Opu­šte­na, ve­se­la, sreć­na po­ro­di­ca na oku­pu sli­ka je ko­ja pra­ti no­vo­go­di­šnje, bo­žić­ne i us­kr­šnje pra­zni­ke, da­ne ko­ji­ma se dje­ca po­seb­no ra­du­ju. Tra­di­ci­ja obi­lje­ža­va­nja pra­zni­ka pri­li­ka je da na­u­či­mo naj­mla­đe ka­ko da usvo­je na­ša po­zi­tiv­na is­ku­stva, ali i ka­ko da obo­ga­te svoj unu­tra­šnji svi­jet, do­dat­no raz­vi­ju iden­ti­tet i emo­ci­o­nal­nost, i pu­nim sr­cem uži­va­ju u ovim po­seb­nim da­ni­ma. O sim­bo­li­ci obi­lje­ža­va­nja pra­zni­ka i nji­ho­vom pri­bli­ža­va­nju dje­ci za „Dan“ go­vo­ri psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić.
-Dje­ca uvi­jek naj­bo­lje re­a­gu­ju na ono što se do­ga­đa u nji­ho­vom naj­bli­žem okru­že­nju, od­no­sno na po­na­ša­nje čla­no­va po­ro­di­ce, dru­ga­ra i vas­pi­ta­či­ce iz vr­ti­ća – ka­že psi­ho­log Vu­ko­vić. – Ka­da ma­li­ša­ni vi­de da se ro­di­te­lji ra­du­ju ne­kom po­seb­nom da­nu i da su po­sve­će­ni pri­pre­ma­ma po­že­lje­će da se ra­du­ju sa nji­ma i da im po­mog­nu, ali će ima­ti si­ja­set pi­ta­nja zbog če­ga je taj dan dru­ga­či­ji od dru­gih, za­što je ro­di­te­lji­ma va­žan... U tim tre­nu­ci­ma ro­di­te­lji bi tre­ba­lo da ob­ja­sne dje­ci sim­bo­li­ku pred­sto­je­ćeg sla­vlja, da im pre­pri­ča­ju ka­ko su se oni dok su bi­li dje­ca ra­do­va­li pra­zni­ku i če­mu su ih nji­ho­vi ro­di­te­lji na­u­či­li.
U kom uz­ra­stu će di­je­te ra­zu­mje­ti sim­bo­li­ku obi­lje­ža­va­nja od­re­đe­nog pra­zni­ka?
– Već od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva di­je­te pra­ti šta nje­go­vi ro­di­te­lji ra­de i ka­ko se po­na­ša­ju. Sre­di­nom dru­ge go­di­ne ži­vo­ta di­je­te već mo­že da slu­ša i uči te­mat­ske pje­smi­ce, da raz­gle­da sli­kov­ni­ce i da gle­da cr­ta­ne fil­mo­ve sa pra­znič­nom te­ma­ti­kom... U naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ro­di­te­lji sa­mi po­či­nju da pri­ča­ju o pra­zni­ku, na­ja­vlju­ju­ći pri­pre­mu po­klo­na, jer je to u na­šoj tra­di­ci­ji. Ta­ko di­je­te od ma­lih no­gu ve­zu­je pra­znik za osta­nak u ku­ći, dru­že­nje sa po­ro­di­com, po­seb­nu sve­ča­nu at­mos­fe­ru i da­ri­va­nje, po­čev od ro­đen­da­na, pre­ko pro­sla­ve No­ve go­di­ne, do vjer­skih pra­zni­ka. Ka­da di­je­te kre­ne u vr­tić, ta­mo će do­bi­ti no­ve in­for­ma­ci­je o pra­zni­ku od vas­pi­ta­či­ce; pred no­vo­go­di­šnje pra­zni­ke ču­će pri­če od De­da Mra­zu i pi­sa­će mu pi­smo, pred Osmi mart će do­bi­ti za­da­tak da na­u­či pje­smi­cu ili na­cr­ta ne­što za ma­mu i ba­ku, pred vas­kr­šnje pra­zni­ke cr­ta­će ze­ku i ša­re­na ja­ja i slu­ša­ti pje­smi­ce i pri­če na te­mu ovog pra­zni­ka... Dje­ca ko­ja ne idu u vr­tić uglav­nom ra­stu uz ba­ke i de­ke ko­ji­ma je pro­sla­va po­ro­dič­nih pra­zni­ka na vr­hu pi­je­de­sta­la, pa će ma­li­ša­ni ko­ji dje­tinj­stvo pro­vo­de u ku­ći vr­lo br­zo ste­ći pr­va sa­zna­nja o pra­zno­va­nju i na­u­či­ti obi­ča­je kroz pri­po­vije­da­nje.
Ko­li­ko su obi­ča­ji ko­ji pra­te pra­zni­ke ra­zu­mlji­vi dje­ci?
– Obi­ča­ji su dio po­ro­dič­ne tra­di­ci­je i pod­ra­zu­mi­je­va­ju po­na­vlja­nje od­re­đe­nih ri­tu­a­la, a sva­ko po­na­vlja­nje kod dje­te­ta pru­ža osje­ćaj si­gur­no­sti. Iako s jed­ne stra­ne dje­ca vo­le iz­ne­na­đe­nja, s dru­ge stra­ne, to­kom od­ra­sta­nja ja­ko im je va­žno da se osje­ća­ju si­gur­no i da mo­gu da pred­vi­de ne­ke si­tu­a­ci­je. Obi­ča­ji pru­ža­ju upra­vo to – ka­da jed­nom ne­što na­u­či, di­je­te tač­no zna šta bi tre­ba­lo da ura­di slje­de­ći put, si­gur­no je da ne­će po­gri­je­ši­ti i zna da će za tu rad­nju bi­ti i po­hva­lje­no i na­gra­đe­no. Ono što je iz­nad sve­ga va­žno je­ste da di­je­te usvo­ji duh po­ro­dič­nog za­jed­ni­štva, što je, uosta­lom, sim­bo­li­ka sva­kog pra­zni­ka. Na ko­ji na­čin će di­je­te pri­hva­ti­ti pri­če ko­je pra­te obi­ča­je u ve­zi sa pra­zni­ci­ma za­vi­si is­klju­či­vo od vje­šti­ne ro­di­te­lja da im te pri­če do­ča­ra­ju, sa ma­nje ili vi­še za­ni­mlji­vih de­ta­lja. Pri­li­kom upo­zna­va­nja sa obi­ča­ji­ma dje­te­tu bi tre­ba­lo ob­ja­sni­ti za­što se za No­vu go­di­nu ki­ti jel­ka, ko je De­da Mraz ko­ji dje­ci do­no­si po­klo­ne, za­što se za Vas­krs far­ba­ju ja­ja, za­što ih do­no­si ze­ka... Va­žno je, ta­ko­đe, uklju­či­ti dje­cu u sve ri­tu­a­le ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va­ju obi­lje­ža­va­nje pra­zni­ka, od ki­će­nja jel­ke, pre­ko pra­vlje­nja ukra­sa i če­stit­ki, do spre­ma­nja pra­znič­ne tr­pe­ze, oda­bi­ra i pa­ko­va­nja po­klo­na. Ma­li­ša­ni će ta­ko ste­ći sa­mo­po­u­zda­nje, osje­ti­će da su rav­no­prav­ni dio po­ro­di­ce, da su kre­a­to­ri a ne sa­mo po­sma­tra­či i da im je uče­stvo­va­njem u pri­pre­mi pra­zni­ka do­pu­šte­no da „uđu u svi­jet od­ra­slih“.
Po­sljed­njih go­di­na či­ni se da je da­ri­va­nje pre­u­ze­lo pri­mat pri­li­kom pro­sla­ve pra­zni­ka. Ka­ko na­u­či­ti di­je­te da ne da­je pred­nost ma­te­ri­jal­nim stva­ri­ma?
– Pra­zni­ci su mo­žda i naj­bo­lji pe­ri­od ka­da bi di­je­te mo­gli da na­u­či­mo da je ono naj­dra­go­cje­ni­je što svi ima­mo za­pra­vo vri­je­me. Di­je­te zna da će od ro­di­te­lja po­vo­dom pra­zni­ka do­bi­ti ne­ki po­klon; mo­žda to ne­će uvi­jek bi­ti ono što di­je­te u tom tre­nut­ku že­li, jer ma­te­ri­jal­ne mo­guć­no­sti ni­su uvi­jek iste, ali sit­ni­ca u naj­ve­ćem bro­ju slu­ča­je­va ne­će iz­o­sta­ti. Da bi­smo dje­te­tu po­ja­sni­li po­jam da­ri­va­nja, tre­ba­lo bi da ga na­u­či­mo ka­ko da po­klo­ni svo­je vri­je­me umje­sto bi­lo ka­kve ma­te­ri­jal­ne stva­ri. Na pri­mjer, mo­gli bi­smo mu tra­ži­ti da nam po­mog­ne u po­sta­vlja­nju pra­znič­nog sto­la, da umje­sto ba­ke ode u obli­žnju pro­dav­ni­cu, da ta­ti po­mog­ne u ras­kla­nja­nju ala­ta, da de­ku na­u­či da igra igri­cu na kom­pju­te­ru ili da mu po­mog­ne u sre­đi­va­nju po­dru­ma... Pri­mje­ra je bez­broj, a sva­ki od njih ima je­dan cilj – da na­u­či di­je­te da po­klon ne mo­ra da ima ma­te­ri­jal­nu vri­jed­nost.
Sne­ža­na Mol­do­van