-Šta će čo­vje­ku post, za­što ne je­de mr­snu hra­nu, za­što se­bi us­kra­ću­je ne­ke pri­rod­ne po­tre­be, za­što pro­vo­di sa­te u mo­li­tvi, če­mu sve to, bi­la su ne­ka od pi­ta­nja ko­ja je u pre­da­va­nju „Po­če­tak vas­kr­šnjeg po­sta“ u Ri­zni­ci Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve­ne op­šti­ne Ko­tor­ske ra­svi­je­tlio pro­to­je­rej sta­vro­for Goj­ko Pe­ro­vić, rek­tor Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je.
Sva­ko od nas osje­ća po­tre­bu za ne­čim du­hov­nim, ne­be­skim, ali to što zna­mo da ima Bo­ga, da je ovaj ži­vot pro­la­zan i da smo mi gre­šni, ni­je raz­log da bje­ži­mo od ovog ži­vot, ka­že pro­to­je­rej Pe­ro­vić. Tra­ži upor­no i sa vje­rom u Bo­ga, ne­moj da mi­sliš vi­so­ko o se­bi, gle­daj svo­je gri­je­he, i kad uvi­diš svu svo­ju ni­štav­nost, vra­ti se Bo­gu smi­re­no i skru­še­no, za­to što te Bog vo­li, po­ru­čio je pre­da­vač. U vri­je­me po­sta, tre­ba­mo bi­ti upor­ni, ne­po­ko­le­blji­vi, sa vje­rom, sa skru­še­no­šću i sa pa­žnjom šta, kad i ka­ko ra­di­mo.
- Cr­kva je pro­pi­sa­la post kao pe­ri­od u ko­me umi­ri­mo sve na­še ze­malj­ske si­le, ko­li­ko mo­že­mo, pri­mi­ri­mo se da bi­smo ču­li u se­bi i oko se­be to ne­be­sko, ako ga ima, a post po­či­nje­mo vje­rom da ga ima. Sva­ki post je no­va kre­a­ci­ja, no­vi po­sao - ni­šta nam ne vri­je­di što smo po­sti­li pro­šle go­di­ne, ne vri­je­di nam što smo po­sti­li Bo­žić­ni post, ako se u ovo­me po­stu ne pro­na­la­zi­mo i ne sto­ji­mo pred Bo­gom kao pred ogle­da­lom, gle­da­ju­ći se­be i svo­ju isti­nu - is­ti­če Pe­ro­vić.
Vjer­ni­ku je sve do­zvo­lje­no, do­da­je sve­šte­nik, ali on ne tre­ba da do­zvo­li da išta nji­me ovla­da. On ne tre­ba da do­đe u si­tu­a­ci­ju da ka­že ka­ko ne mo­že bez ci­ga­ra, bez pi­ća, si­ra ili čo­ko­la­de, da ne mo­že bez „špan­skih se­ri­ja“ ili bez kla­di­o­ni­ce, bez in­ter­ne­ta...
- Post ni­je sa­mo pi­ta­nje „za­vr­ta­nja sla­vi­na“, ni­je sa­mo pi­ta­nje ko­če­nja, uti­ša­va­nja, ne­go je post pi­ta­nje uno­še­nja u se­be du­hov­nih sa­dr­ža­ja. Po­sto­je dvi­je gru­pe ta­kvih po­ru­ka: pr­ve do­la­ze iz pri­prem­nih ne­dje­lja po­sta, ko­je su već iza nas i od­no­se se na to da nas po­u­če ka­kav tre­ba bi­ti pre­ma Bo­gu; a dru­gu gru­pu na­la­zi­mo kad poč­ne­mo post, u pr­voj, dru­goj ne­dje­lji po­sta, ko­je nam ka­žu ka­kav je Bog pre­ma na­ma - ob­ja­šnja­va Pe­ro­vić.
Ne­ko­li­ko je­van­đelj­skih pri­ča da­ju vjer­ni­ku pra­vi sa­vjet to­kom pri­prem­nih ne­dje­lja po­sta. Pr­va pri­prem­na ne­dje­lja no­si pri­ču o Za­he­ju, ca­ri­ni­ku, gre­šni­ku, omra­že­nom me­đu lju­di­ma, ko­ji je ja­kom vo­ljom, vje­rom i upor­no­šću uspio da vi­di Go­spo­da ta­ko što se po­peo na di­vlju smo­kvu, a On ga je udo­sto­jio svo­jim pri­su­stvom u nje­go­vom do­mu.
- Ako gle­daš svo­je ma­ne, a ima­ćeš šta da vi­diš, ne­moj da te hva­ta oča­ja­nje, vra­ti se Bo­gu. Te pri­pre­me re­đa­ju isti­nu jed­nu za dru­gom. Po­sljed­nja po­ru­ka pred po­če­tak po­sta je: „Ne za­bo­ra­vi na Stra­šni sud, jer će Go­spod da su­di o te­bi u svim po­je­di­no­sti­ma tvo­ga ži­vo­ta - ne­će da gle­da da li si bio na sve­to­sav­skoj aka­de­mi­ji, da li si bio u li­ti­ji, da li si se sli­kao sa vla­di­kom za no­vi­ne, da li si dao pri­log, da li si do­bio pla­ke­tu, imaš li spo­me­nik, ko­li­ka ti je pla­ta, ne­go će da gle­da ka­kav si bio pre­ma bo­le­sni­ku, za­tvo­re­ni­ku, pre­ma tet­ki, stri­ni, pre­ma kom­ši­ji i da li si to ra­dio od sr­ca ili sa­mo for­me ra­di, On je ta­mo gdje su na­ši bli­žnji - ka­zao je Pe­ro­vić. Go­vo­rio je i o sve­toj taj­ni pri­če­šća, kao naj­bli­ski­jem su­sre­tu čo­vje­ka i Bo­ga.
M.D.P.