Pro­gram no­ve bu­dvan­ske knji­žev­ne ma­ni­fe­sta­ci­je „Ći­ri­li­i­com”, či­ji su or­ga­ni­za­to­ri Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Bu­dva i Udru­že­nje iz­da­va­ča i knji­ža­ra Cr­ne Go­re, na­sta­vljen je pred­sta­vlja­njem knji­ge „Slo­vo o pol­ku Igo­re­ve” u pre­vo­du pje­sni­ki­nje i isto­ri­čar­ke umjet­no­sti Ve­re Hor­vat iz Be­o­gra­da.
O knji­zi je is­pred iz­da­va­ča, „Štam­par Ma­ka­ri­ja” i „Obod­skog slo­va”, go­vo­rio kri­ti­čar i pje­snik Ra­do­mir Ulja­re­vić. On je re­kao da je ri­ječ o dje­lu sve­ko­li­ke sta­re knji­žev­no­sti, ne sa­mo ru­ske, is­ti­ču­ći da je ve­li­ki tre­nu­tak na­še kul­tu­re što se ovo iz­da­nje po­ja­vi­lo kod nas.
- Ko­li­ko je to va­žan tre­nu­tak naj­bo­lje svje­do­če ri­je­či ve­li­kog ru­skog pje­sni­ka Za­bo­loc­kog, ko­ji je je­dan od 50 pre­vo­di­la­ca ovog spje­va na ru­ski je­zik, ko­ji ka­že: „Is­pu­njen sam ve­li­čan­stve­nim stra­ho­po­što­va­njem, za­di­vlje­no­šću i za­hval­no­šću sud­bi­ni, za­to što nam je iz du­bi­ne vje­ko­va, do­ni­je­la ovo ču­do” – ci­ti­rao je Ulja­re­vić. Ka­ko na­po­mi­nje, „Slo­vo o pol­ku Igo­ro­vom” na­sta­lo je pri­je 1185. go­di­ne, a opi­su­je isto­rij­ski do­ga­đaj.
Pre­vo­di­lac ovog epa, pje­sni­ki­nja i isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Ve­sna Hor­vat iz Be­o­gra­da je ka­za­la, da je ri­ječ o mi­stič­nom i ta­jan­stve­nom tek­stu, ko­ji iz­mi­če sva­koj mo­guć­no­sti, ne sa­mo da utvr­di­mo, ka­ko je iz­gle­dao ori­gi­nal, po­što je on iz­gu­bljen, ali je hva­la Bo­gu, sa­ču­va­na pr­va ko­pi­ja, ko­ju je ure­dio grof Pu­škin, za po­tre­be Ka­ta­ri­ne Ve­li­ke, ko­ja je i na taj na­čin že­lje­la, da ute­me­lji stu­bo­ve svo­je moć­ne dr­ža­ve. Hor­vat podjse­ća da je tekst pr­o­na­đen u Je­ro­slav­skom ma­na­sti­ru. „Tekst ima 218 re­do­va i nji­ho­vo zna­če­nje da­nas do­pi­re do dan- da­nas u 21. vi­je­ku i ne je­nja­va in­te­re­so­va­nje za nje­ga”, na­gla­si­la je Ve­ra Hor­vvat, što po­tr­ke­plju­je či­nje­ni­com da je u Ru­si­ji na­pi­sa­no čak 2.000 dok­to­ra­ta na ovu te­mu.
- Te­ma ovog tek­sta je re­li­gi­o­zna, ali, ka­da ga pro­či­ta­te ci­je­log, on­da vi­di­te jed­nu kla­ster me­ta­fo­ru, ko­ja leb­di iz­nad spje­va, upr­kos svim mo­gu­ćim pa­gan­skim ele­men­ti­ma. Ka­da pro­či­ta­te ovaj tekst, on­da shva­ti­te, da ne­ko sun­ce pra­vo­sla­vlja gri­je nad tim tek­stom i pre­ta­pa sve te sli­ke u jed­nu ve­li­ku me­ta­fo­ru - is­ti­če Hor­vat. Pre­vo­di­telj­ka do­da­je:
- Ri­ječ je o ve­o­ma ak­tu­el­nom tek­stu, ko­ji je da­nas ak­tu­el­ni­ji ne­go ika­da. Te­ma ove pje­sme u pro­zi je ve­o­ma re­a­li­stič­na i či­ta­o­ci auto­ra mo­gu sma­tra­ti svo­jim sa­vre­me­ni­kom. A, dok god či­ta­o­ci auto­ra sma­tra­ju svo­jim sa­vre­me­ni­kom, ka­da god to bi­lo, dje­lo je ži­vo - ka­za­la je Ve­ra Hor­vat.
Iz­vo­de iz knji­ge či­ta­la je mo­de­ra­tor­ka ve­če­ri Stan­ka Sta­no­je­vić. Ž.J.