U or­ga­ni­za­ci­ji pro­fe­so­ri­ce Se­na­de Đe­še­vić u Cen­tra za kul­tu­ru Plav odr­ža­na je pro­mo­ci­ja zbir­ke pje­sa­ma „Iz­me­đu re­do­va”, pr­vjen­ca mla­de gu­sinj­ske pje­sni­ki­nje Tee Se­li­maj. Po­red prof. Đe­še­vić, ko­ja je i re­cen­zent­ki­nja zbir­ke, o knji­zi su go­vo­ri­li i knji­žev­nik Ra­sim Gu­tić i pro­fe­sor Alen Če­kić. Sti­ho­ve iz Te­i­ne zbir­ke či­ta­li su Fa­ti­ma Ce­cu­nja­nin, Enes Mar­ki­šić i Edis Mar­ki­šić, a mo­de­ra­tor pro­gra­ma bio je Dže­nan Đe­še­vić.
Đe­še­vi­će­va je is­ta­kla da po­e­zi­ja Tee Se­li­maj, pred­sta­vlja is­po­vi­jest mla­de pje­sni­ki­nje, nje­ne unu­tra­šnje ne­mi­re u iš­če­ki­va­nju lju­ba­vi i pri­želj­ki­va­nju mi­ra. Do­da­je da, po­put Pu­ški­no­ve Ta­tja­ne, hra­bro, bez iole sti­da, ona lju­bav is­ka­zu­je jav­no. U su­prot­nom, bi­la bi sa­mo na gu­bit­ku.
- Ti­me je nje­no sr­ce ogrom­no, jer je ona ta ko­ja vo­li, ne sa­mo nje­ga, već i či­tav svi­jet. Sto­ga je sprem­na da opro­sti, jer ne že­li da bu­de po­ra­že­na. Ona se­be da­je za­rad istin­ske lju­ba­vi, osta­vlja­ju­ći ljud­ske tra­go­ve za so­bom. Svje­sna ko­li­ko pru­ža, po­ku­ša­va da po­mog­ne i dru­gi­ma, da vo­le i ši­re lju­bav. Va­pe­ći i iz­ra­ža­va­ju­ći že­lju za su­sre­tom i za­jed­nič­kim ži­vo­tom sa vo­lje­nom oso­bom, op­stan­kom čo­vje­čan­stva, po­ka­zu­je da je lju­bav ne­u­ni­šti­va, da pr­ko­si vre­me­nu, za­bo­ra­vu i smr­ti, da su lju­bav i mir je­di­ni spas za čo­vje­ka, i da po­mo­ću njih mo­že­mo is­pu­ni­ti ži­vot i ostva­ri­ti pra­vu sre­ću – is­ta­kla je Đe­še­vi­će­va. Zbir­ka je, do­da­je Đe­še­vić, po­di­je­lje­na u dva ci­klu­sa, ko­ji na la­pi­da­ran na­čin pri­ka­zu­ju mo­tiv­sku struk­tu­ru pje­sa­ma: „Vo­lim i sa­njam” i „Za­sta­va bo­je mi­ra”.
- U pr­vom ci­klu­su, ko­ji sa­dr­ži osam­na­est pje­sa­ma, pje­sme se ni­žu kao ni­ske od bi­se­ra, bo­ga­te raz­li­či­tim mo­ti­vi­ma i ži­vot­nim si­tu­a­ci­ja­ma, kroz iskre­nost pje­sni­ki­nje, ko­ja lju­bav, kao naj­ljep­še i naj­dra­go­cje­ni­je osje­ća­nje ko­je čo­vjek mo­že da pru­ža i pri­ma, po­ku­ša­va da od­sli­ka kroz sti­ho­ve, ne pre­za­ju­ći od ve­li­či­ne i ja­či­ne udar­ca ko­ji joj za­da­je oso­ba ko­ju vo­li. Dru­gi ci­klus sa­dr­ži dva­de­set i tri pje­sme. U nje­mu če­sto pre­vla­da­va­ju pe­si­mi­stič­ki to­no­vi, pro­že­ti so­ci­jal­nim mo­ti­vi­ma. Ogor­če­na na sta­nje u svi­je­tu, po­či­nje da ga­ji ne­po­vje­re­nje pre­ma lju­di­ma. Či­nje­ni­ca da pa­ti­mo svi, svi­jet že­li da obo­ji ve­drim bo­ja­ma, bo­re­ći se pro­tiv ne­prav­de, svje­sno po­bolj­ša­va­ju­ći sud­bi­nu dru­gih. Iako mla­da, sma­tra da su dje­ca po­ka­za­telj lju­ba­vi, naj­ve­će bo­gat­stvo na ovoj pla­ne­ti, da ih je po­treb­no šti­ti­ti od dru­štva, u ko­jem do­mi­ni­ra­ju in­te­re­sno po­ve­za­ni lju­di - is­ti­če Đe­še­vi­će­va.
Ona za­klju­ču­je da autor­ka zbir­ku za­vr­ša­va, za­vi­ča­jem in­spi­ri­sa­na pje­smom o Li­mu. Pri­mje­ću­je da, že­le­ći da po­bjeg­ne od ljud­skih bo­lo­va, ura­nja u ti­hu vo­du Li­ma, ša­lju­ći po­ru­ke pri­ja­telj­stva i slo­ge me­đu lju­di­ma, svih bo­ja i vje­ra.
N.V.