I pored obavljanja teških poljoprivrednih radova, jer to im je bio jedini izvor prihoda za život, Premćanci su znali da se sastaju i druže. Organizovana su prela i sijela. Na prela bi došli stari i mladi. Žene su plele i prele, a omladina pjevala i igrala. Stari bi se kartali, prstenali i pričali doživljaje. Često bi na tim skupovima rješavali i neke seoske probleme, jer žitelji Premćana su, uglavnom, bili složni. Zato su veoma uspješno rješavali svaki problem koji bi se desio u selu.
Na takvom jednom skupu, u kući Vidaka i Milisava Vukovića, požali se Gledo, uzorni i pošteni domaćin, da mu je neko prošlu noć ukrao ovcu iz tora. Svi se pogledaše. Nasta tišina. Niko da progovori. Svima teško i nelagodno zbog toga što se desilo u Premćanima.
Najednom ustade Miladin Novović (Ban, kako su ga mještani zvali), pa povika: „Hajde da licitiramo, ko bi to mogao učiniti?”
Svi su se složili, pa Miladin poče:
„Evo, ja nijesam!”
– Nijesi! – uzvratiše svi.
– Nije vala ni Vidak!
– Nije – rekoše svi uglas.
Prozivao je Miladin redom i pitao, a dobijao istovjetan odgovor:
– Nije vala! Nije vala ni...! – reče Miladin.
Nasta tišina. Ponovi Miladin još jedanput. Opet nije dobio odgovor.
– Jeste, taman on! – uzviknu Ban srdito.
– Moraš dati svoju ovcu Gledu, jer si njegovu zaklao i pojeo! – odbrusi Miladin. Svi se složili.
Pravdao se prozvani, ali mu nije bilo druge, već je sjutradan odveo jednu svoju ovcu Gledu.
Tako su nekad ugledni Premćanci rješavali seoske probleme. Bili su i složni da jedan drugom pomognu. Naročito su bili brojni na kosačkim mobama.
Miladin Novović je bio veoma hrabar i otmen čovjek. Volio je istinu i nije imao dlake na jeziku, kako kaže naš narod, već bi svakom skresao u brk, ono što je mislio. Bio je patriota. Odmah po izbijanju ustanka, prišao je partizanima i borio se protiv okupatora. Na prevaru su ga zarobili domaći izdajnici – četnici i predali Talijanima. Talijani su ga utamničili u Nikšiću.
Prilikom provjere ko je od zatvorenika komunista, Miladin se javio i uzviknuo: „Ja sam borac za slobodu svoje zemlje i toga se ne stidim!”
Talijani su ga sa još nekoliko rodoljuba strijeljali. Smijući je otišao Miladin u smrt, poput Ljuba Čupića, a malo je ko o tome pisao i pričao.
Nema više Miladina u Premćane, da upre prstom u lopende, koji se enormno obogatiše, koristeći službeni položaj, pa na račun državnih resursa sagradiše kuće i stanove.
Đole Petrov Peruničić
)){kind=small}
