-„Nje­goš je uspio u ono­me što su mno­gi i pri­je i po­sli­je nje­ga uza­lud po­ku­ša­va­li: da na osno­vu na­rod­ne po­e­zi­je, sa ele­men­ti­ma na­rod­nog ži­vo­ta, iz na­rod­ne du­še, stvo­ri ve­li­ko i ori­gi­nal­no knji­žev­no dje­lo. Od­mah po­sli­je iz­la­ska `Ogledala srpskog`, ka­da mu je još bi­la „pu­na gla­va na­rod­nih pje­sa­ma”, on je uzeo da pi­še `Gorski vijenac`”, za­pi­sao je svo­je­vre­me­no ču­ve­ni kri­ti­čar Jo­van Skre­lić, i po­tom do­da­je u svo­joj „Isto­ri­ji no­ve srp­ske knji­žev­no­sti”.
- Nje­goš se u „Gor­skom vi­jen­cu” po­ka­zao kao ve­li­ki pi­sac, nad­ma­šio sve što je ra­ni­je pi­sao i sve one ko­ji su pri­je nje­ga pi­sa­li... Cio „Gor­ski vi­je­nac” is­pje­van je u sve­ča­nom i vi­so­kom to­nu naj­vi­še po­et­ske in­spi­ra­ci­je, u nj je Nje­goš unio sav svoj duh i svu svo­ju du­šu, svo­ju pe­si­mi­stič­ku i de­ter­mi­ni­stič­ku fi­lo­zo­fi­ju, svoj bol čo­vje­ka ko­ji se bo­ri na pu­či­ni sud­bi­ne, svoj du­bok pa­tri­o­ti­zam i sna­žnu vje­ru u srp­ski na­rod – pi­sao je Sker­lić. A, ove go­di­ne, obi­lje­ža­va se 170 go­di­na od pr­vog iz­da­nja ču­ve­nog spje­va Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, štam­pa­nog u Be­ču. A u go­di­ni ju­bi­le­ja, Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac”, po­no­vo je pred či­ta­o­ci­ma. Ovo iz­u­zet­no dje­lo cje­lo­kup­ne ju­žno­slo­ven­ske knji­žev­no­sti, u čast ju­bi­le­ja sa­da su ob­ja­vi­li „Štam­par Ma­ka­ri­je”, „Obod­sko slo­vo” i „Her­ce­go­vi­na iz­da­va­štvo”, a mo­že se ku­pi­ti uz „Dan”. O zna­ča­ju dje­la, ali i ono­me što ga u po­sljed­nje vri­je­me pra­ti – ne­gi­ra­nju ili pak „pre­ćut­ki­va­nju”, i to ta­mo gdje se naj­ma­nje oče­ku­je, za „Dan” go­vo­ri knji­žev­ni kri­ti­čar Že­li­drag Nik­če­vić.
●O­ve go­di­ne obi­lje­ža­va se 170 go­di­na od pr­vog iz­da­nja Nje­go­še­vog „Gor­skog vi­jen­ca”. Ka­ko ocje­nju­je­te zna­čaj ovog iz­da­nja Nje­go­še­vog spje­va ko­je se mo­že ku­pi­ti uz „Dan”?
- Nje­go­šev „Gor­ski vi­je­nac” je re­mek dje­lo ko­je ima kon­sti­tu­tiv­ni zna­čaj za srp­sku na­ci­o­nal­nu du­hov­nost, knji­ga ko­ja je ugra­đe­na u naš ži­vot – ne kao ne­ka­kva mu­zej­ska vri­jed­nost, sa­mo za spe­ci­ja­li­ste, ne­go kao sva­ko­dnev­ni pod­sti­caj da bu­de­mo hra­bri­ji, mu­dri­ji, slo­bod­ni­ji i so­li­dar­ni­ji, da uoči­mo šta je to što nas kao na­rod još dr­ži na oku­pu. Za­to je i ovo iz­da­nje dra­go­cje­no, na­ro­či­to u tre­nut­ku kad tzv. zva­nič­na Cr­na Go­ra sa­mo­u­bi­lač­ki pod­ri­va sop­stve­ne te­me­lje, iz­ne­vje­ra­va­ju­ći re­dom sve Nje­go­še­ve po­ru­ke i za­vje­te.
●Da li raz­log „pre­ćut­ki­va­nju” ovog ju­bi­le­ja mo­žda le­ži u či­nje­ni­ci da bi se mno­gi da­nas naj­ra­di­je od­re­kli Nje­go­ša, ono­ga što on pred­sta­vlja, i ono­ga što pred­sta­vlja nje­go­vo dje­lo, i to ne sa­mo sa­dr­žaj - te­ma „Gor­skog vi­jen­ca”?
- Da­na­šnja Cr­na Go­ra na­ro­či­to, a i da­na­šnja Sr­bi­ja, re­klo bi se, kao da se pla­še upra­vo te kon­sti­tu­tiv­ne, za­sni­va­ju­će te­ži­ne Nje­go­še­vog pi­sma. Kao da osje­ća­ju Nje­go­še­vu ap­so­lut­nu sa­vre­me­nost i ogro­man zna­čaj nje­go­vih sti­ho­va za na­ci­o­nal­nu sa­mo­od­bra­nu, pa se tru­de da ih ne­ka­ko za­ba­šu­re. S dru­ge stra­ne, sva­ka za­jed­ni­ca ko­ja že­li da sa­ču­va se­be sa­mu i ono što sma­tra svo­jim, ne­iz­o­stav­no mo­ra da ob­na­vlja i da u sluh svo­jih po­to­ma­ka in­ve­sti­ra aku­stič­ke ma­tri­ce pre­ko ko­jih se ka­sni­je ge­ne­ra­ci­je mo­gu vra­ti­ti u za­jed­nič­ko okri­lje. Za­to je Nje­go­še­va po­e­zi­ja, u ovoj op­štoj srp­skoj po­met­nji, pri­li­ka za opo­me­nu, za ob­no­vu, za udar srp­ske sa­mo­svi­je­sti. Slo­bo­da i prav­da – za Sr­be, gdje god ži­vje­li! Sa tog aspek­ta i „Gor­ski vi­je­nac”, sa­da ospo­ra­van kao ide­o­lo­ški ne­po­dob­no i vjer­ski ne­to­le­rant­no šti­vo, mo­že se ra­zu­mje­ti sa mno­go du­go­roč­nih, ap­so­lut­no sa­vre­me­nih kon­se­kven­ci.
●Ko u stva­ri da­nas na­pa­da i ne ra­zu­mi­je Nje­go­ša i Nje­go­še­ve po­ru­ke? Da li ta­kve kri­ti­ke-sta­vo­vi ima­ju iz­gled­nu bu­duć­nost?
- Tu je va­žan sa­mo raz­log: za­što ga na­pa­da­ju i ne ra­zu­mi­ju? Pa za­to što je on naš vr­hun­ski obra­zac – ne sa­mo ep­ski i lir­ski, ne­go du­hov­ni, in­te­lek­tu­al­ni, po­li­tič­ki. On je svo­jim bli­sta­vim sti­hom ure­dio naš na­ci­o­nal­ni en­te­ri­jer, on je svo­jom mi­sa­o­nom i emo­tiv­nom sna­gom us­po­sta­vio ne­ku vr­stu srp­ske kul­tur­ne i po­li­tič­ke gra­ma­ti­ke. Još vi­še, on je stvo­rio dra­go­cje­ni i spa­so­no­sni etar srp­skog za­jed­ni­štva, u ko­me i da­nas od­zva­nja­ju sno­vi, na­de i tra­u­me mi­li­o­na Sr­ba ši­rom svi­je­ta. Taj fan­ta­stič­ni pre­laz od JA do MI – ko­ji do Nje­go­ša, na ta­kvoj du­hov­noj vi­si­ni, ni­smo po­zna­va­li – to je ogro­man do­pri­nos Ra­da To­mo­vog, sa Ce­ti­nja, i za­to je na­pad na nje­ga na­pad na srp­sko za­jed­ni­štvo.
●Ko­li­ko je ta­čan slo­gan ko­ji ide uz ovu „kam­pa­nju”, pa­ra­fra­zi­ram, „da je na vr­hu mje­sto sa­mo za jed­nog“, i za­što? Kao knji­žev­ni kri­ti­čar, re­ci­te nam s kim se Nje­goš mo­že kom­pa­ri­ra­ti i ko se mo­že po­re­di­ti s njim?
- Po­naj­bo­lji, naj­mu­dri­ji me­đu na­šim pre­ci­ma ni­su se ustru­ča­va­li da is­tak­nu Nje­go­še­vu ve­li­či­nu i ne­u­po­re­di­vost. „U ce­loj na­šoj knji­žev­no­sti po­sto­ji sa­mo je­dan go­ro­stas – i to je Nje­goš” – ka­že Slo­bo­dan Jo­va­no­vić još 1925. go­di­ne.
A evo još jed­nog ve­o­ma pre­ci­znog ci­ta­ta, Sker­li­će­vog: „Nje­goš je imao vi­še unu­tra­šnjeg ži­vo­ta i du­hov­ne du­bi­ne no ije­dan srp­ski pe­snik; on je naj­bo­lja fi­lo­zof­ska gla­va i naj­mi­sle­ni­ji čo­vek ko­ji je na srp­skom je­zi­ku pi­sao, naj­bo­lji naš pe­snik mi­sli i li­ri­ke du­ha. Sa ja­kom na­ci­o­nal­nom du­šom, zna­ju­ći i du­bo­ko ose­ća­ju­ći na­rod­ni ži­vot, bo­lje no iko, on je moć­no iz­ra­zio na­rod­nu du­šu i vi­še no iko bio ve­li­ki na­ci­o­nal­ni pe­snik srp­ski.“
Nje­go­še­vo dje­lo pred­sta­vlja ne­do­sti­žni vr­hu­nac po­et­skog iz­ra­za u cje­lo­kup­nom stva­ra­la­štvu na srp­skom je­zi­ku, nat­kri­lju­ju­ći svo­jom sna­gom tra­di­ci­ju iz ko­je je na­sta­lo, ali i sve po­je­di­nač­ne opu­se u post-nje­go­šev­skom vre­me­nu.
Ž.J.