U nje­go­vim bra­vu­ra­ma lop­ta­ma, vo­ćem ili no­že­vi­ma uži­va­li su broj­ni na­ši su­gra­đa­ni na ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma ko­je su po­red do­bre za­ba­ve nu­di­le i in­te­re­sant­ne sa­dr­ža­je vi­đe­ne je­di­no u svjet­skim me­tro­po­la­ma. Mar­tin Be­ri­šaj je je­dan od ri­jet­kih u Cr­noj Go­ri ko­ji se ba­vi žon­gli­ra­njem i ko­ji je strast pre­tvo­rio u na­čin ži­vo­ta.
Žon­gli­ra­nje se sma­tra tje­le­snom i vi­zu­el­nom for­mom umjet­no­sti ko­ja uklju­ču­je zna­nja i vje­šti­ne kom­bi­no­va­ne na spe­ci­fi­čan na­čin. Ne­po­sre­dan i di­rek­tan od­nos sa pu­bli­kom, či­ni je jed­nom od naj­pri­ma­mlji­vi­jih umjet­nič­kih for­mi u svi­je­tu iz­vo­đač­kih umjet­no­sti.
Bi­ti žon­gler u Cr­noj Go­ri je ati­pič­no, ali za­hva­lju­ju­ći Mar­ti­nu ni­je ne­po­zna­to, po­go­to­vo po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne ko­li­ko ovaj mla­dić odu­še­vlja­va po­sje­ti­o­ce na tr­go­vi­ma, u par­ko­vi­ma, pro­sla­va­ma i za­ba­va­ma...
S ob­zi­rom na to da kod nas ne po­sto­ji mo­guć­nost pro­fe­si­o­nal­ne obu­ke za žon­gle­re Be­ri­šaj je sam po­čeo da iz­u­ča­va i uvje­žba­va ovu vje­šti­nu. Za­in­te­re­so­vao se pri­je če­ti­ri go­di­ne, gle­da­ju­ći tri­ko­ve ko­je je nje­gov sta­ri­ji brat iz­vo­dio sa te­ni­skim lop­ti­ca­ma. Ka­da je shva­tio da i nje­mu to ide od ru­ke, po­čeo je na in­ter­ne­tu da pro­na­la­zi vi­deo snim­ke po­zna­tih žon­gle­ra i ko­pi­ra nji­ho­ve tri­ko­ve. Vre­me­nom, pre­la­zio je sa vo­ća na ne­što kom­plek­sni­je stva­ri po­put ka­me­nja, gru­dvi, pa čak i ja­ja. Na se­mi­na­ru žon­gle­ra Evro­pe u Slo­ve­ni­ji pr­vi put se sreo sa maj­sto­ri­ma ove umjet­no­sti. Pre­da­va­nja su dr­ža­li pro­fe­si­o­nal­ci cir­ku­skih vje­šti­na uz ko­je je, po­red stan­dard­nih tri­ko­va sa lop­ti­ca­ma i ču­nje­vi­ma, na­u­čio da ru­ku­je i sa ne­što opa­sni­jim „re­kvi­zi­ti­ma” po­put va­tre, no­že­va i sje­ki­ra.
– Za sve tri­ko­ve po­treb­no je do­sta str­plje­nja, vo­lje ali i stra­sti. Uko­li­ko ne­što od to­ga ne­do­sta­je, uza­lud je po­ku­ša­va­ti. Sva­ki trik ko­ji se iz­vo­di mo­ra se pr­vo do­bro pro­u­či­ti, pa tek on­da pre­ći na prak­tič­ni dio i usa­vr­ša­va­ti ga – ob­ja­šnja­va žon­gler i do­da­je da u tim si­tu­a­ci­ja­ma ni­je neo­bič­no iz­mi­sli­ti i ne­ki no­vi trik. On po­seb­no uži­va ka­da iz­vo­di opa­sne tri­ko­ve i vo­li ka­da im­pre­si­o­ni­ra pu­bli­ku.
– Vo­lim ka­da pu­bli­ku osta­vim bez da­ha, a po­seb­no ka­da u pu­bli­ci po­sto­ji do­bro­vo­ljac ko­ji že­li da uče­stvu­je u pro­gra­mu. Tri­ko­vi ko­ji se ra­de sa va­trom i oštrim pred­me­ti­ma, kao što su no­že­vi i sje­ki­re, iz­u­zet­no su opa­sni i mo­gu na­ni­je­ti po­vre­de uko­li­ko se ne usa­vr­še do per­fek­ci­je – re­kao je.
U po­sljed­nje vri­je­me on uvje­žba­va ba­lan­si­ra­nje sje­ki­re od me­tar i po na no­su, ali, ka­ko na­vo­di, svje­stan je ri­zi­ka ko­ji ta­kvi tri­ko­vi no­se sa so­bom pa ih pa­žlji­vo iz­vo­di.
– Ko­ja je svr­ha igra­ti se sa va­trom, ako se ma­lo ne ope­češ. Sva­ki trik sam po se­bi je ozbilj­na stvar. Ja ih upo­re­đu­jem sa ma­te­ma­ti­kom, ma­da sam kroz či­ta­vo ško­lo­va­nje bje­žao od nje - do­da­je Mar­tin.
On je član NVO Don Bo­sko pri ko­joj je otvo­re­na i ško­la žon­gler­stva u ko­joj se dje­ca uče osnov­nim žon­gler­skim vje­šti­na­ma. Na­uč­no je do­ka­za­no da žon­gler­stvo po­zi­tiv­no uti­če na raz­voj dje­ce od naj­ra­ni­je do­bi i raz­vi­ja mo­to­rič­ke spo­sob­no­sti, kao i de­sni dio mo­zga, ob­ja­šnja­va Be­ri­šaj.
- Ni­ka­da ni­je ka­sno da se uži­va u žon­gli­ra­nju. Ipak, naj­bo­lje vri­je­me za po­če­tak ba­vlje­nja ovom umjet­no­šću je dje­tinj­stvo. U na­šoj ško­li dje­ca već od osme go­di­ne iz­u­ča­va­ju osnov­ne tri­ko­ve žon­gler­stva ko­je po­ste­pe­no usa­vr­ša­va­ju, i uz mno­go tru­da i ra­da sa­vla­da­va­ju naj­te­že tri­ko­ve - is­ti­če Be­ri­šaj.
Kod nje­ga u ško­li se ob­u­ča­va ne­ko­li­ko iz­u­zet­no ta­len­to­va­nih dje­ča­ka i dje­voj­či­ca ko­ji bi mo­gli da na­sta­ve nje­go­vim sto­pa­ma.
Ka­ko ka­že, lju­di i da­lje sma­tra­ju žon­gle­re cir­ku­skim za­ba­vlja­či­ma. Če­sto je oko­li­na bi­la skep­tič­na po pi­ta­nju nje­go­vog ho­bi­ja, i sam je vi­še pu­ta bio spre­man da od­u­sta­ne, ali je lju­bav pre­ma ovom po­zi­vu i po­dr­ška nje­go­ve po­ro­di­ce i pri­ja­te­lja pre­vag­nu­la da na­sta­vi da usa­vr­ša­va svo­ju teh­ni­ku.
Mar­tin po­ru­ču­je svi­ma ko­ji ima­ju in­te­re­so­va­nje ili že­le da se ba­ve ovom umjet­no­šću da poč­nu kod ku­će da vje­žba­ju da se na­o­ru­ža­ju str­plje­njem, i da onog mo­men­ta ka­da im tri­ko­vi kre­nu, na­sta­ve da vje­žba­ju, jer kao i u dru­gim za­ni­ma­nji­ma i ov­dje je po­treb­no mno­go kon­cen­tra­ci­je, že­lje i vo­lje.
– Do­volj­no je dva sa­ta dnev­no po­sve­ti­ti se uvje­žba­va­nju tri­ko­va ka­ko bi se ostva­rio na­pre­dak, ali lju­ba­vi i str­plje­nja ni­kad ni­je pre­vi­še – po­ru­čio je Be­ri­šaj.M.D.S.

U Cr­noj Go­ri ne po­sto­ji fe­sti­val za nas
Što se na­še ze­mlje ti­če ne po­sto­ji fe­sti­val na ko­jem bi se sre­li lju­di ko­ji vla­da­ju ne­kom vje­šti­nom, raz­mi­je­ni­li is­ku­stva...
– Žon­gle­ri ne­ma­ju svoj fe­sti­val u Cr­noj Go­ri na ko­jem bi mo­gli po­ka­za­ti svo­je spo­sob­no­sti. Na­stu­pio sam je­di­no na pod­go­rič­kom Art Fe­sti­va­lu i Ko­tor Art­Fe­stu, ali je za­to bi­lo mno­go go­sto­va­nja na fe­sti­va­li­ma ši­rom re­gi­o­na –ka­zao je Be­ri­šaj.