Pro­gram Tr­ga od ći­ri­li­ce u Her­ceg No­vom prek­si­noć su obo­ji­li knji­žev­ni­ci Bu­di­mir Du­bak i Jan­ko Je­lić. Po­sje­ti­o­ci­ma su pred­sta­vlje­ne Du­ba­ko­va zbir­ka po­e­zi­je „Hrist u Adu”, o ko­joj je go­vo­rio Že­li­drag Nik­če­vić, knji­žev­ni kri­ti­čar, i Je­li­će­va zbir­ka pri­po­vje­da­ka „Zlat­ni čo­vjek - pri­če is­pred se­o­ske pro­dav­ni­ce”, o ko­joj su go­vo­ri­li mr Mi­lo­rad Du­ru­to­vić i mr Gor­da­na Kr­cu­no­vić.
Nik­će­vić je is­ta­kao da je Du­bak istin­ski po­sve­će­nik knji­žev­no­sti, čo­vjek ko­ji je u ra­zno­vr­snim žan­ro­vi­ma po­ka­zao svo­je da­ro­ve i čo­vjek ko­ji je u svim tim žan­ro­vi­ma vi­so­ko vred­no­van.
- Du­bak po­sje­du­je po­seb­no na­dah­nut i kul­ti­vi­san lir­ski duh ko­ji pro­ži­ma sve nje­go­ve knji­ge. Taj nje­gov is­tak­nu­ti lir­ski nerv se osla­nja na iskon­sku srp­sku na­rod­nu li­ri­ku i srp­sku aku­sti­ku, ob­na­vlja naj­va­žni­je to­po­se na­ci­o­nal­ne me­mo­ri­je. Du­bak u zbir­ci „Hrist u Adu”, sva­kim slo­vom, sa­mo­gla­sni­kom i su­gla­sni­kom, di­rekt­no ape­lu­je na na­še na­ci­o­nal­no fi­lo­lo­ško ču­lo. Tu ja­sno mo­že­te pre­po­zna­ti ra­fi­ni­ra­nu ma­te­ri­ju sta­ro­srp­ske i mo­der­ne srp­ske pi­sme­no­sti, što nje­go­vu li­ri­ku či­ni iz­ra­zi­to kul­ti­vi­sa­nom. Pje­sma je čo­vjek, krik ko­ji se la­ga­no uz­di­že pre­ma mo­li­tvi, krik ko­ji po­sta­je mo­li­tva. Kod Du­ba­ka je ta re­li­gij­ska kom­po­nen­ta ve­o­ma bit­na, za­pra­vo ne to­li­ko re­li­gij­ska ko­li­ko pra­vo­slav­no du­šev­na. Osje­ćaj za pat­nju i spa­se­nje, su ta­ko ob­ra­đe­ne te­me, da na­pro­sto osta­vlja­ju bez ri­je­či, a pje­sni­ko­vo sr­ce tre­pe­ri i ono osje­ća da mo­ra da se oda­zo­ve, ka­zao je Nik­če­vić.
U Du­ba­ko­vim pje­sma­ma, do­da­je kri­ti­čar, do­dir­nu­to je sa­mo dno bo­la, onog na­ci­o­nal­nog i lič­nog. Is­ta­kao je da se na gra­ni­ci po­et­skog i re­li­gij­skog, od­no­sno mo­li­tve­nog, od­vi­ja­ju su­ko­bi i po­et­ska vr­tlo­že­nja, te da je upra­vo ta gra­ni­ca ona na ko­joj na­sta­ju naj­uzvše­ni­ja dje­la uop­šte.
Nik­če­vić je go­vo­re­ći o Du­ba­ko­vom sti­lu na­gla­sio da on po­sje­du­je za­nat­sku vje­šti­nu ko­ja je vi­so­ko kul­ti­vi­sa­na, i ko­jeg ka­rak­te­ri­šu efekt­ne in­ver­zi­je, po­na­vlja­nja ko­ja mi­sti­fi­ku­ju smi­sao, bla­ga ar­ha­i­za­ci­ja srp­skog je­zi­ka, iz­van­red­na efekt­na upo­tre­ba de­mi­nu­ti­va, što upu­ću­je na sig­na­le ono­stra­nog, ne­u­hva­tlji­vog i ne­iz­re­ci­vog.
Na­kon Nik­če­vi­će­vog iz­la­ga­nja Bu­du­mir Du­bak je pro­či­tao ne­ko­li­ko svo­jih pje­sa­ma.
Mr Du­ru­to­vić je go­vo­re­ći o Je­li­će­voj zbir­ci pri­po­vje­da­ka „Zlat­ni čo­vjek - pri­če is­pred se­o­ske pro­dav­ni­ce”, ka­zao da ta knji­ga ima ve­ze sa kar­ne­va­lom u jed­nom spe­ci­fič­nom smi­slu, de­tro­ni­za­ci­je kra­lja ili vla­da­ra.
- Uko­li­ko to ima­mo u vi­du, on­da je ova knji­ga za­pra­vo an­ti­kar­ne­val­ska, jer go­vo­ri o svi­je­tu u ko­jem ni­je mo­gu­će iz­vr­ši­ti de­tro­ni­za­ci­ju vla­da­ra, pre­mi­je­ra, od­bor­ni­ka i dru­gih či­nov­ni­ka. Već je nje­go­va pr­va knji­ga na­ja­vi­la da se ra­di o jed­nom iz­u­zet­nom stva­ra­o­cu, a sva­ka sle­de­ća je to po­tvr­di­la. On stva­ra slo­že­nu in­ter­tek­stu­al­nu mre­žu re­la­ci­ja i kao pje­snik i kao pro­za­i­sta, ko­ja ide u prav­cu hri­šćan­ske iko­no­gra­fi­je. On sve ob­li­ku­je ne kroz tra­gič­ki već ko­mič­ki mo­dus, tim pri­je što ovo vri­je­me po­ka­zu­je da tra­gič­ko vi­še ni­je uz­vi­še­no „Zlat­ni čo­vjek” pru­ža svo­je­vr­sni ka­ta­log ju­na­ka, ko­je mo­že­mo tra­ži­ti i na­ći u to­ko­vi­ma naj­bo­lje evrop­ske tra­di­ci­je Ser­van­te­sa. Nje­go­vi ju­na­ci don­ki­ho­tov­ski pro­bi­ja­ju vje­tre­nja­če sa­vre­me­nog do­ba. Me­ta­fo­ra pro­dav­ni­ce nas po­zi­va na ve­li­ki oprez, jer ni­je li ovaj svi­jet po­stao jed­na ve­li­ka pro­dav­ni­ca - ka­zao je Du­ru­to­vić.
Mr Kr­cu­no­vić je ka­za­la da kao što je Trg am­bi­jen­tal­ni pro­stor da se pri­ča do­go­di, te da Je­li­će­va knji­ga pred­sta­vlja svo­je­vr­snu apo­lo­gi­ju pri­če, ali i Tr­ga ko­ji u knji­zi sim­bo­li­zu­je is­pu­ca­li ploč­nik is­pred se­o­ske pro­dav­ni­ce.
- Je­li­će­va pro­dav­ni­ca je sim­bol po­tro­šač­ke kul­tu­re ko­ja je iz­mi­je­ni­la se­o­ski am­bi­jent, pa su i pri­če ko­je se pri­ča­ju is­pred se­o­ske pro­dav­ni­ce pre­tr­pje­le pro­mje­nu. Je­li­će­ve pri­če go­vo­re o na­ma, o sa­vre­me­nom se­lja­ku i gra­đa­ni­nu ko­ji su po­sta­li ta­o­ci ne­is­kre­nih pri­ča. O čo­vje­ku otu­đe­nom od pro­šlo­sti či­ja je eg­zi­sten­ci­ja u svi­je­tu iz­gu­bi­la ep­sku di­men­zi­ju i kao ta­kav po­stao ago­ra­fo­bi­čan, de­zor­jen­ti­san, ne­vo­ljan i ne­spo­so­ban da raz­li­ku­je isti­nu od la­ži, san od ja­ve i fik­ci­ju od stvar­no­sti, ka­za­la je Kr­cu­no­vić.
Ona je još do­da­la da opre­di­je­li­ti se za pri­po­vi­je­da­nje u vre­me­nu u ko­me je ova vr­sta umjet­no­sti u ne­sta­ja­nju, je­ste vr­sta hra­bro­sti, jer od umjet­ni­ka zah­ti­je­va an­ga­žo­va­nost u ži­vo­tu, a nje­go­vo is­ku­stvo po­sta­je me­di­jum tu­žnih is­ku­sta­va i do­ga­đa­ja. Po­sao pri­po­vje­da­ča je uto­li­ko te­ži, ka­ko je is­ta­kla, jer pri­po­vje­dač po­sta­je svje­dok la­žnih pri­ča. Ona je po­ru­či­la, da je Je­li­će­va knji­ga po­sljed­nji ot­por umjet­no­sti pri­po­vi­je­da­nja.
U mu­zič­kom di­je­lu pro­gra­ma, na­stu­pi­li su čla­no­vi ho­ra „Sve­ti Ni­ko­laj Žič­ki” iz Čač­ka.K.Ma­to­vić