lić u ne­kom li­je­pom pri­ča­nju.
Ako go­vo­ri­mo o pje­snič­kim, knji­žev­nim uzo­ri­ma, ko­ji su Va­ši?
- Ka­sno po­čeh da ri­mu­jem. Go­to­vo ga­dljiv na po­e­zi­ju, u gim­na­zi­ji ni slov­ca. Kra­jem ju­la 1973. na že­le­znič­koj sta­ni­ci u Ko­so­vu Po­lju ku­pim „Po­le­ta­rac”. Nit` čuo da po­sto­ji, nit` vi­dio, al ru­ka je sa­ma po­le­tje­la na tu ras­koš! Do Li­plja­na, u ne­kom drn­da­vom vo­zu, či­ta­ju­ći, po­čeo sam i sam da po­cup­ku­jem od ra­do­sti... kao do­dat­na vu­ča! Od Li­plja­na do mog Sta­rog Grac­kog (2,5 km) pje­ša­če­ći, na­đoh se u ne­koj li­je­poj, rad­noj drh­ta­vi­ci. „Ski­ci­rao” ne­ko­li­ko pje­sa­ma, a već su­tra­dan mo­gao da na­pi­šem po­la zbir­ke. Da­kle, „Po­le­ta­rac” i Du­šan Ra­do­vić – kao struj­ni udar. Ina­če, sve što je ra­dio Du­šan Ra­do­vić, tvr­dim na­če­li­ma, ime­no­vah kao „Za­ko­nik Du­ša­na Ra­do­vi­ća”. Po­sto­je i dvi­je knji­ge kao po­ziv­ni­ca, kao iza­zov: „Ka­ko spa­va­ju ta­ram­va­ji”, Da­noj­li­ća i „Bo­so­no­gi i ne­bo”, Crn­če­vi­ća. Ako po­sto­je uti­ca­ji to su, u mom slu­ča­ju, „Po­le­ta­rac” i ove dvi­je knji­ge.
Ka­ko Vam, upr­kos sve­mu po­la­zi za ru­kom da sa­ču­va­te di­je­te u se­bi?
- Ono di­je­te u me­ni mal­či­ce je ne­sta­šno, a ne smi­jem da zuc­nem. Sva pra­va su na nje­go­voj stra­ni. Mo­že da zo­ve mi­li­caj­ce ako ga pre­ko­rim. Špi­ju­ni­ra me cen­tru za so­ci­jal­ni rad, a ta­mo me če­ka­ju na go­tovs - da od­ra­de pla­tu. Kad po­se­ni­lim, pra­vi­će mi smi­ca­li­ce, go­vo­re­ći: „on je, on je...” a ja već za­bo­ra­vio o čem je ri­ječ!? M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Slo­va - Vu­ko­ve ku­ći­ce

Po­zna­ti ste kao ne­u­mor­ni bo­rac za ći­ri­li­cu, za oču­vanj­de srp­skog je­zi­ka. Ka­ko to či­ni­te? Ka­kva je re­ak­ci­ja ma­li­ša­na sa ko­ji­ma se go­to­vo sva­ko­dnev­no su­sre­će­te u ško­la­ma, to­kom pje­snič­kih su­sre­ta?
- Pred dje­com, kao dječ­ji pje­snik, pri­čam o ći­ri­li­ci i bra­nim je. Na knji­žev­nim su­sre­ta­nji­ma sa osnov­ci­ma, da bi bi­lo sli­ko­vi­ti­je, is­pri­čam da sve, baš sve, što vi­di­mo, ču­je­mo,ka­že­mo, do­dir­ne­mo, osje­ti­mo, po­mi­sli­mo, sa­nja­mo... sta­ne u 30 Vu­ko­vih ku­ći­ca. U sva­koj ku­ći­ci po slo­vo, a sva­ko je slo­vo od per­ja i pa­per­ja. Slo­va okri­la­te ri­ječ, ri­je­či re­če­ni­cu i - eto na­ma fi­na raz­go­vo­ra! Na­rav­no, ovaj do­go­vor s dje­com ni­je ovje­ren u nad­le­žnoj kan­ce­la­ri­ji, al mo­je je da o to­me ne ću­tim. Ne­ko će re­ći – čim za­zvo­ni zvo­no, dje­ca do­gra­be te­le­fo­ne i pre­đu na mo­bil­nu la­ti­ni­cu. To je već pla­ne­tar­ni pro­blem, i ni­je u mom nad­le­štvu. I pri­ča o je­zi­ku ko­jim go­vo­ri­mo pod­le­že is­toj zeb­nji. Uči­li smo da je je­zik naj­traj­ni­ja ca­re­vi­na, naj­po­u­zda­ni­ja otadž­bi­na, ali osta­ni­mo, na­čas, u onoj No­go­voj „Ni­je sve pro­pa­lo, kad pro­pa­lo sve je...”. Kre­ni­mo se­lom na­šim, mi­sle­ći da u moć­nom se­lu cvje­ta sve pa i ljud­ski raz­go­vor, mu­dra do­sjet­ka, li­ri­ka i lir­ski pje­smu­ljak. No, na­še je se­lo to­li­ko zga­slo, da ne­ma u nje­mu onih raz­go­vor­dži­ja od ka­kvih je i Vuk sa­dje­vao rječ­nik. Ne mo­že je­zik da se pri­ku­pi u Knez Mi­ha­i­lo­voj, na Ma­ra­ka­ni, u dis­ko­te­ci, na ka­voj far­mi, u ka­kvom me­ga-mar­ke­tu. Ako nam je lak­še, sve­di­mo i ovo na pla­ne­tar­ni pro­blem. U fran­cu­skoj skup­šti­ni pri­di­gao se po­sla­nik, de­le­gat, šta li, i gla­sno iz­go­vo­rio: - Par­le vu fran­gle!?