Me­ša Se­li­mo­vić je bio če­sta me­ta na­pa­da i ospo­ra­va­nja mu­sli­man­skih eks­tre­mi­sta zbog svog jav­nog, ja­snog i ne­po­ko­le­blji­vog srp­skog na­ci­o­nal­nog osje­ća­nja. Mu­sli­man­skim eks­tre­mi­sti­ma je to sme­ta­lo, jer ni­su mo­gli, a ni htje­li, da shva­te da mo­že mu­sli­man bi­ti Sr­bin. Za njih je mu­sli­man u to vri­je­me mo­gao da bu­de sa­mo Mu­sli­man i ni­šta dru­go.
Slav­ni Me­ša je za­to u svo­jim „Sje­ća­nji­ma” (Be­o­grad 1977.) na­veo, kao dru­gi raz­log za nji­ho­vo pi­sa­nje, po­tre­bu da sam o se­bi i svo­jim dje­li­ma ka­že ono što on zna. Kao da je pred­vi­dio da će po­sli­je nje­go­ve smr­ti pi­sa­ti o nje­mu oni što to ne zna­ju.
Na­i­me, po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni je po­če­la pra­va haj­ka na lik i de­lo Ive An­dri­ća, Me­še Se­li­mo­vi­ća i Emi­ra Ku­stu­ri­ce. Na­sta­lo je utr­ki­va­nje u ne­ga­tiv­noj re­cep­ci­ji nji­ho­vih dje­la. Sve tri ove gro­ma­de na­še kul­tu­re su naj­ve­ći dio svog stva­ra­lač­kog opu­sa po­sve­ti­li svom bo­san­skom za­vi­ča­ju iz­vla­če­ći ga iz du­bo­ke le­tar­gi­je i oko­va pro­vin­ci­jal­ne svi­je­sti. Ali, upra­vo to i je­ste toj pro­vin­ci­jal­noj i po­lu­in­te­lek­tu­al­noj svi­je­sti i te kao sme­ta­lo. Oni ne že­le da bu­du pred­sta­vlje­ni ona­kvim ka­kvi je­su po svom por­je­klu, men­ta­li­te­tu i shva­ta­nju, jer že­le da bu­du ono što ni­su i da se za­tvo­re u svo­je vjer­ske i is­kon­stru­i­sa­ne na­ci­o­nal­ne oko­ve.
Ra­zu­mi­je se da je u ozbilj­nim na­uč­nim i kul­tur­nim kru­go­vi­ma u sa­moj BiH sve to, ipak na­i­šlo na osu­du, bez ob­zi­ra na sta­vo­ve po­li­tič­kih kru­go­va u mu­sli­man­skoj struk­tu­ri, ma­da se u tim te­škim rat­nim go­di­na­ma naj­če­šće mo­ra­lo ću­ta­ti.
Ovom pri­li­kom po­seb­no bi se za­dr­žao na na­vod­nom „best­se­le­ru”, tj. knji­zi „Ko je Me­ša Se­li­mo­vić”, auto­ra Se­a­da Zu­ba­no­vi­ća. On se i ra­ni­je ja­vljao sa svo­jim kri­ti­ka­ma i ogle­di­ma na ži­vot i rad Me­še Se­li­mo­vi­ća, na­sto­je­ći da domišljanjem, ne­i­sti­na­ma i kon­struk­ci­ja­ma oma­lo­va­ži. Čak je oti­šao ta­ko da­le­ko da ro­ma­ne „Der­viš i smrt” i „Tvr­đa­va”, pri­pi­su­je Ivi An­dri­ću, a da je Me­ša sa­mo bio pot­pi­snik. Zu­ba­no­vić se po­seb­no oko­mio na nje­go­vo na­vod­no ve­li­ko­srp­stvo im­pu­ti­ra­ju­ći mu da je „pro­iz­vod ve­li­ko­srp­skog pro­jek­ta”, a kao nje­go­vog men­to­ra po­seb­no je apo­stro­fi­rao Do­bri­cu Ćo­si­ća. Zu­ba­no­vić kon­stru­i­še i kri­vo­tvo­ri Me­ši­nu bi­o­gra­fi­ju ko­ja je odav­no po­zna­ta na­sto­je­ći da me­to­dom bla­će­nja nje­go­ve lič­no­sti dis­kre­di­tu­je i nje­go­vo gran­di­o­zno knji­žev­no dje­lo.
Za­ni­mlji­vo, Zu­ba­no­vić je svu že­sti­nu svo­jih na­pa­da usmje­rio baš na „Der­vi­ša i smrt” i „Tvr­đa­vu”, bi­se­re u Me­ši­nom bo­ga­tom i bo­san­skom i ju­go­slo­ven­skom knji­žev­nom opu­su. Iako su rad­nje ro­ma­na iz dav­nog vre­me­na, od­lič­no su pred­sta­vlje­ni sre­di­na i ži­vot u svo­joj sve­u­kup­no­sti. Na­ši do­ma­ći mu­sli­ma­ni su pred­sta­vlje­ni ona­kvim ka­kvi i je­su sa te­re­tom svo­je isto­rij­ske sud­bi­ne. Pred­sta­vljen je i ži­vot u svoj svo­joj su­ro­voj i stvar­noj ogo­lje­no­sti. Njegov fi­lo­zof­ski pri­stup ži­vo­tu ima i svo­je uni­ver­zal­ne po­ru­ke ko­je su si­gur­no ak­tu­el­ne u sva­kom vre­me­nu i pro­sto­ru. Me­ša Se­li­mo­vić ni­je sa­mo knji­žev­nik, već je i mu­drac i fi­lo­zof.
Ne bi se mo­glo re­ći da Zu­ba­no­vić ni­je či­tao i iš­či­ta­vao ova dva ču­ve­na ro­ma­na, ali je pro­blem nje­go­vog pri­stu­pa i cilj­noj ana­li­zi i pre­zen­to­va­nju u onom kon­tek­stu ko­ji je po­tre­ban u vre­me­nu u ko­jem se na­la­zi Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, a po­seb­no Fe­de­ra­ci­ja BiH. Po svoj pri­li­ci pro­blem je u kri­zi iden­ti­te­ta i mu­sli­man­skom do­pri­no­su uni­šte­nju bo­san­sko-her­ce­go­vač­kog re­pu­blič­kog in­te­gri­te­ta i su­ve­re­ni­te­ta, ali i u stal­nom pro­mo­vi­sa­nju po­li­tič­kog isla­ma. Po pri­ro­di stva­ri bo­šnja­štvo tra­ži i bo­šnjač­ku kul­tu­ru ute­me­lje­nu u svom to­ta­li­te­tu. Me­ša Se­li­mo­vić ni­je bio Bo­šnjak, već Sr­bin mu­sli­man­ske vje­ro­i­spo­vje­sti, pa pre­ma to­me ni­je ni mo­gao da bu­de bo­šnjač­ki stva­ra­lac, po­go­to­vo što u to vri­je­me i ne po­sto­je bo­šnjač­ka na­ci­ja i kul­tu­ra. Po­sto­ja­li su ri­jet­ki knji­žev­ni stva­ra­o­ci u okvi­ru mu­sli­man­skog dis­kur­sa ogra­ni­če­nog na islam­ski kul­tur­ni krug na srp­sko-hr­vat­skom je­zič­kom pod­ruč­ju. Me­ša je bio i ostao bo­san­ski i ju­go­slo­ven­ski pi­sac, a pri­pa­da srp­skoj knji­žev­no­sti. Pre­ma ne­kim bo­šnjač­kim in­te­lek­tu­al­ci­ma i po­li­ti­ča­ri­ma mu­sli­man mo­ra bi­ti Bo­šnjak ili da mu­sli­man mo­že da bu­de sva­ke na­ci­je sa­mo ne smi­je da bu­de Sr­bin. Zar to ni­je non­sens? Zar se mo­že i smi­je po­ni­šta­va­ti Me­ši­na pi­sme­na iz­ja­va SA­NU či­ji je bio re­dov­ni član kao što je bio i re­dov­ni čla ANU­BiH? U toj do­bro po­zna­toj iz­ja­vi on de­ci­di­ra­no ka­že da pri­pa­da srp­skoj knji­žev­no­sti.
Sa­lih Se­li­mo­vić


Pri­zna­nja sa Me­ši­nim ime­nom

Ne­pri­mjer­no je is­ti­ca­ti ka­kav je uče­nik i stu­dent bio Me­ša Se­li­mo­vić, a u ci­lju oma­lo­va­ža­va­nja nje­go­vog kul­tur­nog stva­ra­la­štva. Mno­gi ve­li­ki na­uč­ni­ci, kul­tur­ni po­sle­ni­ci i dr­žav­ni­ci ni­su uvi­jek i bi­li naj­bo­lji uče­ni­ci i stu­den­ti. To ni­ka­da ni­je i ne­će bi­ti ni­ka­kvo pra­vi­lo da bi ne­ko ka­sni­je po­stao ve­li­ki stva­ra­lac.
Po­je­din­ci ko­ji su za­go­vor­ni­ci po­li­tič­kog isla­ma i bo­šnja­štva, po sva­ku ci­je­nu, za­bo­ra­vlja­ju da po­sto­je vi­so­ka pri­zna­nja za knji­žev­no stva­ra­la­štvo ko­ja no­se ime Me­še Se­li­mo­vi­ća. Još 1988. go­di­ne to je pri­zna­nje bi­lo na ni­vou Ju­go­sla­vi­je, za­tim u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni je usta­no­vlje­no 2002. go­di­ne, a u Sr­bi­ji 2007. go­di­ne.