Nik­ši­ćan­ka Ma­ri­ja Si­mić ima sve­ga osam go­di­na, a u svom or­ma­ru već 35 me­da­lja osvo­je­nih na tak­mi­če­nji­ma u džu­dou, atle­ti­ci i gim­na­sti­ci. U no­vem­bru pro­šle go­di­ne na pr­ven­stvu Cr­ne Go­re u džu­dou, u ka­te­go­ri­ji po­le­tar­ke, Ma­ri­ja je osvo­ji­la pr­vo mje­sto, i ta­ko po­sta­la dr­žav­ni pr­vak u tom spor­tu, a ku­ći je do­ni­je­la pe­har. I to ni­je sve, ma­le­na Ma­ri­ja je od­li­čan uče­nik tre­ćeg raz­re­da Osnov­ne ško­le „Ol­ga Go­lo­vić”, a uspje­šno po­ha­đa i ško­lu ma­ne­ken­stva. Oba­ve­ze ko­je ima i ko­ji­ma ve­o­ma ozbilj­no pri­stu­pa, ni­je­su uči­ni­le da „od­jed­nom po­ra­ste“, već je i da­lje umil­no, na­smi­ja­no dje­te­šce, ko­je se i pri­li­kom su­sre­ta sa eki­pom „Da­na“ po­tru­di­lo da nam po­ka­že sa­mo ne­ke od svo­jih, ina­če, broj­nih ta­le­na­ta. Ob­ra­do­vao ju je, ka­za­la je ona, po­ziv iz re­dak­ci­je na­ših no­vi­na i po­klon, kom­plet knji­ga kra­lja Ni­ko­le ko­je joj je uru­či­la Na­da Ja­ni­čić, re­fe­rent u mar­ke­tin­gu „Da­na”.
– Obo­ža­vam sport, po­seb­no džu­do i tu imam naj­vi­še me­da­lja i to sve zlat­nih. Ne­dav­no sam iz Iga­la, sa 35. Ku­pa „Mi­mo­za” u džu­dou opet do­ni­je­la zlat­nu me­da­lju. Vo­lim pod­jed­na­ko i atle­ti­ku, gim­na­sti­ku i ma­ne­ken­stvo. Vo­lim i ško­lu, uči­te­lji­cu Mar­tu Ćo­ro­vić, i ma­te­ma­ti­ku iz ko­je imam pe­ti­cu, is­pri­ča­la je Ma­ri­ja go­to­vo u jed­nom da­hu.
Sve či­me se ba­vi, ka­za­la je nje­na maj­ka Bran­ka, Ma­ri­ja je sa­ma iza­bra­la, a za sve ima ne­vje­ro­vat­nu vo­lju i sna­gu. Spor­tom je po­če­la da se ba­vi sa če­ti­ri go­di­ne u ško­li­ci spor­ta gdje je njen ta­le­nat pre­po­znao tre­ner Bo­ris Ja­njić. Po­tom je, re­kla je Bran­ka, pre­šla na gim­na­sti­ku, uklju­či­la se da tre­ni­ra atle­ti­ku kod Jo­va­na Dra­go­vi­ća, i džu­do u klu­bu „Aka­de­mik“ gdje su joj tre­ne­ri Ma­rin­ko
Đur­đe­vac, Pre­drag Sta­nje­vić i Dra­gan Živ­ko­vić, a ma­ne­ken­stvo joj do­đe kao „šlag na tor­ti”.
– Iz sve­ga ima sa­mo po­zi­tiv­ne re­zul­ta­te, a de­ša­va­lo se da sa jed­nog tak­mi­če­nja do­ne­se i po dvi­je me­da­lje. Sve či­me se ba­vi mno­go vo­li, sa­ma je iza­bra­la i že­li da is­tra­je, a ja je ne spre­ča­vam u to­me, već po­ma­žem ko­li­ko mo­gu, ka­za­la je Bran­ka.
Ma­ri­ja po­ne­kad u jed­nom da­nu ima i po ne­ko­li­ko tre­nin­ga iz vi­še spor­to­va. Njen „rad­ni“ dan po­či­nje ugla­vom u ra­nu zo­ru, a Bran­ka ka­že da se de­ša­va­lo da je za­tek­ne bud­nu i u pet sa­ti uju­tro ka­ko „uči pje­smi­cu“.
– Ma­ri­ja sa­ma zna šta su nje­ne oba­ve­ze, ka­ko da ih za­vr­ši, ka­da gdje tre­ba da bu­de. Ni­šta joj ni­je te­ško i ni­je po­treb­no da je ne­ko na­po­mi­nje, jer u su­šti­ni to i je­ste njen iz­bor. Ima da­na ka­da do­đe iz ško­le, ne­što je­de pre­svu­če se i do uve­če ide sa tre­nin­ga na tre­ning, a on­da u ško­lu ma­ne­ken­stva. Svo­jim za­la­ga­njem sve nas je u po­ro­di­ci uči­ni­la po­no­snim, is­ti­če Bran­ka.
Ona ina­če uz po­moć svo­jih ro­di­te­lja od­ga­ja Ma­ri­ju i nje­nog bra­ta. Ne­za­po­sle­na je i, ka­ko ka­že, tre­nut­no joj ne uspi­je­va da pro­na­đe ne­ki po­sao. Sna­la­ze se kao i dru­ge broj­ne po­ro­di­ce u Nik­ši­ću ko­je su u is­toj ili slič­noj si­tu­a­ci­ji, ali i tu Ma­ri­ja i njen brat zna­ju da pri­po­mog­nu.
– U vri­je­me bo­žić­nih pra­zni­ka, ka­da su bi­le tem­pe­ra­tu­re i do mi­nus dva­de­set, Ma­ri­ja je sa bra­tom na uli­ci pro­da­va­la svi­je­će. Ni to joj ni­je bi­lo te­ško, ni­ti se sti­dje­la, već je se­bi htje­la da za­ra­di dže­pa­rac i pla­ti ne­ko od tak­mi­če­nja. Za­hval­ni smo i Op­šti­ni i nik­šić­kom Cen­tru za so­ci­jal­ni rad ko­ji je po­dr­ža­va­ju, a na­da­mo se da će dr­ža­va, ne sa­mo Ma­ri­ju već i svu ta­len­to­va­nu dje­cu, ko­ja ne­ma­ju fi­nan­sij­skih sred­sta­va, pre­po­zna­ti i omo­gu­ći­ti im da is­tra­ju u ono­me u če­mu su naj­bo­lji, re­kla je Bran­ka.
B.B.


Djed naj­ve­ća po­dr­ška

Po­klon od dnev­nih no­vi­na „Dan” pr­vi je ko­ji je Ma­ri­ja do­bi­la, a da to ni­je­su me­da­lje, pe­ha­ri i po­hva­le sa tak­mi­če­nja. Za kra­lja Ni­ko­lu ka­že da je ču­la, ali će či­ta­nje nje­go­vih dje­la osta­vi­ti ka­da ma­lo od­ra­ste jer je sa­da oku­pi­ra­na škol­skom lek­ti­rom. Od svih tih knji­ga ko­je je pro­či­ta­la naj­vi­še je oča­ra­na knji­gom „Haj­di”, vje­ro­vat­no zbog to­ga što je u njoj pre­po­zna­la lik svo­ga dje­da po maj­ci Vlat­ka ko­ji joj pru­ža ne­se­bič­nu po­dr­šku. Bran­ka ka­že da je djed uglav­nom i fi­nan­si­jer svih Ma­ri­ji­nih tak­mi­če­nja i čla­na­ri­na u klu­bo­vi­ma.
– Djed je u nje­nom ži­vo­tu, re­kla bih, glav­ni lik. On je taj ko­ji za­jed­no sa njom „no­si” sve nje­ne tre­nin­ge, tak­mi­če­nja, i osta­le oba­ve­ze, ra­du­je se nje­nim us­pje­si­ma. Re­kao je da će sve da da ka­ko bi ona is­tra­ja­la u ono­me što že­li – is­pri­ča­la je Ma­ri­ji­na ma­ma.