NIK­ŠIĆ - U ma­na­sti­ru Ro­žde­stva Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce u Ko­si­je­re­vu, kod Nik­ši­ća, na pra­znik Sa­bor srp­skih sve­ti­te­lja i pro­sve­ti­te­lja, ju­če je odr­žan sed­mi Sa­bor srp­skih po­ro­di­ca. Na Sa­bo­ru se oku­pio ve­li­ki broj vjer­ni­ka ne sa­mo sa pod­ruč­ja op­šti­ne Nik­šić­ke već i iz Re­pu­bli­ke Srp­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Sr­bi­je. Svo­jim pri­su­stvom sa­bor su uve­li­ča­li go­sti iz Bje­lo­ru­si­je sa mo­na­hi­njom Mag­da­li­nom. Sa­bor je pri­je se­dam go­di­na ka­da je usta­no­vljen bla­go­slo­vio vla­di­ka bu­di­mljan­sko–nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je sa ci­ljem da to sa­bra­nje do­pri­ne­se oču­va­nju po­ro­di­ce i srp­skog na­sle­đa.
Slu­že­ći sve­tu li­tur­gi­ju, to­kom ko­je je oba­vlje­na pri­čest i pre­sje­čen slav­ski ko­lač, je­ro­mo­nah Ar­se­ni­je, igu­man ma­na­sti­ra u Ko­si­je­re­vu, za­že­lio je da Go­spod Isus Hrist svoj dje­ci i vjer­ni­ci­ma po­da­ri pu­no vje­re, na­pret­ka i lju­ba­vi.
- Tre­ba da se ugle­da­mo na srp­ske sve­ti­te­lje, pro­sve­ti­te­lje i uči­te­lje i da či­ta­mo nji­ho­va ži­ti­ja. Oni tre­ba da bu­du pu­to­vo­đe u na­šem ži­vo­tu. Po­sled­njih da­na uz­bur­ka­la se jav­nost u Cr­noj Go­ri oko za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti. Ma­lo su po­gri­je­ši­li, jer ni­je­su sta­vi­li pre­fiks „ne” is­pred slo­bo­da, ali do­bro, na na­ma je da se bo­ri­mo. Ni­je to pr­vo is­ku­še­nje u pra­vo­slav­noj cr­kvi na na­šim pro­sto­ri­ma. Go­ni­li su nas od pr­vog vi­je­ka, pa sve do da­na da­na­šnje­ga. Dvi­je hi­lja­de go­di­na su nas pro­go­ni­li, a mi se od­u­pi­ra­li i iz­la­zi­li uvi­jek kao po­bjed­ni­ci. Iza­će­mo i sa­da - po­ru­čio je je­ro­mo­nah Ar­se­ni­je.
Prof. Mi­le Cic­mil, pred­sjed­nik Uprav­nog od­bo­ra Sa­bo­ra srp­skih po­ro­di­ca, po­zdra­vlja­ju­ći oku­plje­ne vjer­ni­ke na­gla­sio je da je Bož­je ve­li­ko da­va­nje da se broj po­ro­di­ca oku­plja oko one po­ro­di­ce ko­ja je u sa­mom Go­spo­du i ko­joj se svi obra­ća­mo mo­li­tvom da usli­ši ono što svi ču­je­mo, mo­li­tvu ro­da srp­skog.
- Da­na­šnje na­še oku­plja­nje je sje­ća­nje na ve­li­kog čo­vje­ka i ju­na­ka, vi­te­za, pod­vi­žni­ka i stra­dal­ni­ka za rod srp­ski, a to ni­je ni­ko dru­gi do ve­li­ki i be­smrt­ni ser­dar Jan­ko Vu­ko­tić. Ro­đen je u ser­dar­skoj ku­ći, ni ma­nje, ni vi­še ne­go osmi ser­dar iz jed­ne iste ku­će. Bio je čo­vjek pred­o­dre­đen da bu­de vo­đa, da ras­ki­ne sta­re lan­ce, sta­ne na če­lo is­toč­nog od­re­da i oslo­bo­dio na­še Ko­so­vo. Du­žni smo da ide­mo za njim, jer je is­ko­vao svo­je ime no­se­ći sa­blju i idu­ći pred voj­skom na Ko­so­vo, Ska­dar i Bre­gal­ni­cu. Bio je odan otadž­bi­ni i go­spo­da­ru. Re­kao je onu ču­ve­nu re­če­ni­cu: „Vi­še cr­no­gor­ska voj­ska ne po­sto­ji” i po­di­je­lio sud­bi­nu sa svo­jim na­ro­dom na­zvav­ši se su­žnjem. Oti­šao je sa ovo­ga svi­je­ta us­prav­no, ona­ko ka­ko je i do­šao, kao ar­mij­ski ge­ne­ral Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Ne­ka je sla­va ta­kvim lju­di­ma, a na­ma na­um da o ta­kvi­ma tre­ba go­vo­ri­ti i ža­li­ti što ni­je­su me­đu na­ma. Da­će Bog ne­kog no­vog Jan­ka da se okre­ne­mo sa­mi­m se­bi- po­ru­čio je Cic­mil.
U kul­tur­no-umjet­nič­kom pro­gra­mu uče­stvo­va­li su hor Pre­po­dob­ne ma­ti An­ge­li­ne, mu­ška i žen­ska pje­vač­ka gru­pa iz Ba­nja­na „Ba­nja­ni” i „Banj­ke”, žen­ske pje­vač­ke gru­pe „Va­si­li­se” i „Osvit” iz Bi­le­će, KUD „Zo­ra her­ce­go­vač­ka” i vo­kal­ni so­li­sta Lu­ka Cic­mil iz Brat­stva pra­vo­slav­ne omla­di­ne Nik­ši­ća. Dru­že­nje je na­sta­vlje­no za tr­pe­zom lju­ba­vi.L.N.


Od­li­ko­va­nja za Sen­ku Du­ru­to­vić i Ste­va­na Vu­ji­či­ća

Sa­bor srp­skih po­ro­di­ca na osno­vu sta­tu­ta or­ga­ni­za­ci­je do­nio je od­lu­ku da ove go­di­ne odli­ko­va­njem da­ru­je po­je­din­ce ko­ji su do­pri­ni­je­li oču­va­nju sa­bo­ra i srp­ske po­ro­di­ce.
To pri­zna­nje Mi­le Cic­mil uru­čio je Sen­ki Du­ru­to­vić, in­te­lek­tu­al­ki i da­ro­dav­ki i no­si­o­cu naj­vi­ših od­li­ko­va­nja i pri­zna­nja, kao i Ste­va­nu Vu­ji­či­ću, čo­vje­ku ve­li­kog sr­ca, ko­ji ni­je ža­lio ži­vo­ta i zdra­vlja za do­bro svo­je otadž­bi­ne.
Za­hva­lju­ju­ći na pri­zna­nju, Du­ru­to­vi­će­va je is­ta­kla da se osje­ća ne­do­stoj­nom što pri­ma to od­li­ko­va­nje jer, ka­ko je na­gla­si­la, sma­tra da ima mno­go bo­ljih od nje.
- To su maj­ke ko­je su iz­gu­bi­le si­no­ve na na­šim ra­ti­šti­ma i bo­ji­šti­ma, ali i one ko­je su ro­di­le vi­še od tro­je dje­ce - ka­za­la je Du­ru­to­vi­će­va.
Ste­van Vu­ji­čić je re­kao da je za­te­čen od­li­ko­va­njem. Na­gla­sio je da ba­šti­ni po­ro­di­cu i tra­di­ci­ju „za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu”, ali i da će po­mo­ći sva­ko­me u vo­lji i ne­vo­lji.
- Ne­ma na­mje­ru mi­je­nja­ti ni cr­kvu, ni vje­ru, ni otadž­bi­nu, a ni je­zik - ka­zao je Vu­ji­čić