BI­JE­LO PO­LjE - Na bje­lo­polj­skim uli­ca­ma sve je iz­ra­že­ni­ji pro­blem pro­sja­če­nja i to u pr­vom re­du dje­ce rom­ske po­pu­la­ci­je. Iako su svi svje­do­ci i oče­vi­ci ovih ne­mi­lih sce­na ni­ko ne re­a­gu­je da za­u­sta­vi ne­za­ko­ni­to sti­ca­nje pro­fi­ta i zlo­u­po­tre­bu dje­ce ko­ja ni­ti su obra­zo­va­na ni­ti in­fo­r­mi­sa­na o to­me da se ra­di o kri­vič­nim dje­li­ma. Na bje­lo­polj­skim uli­ca­ma je de­se­tak ma­li­ša­na Rom­ske po­pu­la­ci­je ko­ja sva­ko­dnev­no pro­se. Ov­da­šnji Ro­mi tvr­de da oni ni­je­su iz Bi­je­log Po­lja već da ih ne­ko do­vo­zi iz Be­ra­na, i po zvar­šet­ku pro­šnje vra­ća ku­ća­ma. Ipak i Ro­mi iz Bi­je­log Po­lja tvr­de da je ne­ma­šti­na osnov­ni raz­log ko­ji te, ka­ko ka­žu, tje­ra da is­pru­že­nom ru­kom tra­žih po­moć. Rom iz na­se­lja Ra­ko­nje Spa­so­je Se­li­mo­vić ka­že da je ostao bez kro­va nad gla­vom, te da je pri­mo­ran da ne­gdje ra­zap­ne ša­tor i poč­ne da pro­si ka­ko bi mo­gao ka­ko- ta­ko da pre­ži­vi.
- U skr­plje­nom ku­ćer­ku, od pru­ća i bla­ta, u jed­noj oma­njoj pro­sto­ri­ji ži­vio sam pot­pu­no sam. Su­pru­ga Ne­na umr­la još pri­je de­vet go­di­na, a tri si­na i kćer oti­šli svo­jim ži­vot­nim pu­te­vi­ma. U toj ,,udže­ri­ci” ni­je bi­lo ni vra­ta ni pro­zo­ra, ni vo­de ni stru­je. Ka­ko sam ova­ko bo­le­stan pre­ži­vio ovu zi­mu ni sam ne znam – ka­zu­je Se­li­mo­vić, i do­da­je da ima ast­mu i tri pre­le­ža­ne ope­ra­ci­je, te da je na­kon bo­rav­ka u Bre­zo­vi­ku ne­spo­so­ban ne sa­mo za bi­lo ka­kvu vr­stu ra­da, već i za sa­mo­sta­lan ži­vot.
- Ne­mam ni­ka­kva pri­ma­nja. Ne­mam ni so­ci­ja­lu ta­ko da sam pod sta­re da­ne pri­mo­ran da pro­sim, ili ne daj bo­že kra­dem. Nad­le­žni ka­žu da sam spo­so­bo­an za rad. A ja sa svo­jih če­tr­de­se­tak ki­lo­gra­ma te­ži­ne, je­dva sto­jim na no­ga­ma. Ne tra­žim pu­no, sa­mo da imam ne­ku cr­ka­vi­cu da mo­gu su­vog hlje­ba da ku­pim i naj­e­dem se ko čo­vjek. Valj­da to ni­je pu­no u ovom da­na­šnjem vre­me­nu – ka­zu­je Spa­so­je Se­li­mo­vić.
Nje­gov su­na­rod­nik Rat­ko Se­li­mo­vić, is­ti­če da ne mo­že da pri­ma so­ci­ja­lu jer ne­ma pa­pir da je raz­ve­den od ne­ka­da­šnje su­pru­ge, te da če­sto svoj dje­ci ne­ma da­ti šta da je­du.
- Že­na me je na­pu­sti­la pri­je dva­na­est go­di­na i oti­šla ne­gdje u Sr­bi­ju. Ne­ma joj ni tra­ga ni gla­sa. Tra­žio sam je ko­li­ko sam mo­gao, da do­đe i raz­ve­de­mo se ka­ko bih do­bio taj pa­pir, s ob­zi­rom na to da tro­je ma­lo­ljet­no dje­ce ži­vi kod me­ne. Je­dva pre­ži­vlja­va­mo i vi­še smo glad­ni ne­go si­ti. Po jed­nom na dan ovoj ne­ja­či dam su­vu ko­ru hlje­ba. A ne li­bim se ni­šta da ra­dim. Ne­ka mi sa­mo da­ju ne­ki po­sao. Da ova mo­ja dje­či­ca ne ­bi mo­ra­la da kre­nu da pro­se - po­ru­ču­je Rat­ko Se­li­mo­vić nad­le­žni­ma u Cen­tru za so­ci­jal­ni rad.
On na­gla­ša­va da je zbog ne­ma­šti­ne pri­mo­ran da sa dje­com kre­ne u pro­šnju i ako zna da je to za­ko­nom za­bra­nje­no. Kao pri­mjer na­vo­di sna­hu Mi­le­nu ko­ja je, ka­ko ka­že, glad­na i bes­po­moć­na tra­ži­la 20 cen­ti, ko­li­ko joj je fa­li­lo za hleb, pa je uhap­še­na i osu­đe­na na nov­ča­nu ka­znu. Ka­ko ni­je bi­la u sta­nju to da pla­ti, osu­đe­na je na pet da­na za­tvo­ra i spro­ve­de­na u Spuž.
- Pi­tam da je ne­ko u Cr­noj Go­ri nad­le­žan da po­mog­ne si­ro­ti­nji ili mi ni­je­smo ni­či­ja bri­ga- na­gla­ša­va Rat­ko Se­li­mo­vić.
M.N.


Od­re­dbe no­vog za­ko­na mno­ge osta­vi­le bez si­gur­ne ko­re hle­ba

U NVO „Bje­lo­polj­ski de­mo­krat­ski cen­tar”, ko­ja se ba­vi pi­ta­nji­ma Ro­ma, is­ti­ču da u ve­ćem bro­ju evrop­skih ze­mlja­ma se pred­u­zi­ma­ju mje­re i ak­tiv­no­sti usmje­re­ne na pre­ven­ci­ju i za­šti­tu dje­ce od svih ob­li­ka eks­plo­a­ta­ci­je i zlo­sta­vlja­nja što je u kon­tek­stu pro­sja­če­nja Ro­ma kod nas još uvi­jek na ni­skom ni­vou.
- Eks­pan­zi­ji pro­ble­ma pro­sja­če­nja do­pri­ni­je­le su i od­red­be no­vog za­ko­na o so­ci­jal­noj i dječ­joj za­šti­ti ko­je su pro­pi­sa­le kri­te­ri­ju­me za pra­vo na ko­ri­šće­nje pri­ma­nja po osno­vu MOP-a , a što je zna­ča­jan broj po­ro­di­ca osta­vi­lo bez nov­ča­nih na­kna­da ko­je su im pred­sta­vlja­le je­di­ni iz­vor za oču­va­nje ži­vot­ne eg­zi­sten­ci­je - ka­že Zdrav­ko Ja­nju­še­vić, iz­vr­šni di­rek­tor NVO „Bje­lo­polj­ski de­mo­krat­ski cen­tar”.
On na­gla­ša­va da će ova NVO po­kre­nu­ti set ak­tiv­no­sti ko­je će do­pri­ni­je­ti su­zbi­ja­nju pro­sja­če­nja u Bi­je­lom Po­lju i stva­ra­nja op­ti­mal­nih uslo­va za bo­lji ži­vot Ro­ma.
-Na tom pla­nu mo­ra se ra­di­ti za­jed­nič­ki i ko­or­di­ni­sa­no. Pla­ni­ra­li smo da or­ga­ni­zu­je­mo po jed­nu ra­di­o­ni­cu (tri­bi­nu na te­mu pre­ven­ci­ja pro­sja­če­nja) u na­se­lji­ma Stroj­ta­ni­ca i Ra­ko­nje na ko­ji­ma bi uče­stvo­va­li pred­stav­ni­ci in­sti­tu­ci­ja i NVO sek­to­ra.Po­zi­vam pred­stav­ni­ke dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja da za­jed­no sa na­ma po­đu u Rom­ska na­se­lja, da uđe­mo u sva­ki dom, po­raz­go­va­ra­mo sa sim čla­no­vi­ma do­ma­ćin­stva, si­gu­ran sam da će to da­ti re­zul­ta­te. Ta­ko­đe, po­zi­vam nad­le­žne da za­jed­nič­ki ra­di­mo na rje­ša­va­nju vi­še­de­ce­nij­skih pro­ble­ma ko­ji su pre­o­ku­pi­ra­li ovu po­pu­la­ci­ju i ne­do­zvo­lja­va­ju im da vo­de ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka– po­ru­ču­je Ja­nju­še­vić.