Lju­bi­te­lji umjet­no­sti u Nik­ši­ću prek­si­noć su u sa­li nik­šić­kog „Za­hu­mlja” bi­li u pri­li­ci da pri­su­stvu­ju otva­ra­nju iz­lo­žbe po­la­zni­ka ško­le sli­ka­nja iz Pod­go­ri­ce ta­ko­zva­nog tre­ćeg do­ba ko­ju vo­di aka­dem­ska sli­kar­ka Tin­da Bu­la­to­vić. Iz­lo­žbu na ko­joj se pred­sta­vi­lo 25 stva­ra­la­ca otvo­rio je Ivan Kr­sma­no­vić, pred­sjed­nik Udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra Nik­ši­ća, na­gla­siv­ši da je ško­la po­če­la sa ra­dom pri­je 19 go­di­na na ini­ci­ja­ti­vu Fon­da za otvo­re­no dru­štvo, Fon­da PIO i Sa­ve­za udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra Cr­ne Go­re.
Ka­ko je za sva­ki pr­o­je­kat po­treb­na po­moć i po­dr­ška, ka­ko ma­te­ri­jal­na ta­ko i ona teh­nič­ke pri­ro­de, va­žnu ulo­gu u sve­mu ima Fond PIO i Sa­vez udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra Cr­ne Go­re či­ji do­pri­nos u re­a­li­za­ci­ji ove ak­tiv­no­sti ima ve­li­ku ulo­gu. Uz nji­ho­vu po­moć odr­ža­ne su iz­lo­žbe u Pod­go­ri­ci, Ul­ci­nju, Ko­la­ši­nu, Pe­ra­stu i ove go­di­ne u Nik­ši­ću, na­veo je Kr­sma­no­vić.
On je na­gla­sio da od skrom­ne ide­je, ko­ja je ima­la hu­ma­ni ka­rak­ter ka­da je osno­va­na, po­stig­nut je ve­li­ki uspjeh o če­mu go­vo­ri po­da­tak da su, mno­gi od njih to­li­ko na­pre­do­va­li ta­ko što or­ga­ni­zu­ju sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe.
- Ri­ječ je o istin­skim za­lju­blje­ni­ci­ma li­kov­ne umjet­no­sti ko­ji svoj pri­rod­ni dar i ta­le­nat po­ku­ša­va­ju i uspi­je­va­ju da pre­ne­su na ovim plat­ni­ma i cr­te­ži­ma. Mo­že se sa si­gur­no­šću re­ći da u to­me uspi­je­va­ju, sa­mim tim što bu­de ine­re­so­va­nje po­sje­ti­la­ca, skre­ću nji­ho­vu pa­žnju i osta­vlja­ju uti­sak pri­jat­no­sti i li­je­pog osje­ća­nja. A i to je ra­zum­nji­vo, ako se zna da ih vo­di i ob­u­ča­va po­zna­ta i pri­zna­ta umjet­ni­ca aka­dem­skog ran­ga, Tin­da Bu­la­to­vić – na­po­me­nu­io je Kr­sma­no­vić.
Uspje­šno i ne­u­mor­no, str­plji­vo i struč­no ona pre­no­si svo­je bo­ga­to is­ku­stvo i zna­nje na svo­je uče­ni­ke ko­ji že­le da što vi­še na­u­če i po­stig­nu ono što su u ži­vo­tu pro­pu­sti­li, ka­zao je on.
- Ne­ko je već re­kao da je sli­kar­stvo ni­je­ma po­e­zi­ja, a ja bih do­dao da ovim sli­ka­ma ni­je­su po­treb­ne ri­je­či i ob­ja­šnje­nje. Sve je ja­sno ra­zum­nji­vo i sva­ko ih tu­ma­či na svoj na­čin. Po­sma­tra­ju­ći ove ra­do­ve či­ja teh­ni­ka je ulje na plat­nu, akva­rel, ili cr­tež, sa mo­ti­vi­ma pej­za­ža, mr­tve pri­ro­de ili por­tre­ta, po­sma­trač mo­ra da shva­ti ko­li­ko je to unu­tra­šnje bo­ga­stvo ko­je pred­sta­vlja iz­vor­ni smi­sao pri­ro­de i ži­vo­ta. Oni sve to že­le pre­zen­to­va­ti po­sma­tra­ču i to ih sva­ka­ko či­ni sreć­nim. Oni ne­se­bič­no po­ku­ša­va­ju da is­ka­žu to ve­li­ko unu­tra­šnje bo­ga­stvo smje­šte­no u taj­no­vi­tim oda­ja­ma nji­ho­ve umjet­nič­ke du­še. Po­zna­to je da je sve u ži­vo­tu re­la­tiv­no pa i lje­po­ta, ali dok čo­vjek po­sma­tra ove ra­do­ve, kao da to pra­vi­lo ne va­ži. Di­le­ma ne po­sto­ji jer lje­po­ta ovih ra­do­va tje­ra po­sma­tra­ča na jav­no pri­zna­nje o li­je­pom u če­mu jed­no­stav­no uži­va.- ka­zao je Kr­sma­no­vić.
I ka­ko je na­po­me­nuo, po­seb­nu spe­ci­fič­nost ovih ra­do­va ka­rak­te­ri­še i to što se ni po če­mu ne mo­že pre­po­zna­ti da je ri­ječ o auto­ri­ma sta­ri­jeg - tr­ćeg do­ba, iako ima i mla­dih po­la­zni­ka to se po ovim ra­do­vi­ma ne mo­že raz­li­ko­va­ti. I to je još je­dan do­kaz ko­ji po­ka­zu­je da umjet­nost ne po­zna­je gra­ni­ce, ka­zao je Kr­sma­no­vić, na­gla­siv­ši da je ri­ječ o skrom­nim lju­di­ma ko­ji jed­no­stav­no uži­va­ju u onom što ra­de, ko­ji su za­hval­ni uva­že­noj sli­kar­ki, kao i mno­gim spon­zo­ri­ma, a po­seb­no Fon­du PIO i Sa­ve­zu udru­že­nja pen­zi­o­ne­ra Cr­ne Go­re.
Kr­sma­no­vić se za­hva­lio di­rek­to­ru „Za­hu­mlja” Vo­ju Kri­vo­ka­pi­ću i nje­go­vim sa­rad­ni­ci­ma ko­ji su im iza­šli u su­sret i ustu­pi­li pro­stor za iѕlo­žbu. L.N.