Ve­li­ki pra­znik Sve­tog Ha­ra­lam­pi­ja Mu­če­ni­ka pra­zno­van je ju­če u Ni­kolj­cu, u Cr­kvi Sve­tog Ni­ko­le. U ovom bje­lo­polj­skom hra­mu ču­va­ja se dio mo­šti­ju Sve­tog Ha­ra­lam­pi­ja. Sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju slu­žio je epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je sa sve­šten­svom.
– Da­nas je la­ko bi­ti hri­šća­nin i sve­šte­nik, i vla­di­ka. U to vri­je­me za ime Hri­sto­vo lju­di su bi­li go­nje­ni i osu­đi­va­ni na smrt, mu­če­ni naj­stra­šni­jim mu­ka­ma. Ta­da je mo­gao bi­ti hri­šća­nin sa­mo onaj ko­ji je imao ži­vu vje­ru i bio spre­man da ide na mu­če­ni­štvo... U ime­nu Hri­sto­vom su i sud i prav­da, ži­vot i ra­dost i po­bje­da nad smr­ću i vas­kr­se­nje – re­kao je vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
On je re­kao da ni­je bi­lo Ha­ra­lam­pi­je­vog mu­če­ni­štva vje­ro­vat­no da ni­šta o nje­go­vom ži­vo­tu ne bi bi­lo za­pi­sa­no.
– Zna­mo ga kao star­ca sto­ljet­nog, Bož­jeg istin­skog čo­vje­ka apo­sto­la, ko­ji je du­go go­di­na bio epi­skop Cr­kve Bož­je. Kad je iz­ve­den na sud nje­go­vo svje­do­če­nje je bi­lo bo­žan­stve­no i on sa­ža­lje­va svo­je mu­či­te­lje. Ža­li ih što ni­je­su pro­sve­će­ni pra­vom isti­ni­tom vje­rom i što ro­bu­ju pa­gan­stvu, što nji­ho­ve du­še ne zna­ju za pra­vu du­hov­nu sla­dost, ne­go su po­ro­blje­ne gri­je­hom i ta­mom. Iako su ne­ki bi­li imu­ić­ni vla­da­ri i rim­ski ca­re­vi. Bi­li su, za­pra­vo ro­bo­vi gri­je­ha. On, dok ga mu­če, pro­sve­ću­je svo­je mu­či­te­lje. Ne­ki od njih po­vje­ro­va­še, jer su vi­dje­li pra­vu isti­ni­tu vje­ru, ko­ja ima isti­ni­to dej­stvo, jer ona pre­po­ra­đa sr­ca i pro­sve­ću­je ovaj svi­jet. Istin­ske slu­ge Bož­je no­se svje­tlost u ovom ži­vo­tu – be­sje­dio je vla­di­ka.
Po­sli­je li­tur­gi­je i pri­če­šća spro­ve­den je sta­ri i je­din­stven obi­čaj da se dio mo­šti­ju ko­ji se na­la­ze u ovom hra­mu pri­li­kom osve­će­nja po­la­žu u vo­du, na­kon če­ga se vo­da, uz dio pa­mu­ka u ko­je su ču­va­ne, di­je­li vjer­ni­ci­ma.
Epi­skop je pod­sje­tio da se u Ma­na­sti­ru Mo­ra­či ču­va de­sna ru­ka sve­šte­no­mu­če­ni­ka Ha­ra­lam­pi­ja.
– Jed­no vri­je­me su je Tur­ci bi­li po­ni­je­li, pa je sve­šte­nik Ko­pri­vi­ca u Ba­nja­ni­ma po­zvao svo­je sa­ple­me­ni­ke i na­pra­vio ot­kup sve­ti­nje. Du­go je bi­la de­sna ru­ka u toj sve­šte­nič­koj po­ro­di­ci. Bio je za­vjet da se ču­va u nji­ho­vom hra­mu, dok ima lo­ze sve­šte­ni­ka. Pre­da­li su ru­ku Ma­na­sti­ru Mo­ra­či ne­gdje 1928. go­di­ne. Vra­ti­li je ta­mo gdje i pri­pa­da. I ov­dje u Ni­kolj­cu, u Cr­kvi Sve­tog Ni­ko­le, gdje smo da­nas, ima­mo dje­li­će mo­šti­ju Ha­ra­lam­pi­ja, ta­ko­đe i u man­sti­ru Pod­vrh dio če­o­ne ko­sti. Ima­mo bla­go­slov ovog sve­ti­te­lja iz pr­vih hri­šćan­skih vre­me­na i ovaj div­ni obi­čaj da se na pra­znik Sve­tog Ha­ra­lam­pi­ja osve­ću­je vo­da i nje­go­vim mo­šti­ma osve­ću­je­mo vo­di­cu ra­di zdra­vlja du­še i ti­je­la. To je ne­kad bio sa­mo obi­čaj u Ca­ri­gra­du kad su bi­le mo­šti Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja. Ovaj obi­čaj je je­din­stven i tre­ba ga po­što­va­ti, pod­sje­tio me i pro­ta Mi­raš Bo­ga­vac, da ova­ko tre­ba ra­di­ti, da ovaj sta­ri obi­čaj ko­ji je ov­dje usta­no­vjen bog zna kad, na­sta­vi­mo i pre­da­mo mla­dom na­ra­šta­ju, mla­dim sve­šte­ni­ci­ma i đa­ci­ma ko­ji uz­ra­sta­ju. Na ra­dost i spa­se­nje ovaj ve­li­ki i div­ni pra­znik – za­klju­čio je svo­ju be­sje­du vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je.
M.N.