Opo­zi­ci­ja u Cr­noj Go­ri 25 go­di­na ni­ka­ko ne že­li da uvi­di da joj ni­je to­li­ki pro­blem DPS, ko­li­ko je ona sa­ma se­bi. To­li­ko je vre­me­na utro­ši­la na me­đu­sob­na, is­pra­zna na­gla­ba­nja i op­tu­ži­va­nja, do­ka­zu­ju­ći ko je ve­ći ka­to­lik od pa­pe, ubje­đu­ju­ći jed­ni dru­ge da je mli­je­ko bi­je­lo, iako to oni svi vi­de. Ta­ko ne­po­vrat­no pro­đe če­tvrt vi­je­ka, a oni i da­lje tje­ra­ju po sta­rom, a vo­zo­vi, da­ni, i ži­vot pro­la­zi.
Na­ža­lost, ono što kod njih do­bro funk­ci­o­ni­še je­ste ci­je­pa­nje po­sto­je­ćih par­ti­ja i od­la­zak iz njih ne­za­do­volj­nih. Pa do­kle to, gdje je tu kraj, prin­ci­pi­jel­nost i do­sled­nost. Za­što se ne­ko opre­dje­lju­je za ne­ku par­ti­ju, a ni­je do kra­ja raš­či­stio šta su mu opre­dje­lju­ju­ći mo­ti­vi da bu­de u njoj, od­no­sno ni­je spre­man da se za­jed­no sa osta­lim čla­no­vi­ma bo­ri i iz­bo­ri ne­go tra­ži rje­še­nje u pre­la­sku u dru­ge ili for­mi­ra­nje no­ve par­ti­je. Sve ove rad­nje po na­ma Ko­mu­ni­sti­ma, a mi­sli­mo i onih ko­ji re­zon­ski raz­mi­šlja­ju, idu na ru­ku i vo­de­ni­cu vla­da­ju­ćoj oli­gar­hi­ji. Ja­sno je sva­ko­me, pa i la­i­ku, da je opo­zi­ci­ja he­te­ro­ge­na, ne mi­sli ni idej­no ni pro­gram­ski isto, ali zar im ne bi tre­ba­lo da bu­de naj­ma­nji za­jed­nič­ki sa­dr­ža­lac isti, pro­mje­na vla­sti i naj­bo­lji na­čin na ko­ji tre­ba to da iz­ve­du bez po­sle­di­ca. Sve osta­le raz­li­ke su unu­tra­šnja pi­ta­nja tih par­ti­ja i nji­ho­vih pro­gra­ma. Sto­ga ču­di či­nje­ni­ci da su to ne­ki či­ni­o­ci pre­na­bre­gli i uze­li se­bi za pra­vo, iako im to ne pri­pa­da da kri­ti­ku­ju jed­ni dru­ge. Zar se ta­ko gra­di me­đu­sob­na mi­ro­lju­bi­va, ko­e­zi­sten­ci­ju, po­štu­je raz­li­či­tost, gra­di po­vje­re­nje i uva­ža­va par­ti­ja kao in­sti­tu­ci­ja i nje­no ru­ko­vod­stvo. Na­pro­tiv, ta­ko se ne stva­ra kli­ma za za­jed­nič­ko dje­lo­va­nje opo­zi­ci­je u od­no­su na ne­ka kru­ci­jal­na pi­ta­nja, ili pak ta­kva opo­zi­ci­ja ti­me po­ka­zu­je da ni­je po­li­tič­ki do­ra­sla za pra­vu al­ter­na­ti­vu vla­sti, ka­ko joj to ne­ri­jet­ko, re­kli bi, sa pra­vom spo­či­ta­va vla­da­ju­ća stran­ka i nje­no ru­ko­vod­stvo.
Ko­mu­ni­sti sma­tra­ju da u 21. vi­je­ku ci­vi­li­za­ci­je tre­ba­mo da iza­ba­ci­mo iz na­šeg po­li­tič­kog vo­ka­bu­la­ra ri­ječ „ru­še­nje”, jer ona sa­ma po se­bi ne uka­zu­je na pra­vič­nost. Valj­da tih ru­še­nja i ru­še­vi­na smo do­ži­vje­li i na­gle­da­li se pre­vi­še sa te­škim po­sle­di­ca­ma. Za­to je ovom osi­ro­ma­še­nom na­ro­du i rad­nič­koj kla­si do­sta stre­so­va, pat­nji i mu­ka, da bi mu pri­ja­la ne­ka no­va re­pri­za. Zar ni­je do­šlo vri­je­me da pri­hva­ti­mo re­al­nost i či­nje­ni­ce da još kao dru­štvo ni­je­smo do­ra­sli za ne­ke no­ve mo­du­se i mo­de­le vla­sti, ti­pa „vla­sti u si­jen­ci”, „pre­la­zne vla­de” i slič­no. Tre­ba kao sav mo­de­ran i ci­vi­li­zo­van svi­jet da ko­ri­sti­mo in­sti­tu­ci­je si­ste­ma za ostva­ri­va­nje svih na­ših pra­va i oba­ve­za. Ako su sla­be, a je­su, da ih ja­ča­mo i uči­ni­mo ne­za­vi­snim bi­lo od ko­ga i ko­je vla­sti, a ne da ih ga­zi­mo ili za­o­bi­la­zi­mo. Na dru­goj stra­ni de­kla­ra­tiv­no se za­la­že­mo i go­vo­ri­mo da one bu­du ka­men te­melj­ni na ko­je­ga se mo­že­mo oslo­ni­ti i gra­di­ti: prav­du, jed­na­kost i ra­vo­prav­nost. Ono na če­mu svi mo­ra­mo mno­go vi­še ra­di­ti, je­ste da ak­tiv­nim ra­dom, na te­re­nu me­đu gra­đa­ne, sa ja­snim pro­gram­skim sta­vo­vi­ma, pri­do­bi­je­mo što vi­še po­vje­re­nja kod njih, ka­ko bi nas gla­sa­li, a ne kao do sa­da da sje­di­mo i če­ka­mo da uspjeh sam po se­bi do­đe. To ni­ko­me do sa­da ni­je po­šlo za ru­kom, pa ni mi ni­je­smo iz­u­ze­tak, a na­rod to do­bro vi­di i ka­žnja­va.
Mi Ko­mu­ni­sti po­dr­ža­va­mo sve le­gal­ne i le­gi­tim­ne pro­te­ste či­ji je cilj da uka­žu vla­da­ju­ćoj struk­tu­ri na gre­ške i sla­bo­sti, ali ni­je­smo za ru­ši­lač­ke me­to­de i po ci­je­nu mo­gu­ćih žr­ta­va, jer ni­jed­na žr­tva ta­kvog vi­da „bor­be” osim ako ni­je u pi­ta­nju od­bra­na dr­ža­ve i nje­ne slo­bo­de, ne bi smje­la da oprav­da bi­lo ko­ji cilj. To bi or­ga­ni­za­tor pro­te­sta mo­rao uvi­jek da ima na umu. Ko­mu­ni­sti ne pri­pa­da­ju ni po­zi­ci­ji ni opo­zi­ci­ji, jer ne pri­hva­ta­ju ovaj po­kva­ren ro­bo­vla­snič­ko-ka­pi­ta­li­stič­ki iz­ra­blji­vač­ki si­stem, ali po­štu­ju re­al­nost i pre­li­je­pu dr­ža­vu u ko­joj ži­vi­mo. Mi se bo­ri­mo za na­še po­zna­te ide­je, so­ci­ja­li­zam i sve nje­go­ve oso­bi­ne.
Rat­ko Đu­kić
SA­VEZ KO­MU­NI­STA JU­GO­SLA­VI­JE
SA­VEZ KO­MU­NI­STA CR­NE GO­RE