BAR - Sta­ri Bar pred­sta­vlja dio isto­rij­ske i kul­tur­ne ba­šti­ne gra­da Ba­ra, a Sta­ro­bar­ska tvr­đa­va je je­di­ni spo­me­nik kul­tu­re pr­ve ka­te­go­ri­je u bar­skoj op­šti­ni. U sred­njem vi­je­ku bio je zna­ča­jan tr­go­vin­ski, kul­tur­ni i re­li­gi­o­zni cen­tar ove re­gi­je, što je uti­ca­lo da se na am­bi­jen­tu ži­vlje­nja vi­de uti­ca­ji raz­li­či­tih kul­tu­ra. Sta­ri Bar i nje­go­va tvr­đa­va pred­sta­vlja­ju je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ar­he­o­lo­ških lo­ka­li­te­ta ko­me još uvi­jek ni­je po­sve­će­na do­volj­na fi­nan­sij­ska pot­po­ra, a sa­mim tim i pa­žnja ar­he­o­lo­ških is­tra­ži­va­nja u pu­nom smi­slu te ri­je­či.
Du­go­go­di­šnji pred­sjed­nik NVO „An­ti­va­ri”, se­kre­tar „Ma­sli­ni­ja­de” i član UO Dru­štva ma­sli­na­ra Sa­de­tin Sa­do Pe­ri­čić ka­že da se u Sta­ri Bar do­la­zi da se osje­ti duh sta­rih vre­me­na, vi­de lju­di, pa­za­ri na pi­ja­ci, pro­ba­ju do­ma­ći spe­ci­ja­li­te­ti...
- Zna­mo šta je Sta­ri Bar, kao glav­ni tr­go­vač­ki cen­tar, zna­čio ne sa­mo za Ba­ra­ne, već i za ci­je­lu re­gi­ju, Pa­štro­vi­će, Mr­ko­je­vi­će, Ul­ci­nja­ne, Kra­ji­nja­ne... Lju­di su ov­dje do­la­zi­li da se upo­zna­ju, po­pri­ča­ju, po­je­du i po­pi­ju, raz­mi­je­ne pro­iz­vo­de. Ne­ka­da su u Sta­rom Ba­ru bi­la dva pa­zar­na da­na, pe­tak, glav­ni kao i da­nas, i po­ne­de­ljak, ka­da je po­sje­ta bi­la ne­što lo­ši­ja. Bi­lo je to pra­vo bo­gat­stvo no­šnji i fol­klo­ra. Iza Sta­rog gra­da bi­la je po­zna­ta bra­vlja pi­ja­ca. Pro­dav­ci su ro­bu na pi­ja­cu do­no­si­li na ma­gar­ci­ma ko­je su osta­vlja­li u dvo­ri­šti­ma svo­jih pri­ja­te­lja. Na da­na­šnjoj kal­dr­mi, gdje su iz­ni­kli no­vi ugo­sti­telj­ski objek­ti, bi­la je tr­žni­ca za pro­da­ju svih se­ljač­kih pro­iz­vo­da. Sta­ro­bar­ski tr­gov­ci su se bo­ga­ti­li od tih pro­iz­vo­da, jer je bio obi­čaj da na kra­ju da­na oni ku­pe sve ono što je osta­lo ka­ko se­lja­ci to ne bi vra­ća­li ku­ća­ma. Sta­ro­bar­ska uli­ca je bi­la bo­ga­ta ra­znim rad­nja­ma, tu su bi­le gvo­žđa­re, opan­ča­ri, kro­ja­či, fri­ze­ri, ka­fa­ne - pri­ča Pe­ri­čić i do­da­je da je da­nas to mno­go dru­ga­či­je, da se kao pro­dav­ci po­ja­vlju­ju uglav­nom mje­šta­ni Mr­ko­je­vi­ća, Vla­di­mi­ra, Po­da, i da ne­ma pro­iz­vo­da iz Zu­ba­ca, Tu­đe­mi­la, Su­to­mo­ra, Šu­ša­nja.
- Pro­iz­vo­di su ma­lo sku­plji ne­go na pi­ja­ci na To­po­li­ci, a ima i na­ku­pa­ca. No, lju­di do­la­ze ne sa­mo da bi ku­pi­li ro­bu, već če­sto i zbog na­vi­ka da bu­du pet­kom u Sta­rom Ba­ru. Ali da­nas ni ka­fa­ne ni­su ona­ko pu­ne kao ne­ka­da - ka­že on.
Pe­ri­čić is­ti­če da je u pri­či o Sta­rom Ba­ru vr­lo va­žno što je pri­li­kom re­vi­ta­li­za­ci­je obje­ka­ta za­dr­ža­no am­bi­jen­tal­no ure­đe­nje ka­rak­te­ri­stič­no za ar­hi­tek­tu­ru do­ba u ko­jem su ti objek­ti na­sta­li.
- Pri­sta­li­ca sam da sta­ro­bar­sku kal­dr­mu tre­ba za­mi­je­ni­ti. Ni­je ori­gi­nal­na, i tre­ba je za­mi­je­ni­ti auten­tič­nim ka­me­nom, slič­no onoj ko­ja je u sta­rom gra­du. To ni­je skup pro­je­kat, mo­gu­će da bi sve ko­šta­lo oko 100.000 eura - ka­že Pe­ri­čić.
U Sta­rom Ba­ru da­nas ima pu­no po­zna­tih re­sto­ra­na i ko­no­ba u am­bi­jen­tu ka­kav je ne­ka­da bio, sa je­lov­ni­ci­ma iz sta­rih vre­me­na. Jed­na od njih je i ko­no­ba „Spi­lja”, u ko­joj vla­snik Lju­bo Ka­ra­ni­kić sva­kog pet­ka pra­vi dru­že­nje uz pje­smu. Čla­no­vi isto­i­me­ne kla­pe („Spi­lja”), Da­ni­lo Mi­jo­vić, Stan­ko Rat­ko­vić, Dra­gan Un­ka­še­vić, Ne­boj­ša Raj­čić i ga­zda ko­no­be Lju­bo Ka­ra­ni­kić, te Mi­o­drag Ba­ne Ba­no­vić, Pa­vle Mar­đo­kić i Dra­gan Šće­kić, pet­kom, već od ra­nih ju­tar­njih sa­ti, dru­že se sa ci­ljem da da­ju taj sta­ri duh sta­ro­bar­skoj kal­dr­mi, da se osje­ti pa­zar­ni dan uz iz­vor­ne na­rod­ne pje­sme, ali i pje­sme či­ji su auto­ri Raj­čić, Un­ka­še­vić, te ko­no­bar u „Spi­lji” Želj­ko Rov­ča­nin. Na re­per­to­a­ru su i pje­sme ko­je su ra­đe­ne po tek­sto­vi­ma Raj­ka Jo­li­či­ća.
Pa­zar­ni dan je i pri­li­ka da se u ka­fa­ni „Slo­ga” Mu­sta­fe Ka­ra­đu­zo­vi­ća, ko­ja na istom mje­stu po­sto­ji vi­še od 50 go­di­na, na­đu i spor­ti­sti, umjet­ni­ci i pri­vred­ni­ci... Ka­fa­na pu­na, pri­ča se, pre­pri­ča­va, do­vi­ku­je, do­go­vo­ra, ogo­va­ra...
Za jed­nim od sto­lo­va sje­de biv­ši fud­bal­ski rad­ni­ci Sve­to­zar Vu­jo­vić i Di­no Ka­ra­đu­zo­vić ko­ji je vla­snik jed­ne od tr­go­vin­skih rad­nji u Sta­rom Ba­ru i ka­že da već go­di­na­ma ni­je za­do­vo­ljan pro­me­tom.
- Pro­met je na da­na­šnji dan sla­bi­ji 80 od­sto ne­go na isti dan pro­šle go­di­ne. Od ve­li­kih tr­go­vin­skih mar­ke­ta i dis­kon­ta ne mo­že­mo da ra­di­mo. A ro­bu uzi­ma­mo na istom mje­stu. Tu istu ro­bu oni pro­da­ju za 30 od­sto ni­že ne­go mi. Ni­je mi ja­sno ka­ko to mo­že - ka­že Ka­ra­đu­zo­vić.
Ba­ra­nin Sve­to­zar Vu­jo­vić ka­že da na­kon što se ča­sti u Mu­sto­voj ka­fa­ni („Slo­ga”) pet­kom uvi­jek obi­đe pi­ja­cu u Sta­rom Ba­ru gdje uvi­jek na­đe ne­što da ku­pi.
- Za­do­volj­stvo mi je do­ći u Sta­ri Bar i ku­pi­ti ne­što na pi­ja­ci. Na­rav­no, ne za­o­bi­đem ni ka­fa­ne, ali ni­je to kao ne­ka­da. Tu se sret­nem sa ne­ka­da­šnjim, ali i da­na­šnjim fud­ba­le­ri­ma „Slo­ge”, pri­ja­te­lji­ma, ko­le­ga­ma sa po­sla... – ka­že Vu­jo­vić.
D.Sto­ja­no­vić

Po­vra­tak u sta­ra vre­me­na

Za pred­sjed­ni­ka NVO „Me­di­te­ran­ski cen­tar fo­to­gra­fi­je” i po­zna­tog bar­skog fo­to­gra­fa i umjet­ni­ka An­ta Ba­ko­vi­ća Sta­ri Bar i nje­go­va čar­ši­ja su po­vra­tak u sta­ra vre­me­na.
- Sta­ri grad Bar, do ko­ga se do­la­zi sta­rom čar­ši­jom, ko­ja či­ni cje­li­nu sa na­se­lje­nim di­je­lom gra­da, pru­ža ugo­đaj po­vrat­ka u ne­ka mi­nu­la vre­me­na i u osjet du­ha tog vre­me­na. Mo­ram re­ći, ne žmu­re­ći pred lo­šim stva­ri­ma, da je taj dio pre­tr­pio je­dan kul­tur­ni zlo­čin ka­da je sta­ra tur­ska kal­dr­ma ski­nu­ta i za­mi­je­nje­na plo­či­ca­ma iz Ben­kov­ca - ka­že Ba­ko­vić.

Su­ži­vot u pra­vom smi­slu

Na sa­mom kra­ju sta­ro­bar­ske kal­dr­me, u bli­zi­ni ka­pi­je za Sta­ri grad, na­la­zi se re­sto­ran „Ve­lja vra­ta” vla­sni­ka Zo­ra­na Ća­lo­vi­ća, ne­ka­da­šnjeg gol­ma­na sta­ro­bar­ske „Slo­ge”, i ak­ci­ja­ša ko­ji je bio na de­set rad­nih ak­ci­ja i do­bio 11 udar­nič­kih znač­ki.
- Kad sam bio di­je­te ni­je se vo­di­lo ra­ču­na ka­ko se ko zo­ve, ni­ti smo zna­li šta je ko, ni­je se pi­ta­lo ko je ko­je vje­re i na­ci­je. Ži­vot je ta­da, a ta­ko je osta­lo i do da­nas, su­ži­vot u pra­vom smi­slu. Kad se sla­vi­lo, sve je bi­lo za­jed­nič­ko. Za Us­krs su cr­ve­na ja­ja na­še kom­ši­je Mu­sli­ma­ni je­dva če­ka­li, kao i mi sa nji­ma ba­kla­ve za Baj­ram. Uvi­jek smo se vr­tje­li oko dža­mi­ja u vri­je­me ra­ma­zan­skog po­sta - pod­sje­ća Ća­lo­vić.