Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Pol Vi­ri­lio u knji­zi „Či­sti rat, dva­de­set pet go­di­na ka­sni­je“, ka­že: „Eks­trem­ni spor­to­vi su fa­ši­stič­ki spor­to­vi.“ Bu­du­ći da ta vr­sta eks­trem­no­sti po­put fa­ši­zma ne pru­ža ni­ka­kve smi­sle­ne re­zul­ta­te, mi­sli­mo da se tu ra­di o per­for­man­su este­ti­ke na gra­ni­ci smr­ti.
Fa­ši­zam je u osno­vi u svom pro­gra­mu us­po­sta­vio umi­je­će umi­ra­nja. Kao da ta ide­o­lo­gi­ja i ni­je ima­la ni­šta sa sa­mom smr­ću ko­ja je u toj for­mi bi­la stvar uze­ta is­klju­či­vo na rav­ni kvan­ti­te­ta – pro­iz­vo­đe­nja. Po­što ma­ši­na su­permoć­no oba­vlja svoj dio po­sla, smrt se se­li u do­ku­ment, u Ajh­ma­nov per­fek­ci­o­ni­zam, da­kle u tran­sport ko­ji je bio mak­si­mal­no bez­b­je­dan i kao ta­kav pri­pa­dao je od­go­vor­no­sti bez­lič­ne ad­mi­ni­stra­ci­je.
Sport da­na­šnji­ce pre­ra­stao je u ma­ši­ni­zam este­ti­za­ci­je: to je „igra“ bez re­zul­ta­ta, mo­žda i bez pra­vi­la, i kao ta­kva do­volj­na je sa­ma se­bi. Bli­zak por­no­gra­fi­ji, sport je tvrd, iz­van dru­go­sti, ne­raz­mjen­ljiv. Ono li­je­po u nje­mu go­to­vo da je ne­čo­vječ­no; na­lik posteks­trem­nom te­ro­ri­zmu (te­ro­ri­zmu ko­ji se po­sta­vlja u li­ku ne­be­ske stvar­no­sti!), sport ta­ko­đe ne osta­vlja mje­sto gre­šci. Tu ne­ma igre, tu je sve pa­kao nad-igre. Ul­traeste­ti­zo­van, sport je po­pri­mio sve postsa­vre­me­ne pla­stič­ne od­li­ke. Spor­ti­sta je ge­ni­ja­lan, hu­ma­ni­ta­ran, pla­ne­ta­ran lik: jed­na zvi­je­zda ko­ja je bez­ma­lo po­li­tič­ki sve­mo­gu­ća, me­đu­tim, isto­vre­me­no to je i zvi­je­zda bez at­mos­fe­re.
Na­mje­sto spor­ta do­bi­li smo na­u­ku igra­nja, teh­no­lo­gi­ju pro­ra­ču­na, kon­tro­lu ko­ja sto­ji iz­nad slu­ča­ja. Sva ži­vost i spon­ta­nost, one oma­ške pri­rod­no­sti ko­je ozna­ča­va­ju igru da­nas su pre­va­zi­đe­ne. U ma­ši­ne­ri­ji teh­nič­kog pre­gle­da, sport je, du­bo­ka stvar me­ta­me­di­ci­ne, ali i bo­žan­ske me­di­ja­ti­za­ci­je: ta­mo je car­stvo sli­ka, ta­mo je grand do­ga­đaj, je­dan per­for­mans s ko­jim se još je­di­no rat mo­že po­re­di­ti. (Sport ne­gdje i po­sto­ji ka­ko bi ubla­žio pr­vi plan rata...)
Fa­ši­zam je bio mon­stru­o­zan u svo­joj či­sti­ni, ni­je li to da­nas i sport? Pri­je sve­ga ire­a­lan, sa­mim ti­me i nad­bi­o­ti­čan, ope­ra­ti­van i vir­tu­a­lan. Is­pra­ćen sve­mir­skim osvje­tlje­njem, ovaj sport bez opra­šta­nja, mo­ra bi­ti za­hva­lan i hi­rur­škim uspo­ni­ma ko­ji su za­du­že­ni za nje­go­vu mejnstrim sce­nu.
Ka­ko bi se este­ti­zo­va­la ana­to­mi­ja, neo­p­hod­no je nje­nu be­sti­jal­nost osve­šta­ti kao ne­što ujed­no moć­no, ali i pi­to­mo. Tu se sli­je­di fa­ši­stič­ka stra­te­gi­ja na po­lju or­ga­ni­za­ci­je: svi su jed­no, ne­ma raz­li­ke. U tom smi­slu sport­ski tim pred­sta­vlja jed­nu ma­lu ma­ši­nu, po­gon stva­ljen u po­kret, ko­ji ide na sve ili ni­šta. Ču­ve­na fra­za „Va­žno je uče­stvo­va­ti“, ov­dje na­la­zi svo­je pu­no upo­ri­šte: ni­je bi­tan re­zul­tat, već pred­sta­va kao ta­kva; ni­je bi­tan „rat bez mr­tvih“, već eks­pe­di­tiv­nost i voj­ni tre­ning. To zna­či da je svi­jet gla­dan do­ga­đa­ja, pa ma­kar on bio i u zna­ku te­ro­ri­stič­kog na­pa­da na ‘’Šar­li Eb­do’’, mi smo ga vi­še ne­go volj­no pri­zva­li.
Sport je – hla­dan i ap­strak­tan. Kraj fi­gu­ra­ci­je ni­šta ma­nje ubi­lje­žen je i u da­na­šnjem spor­tu. Po­sto­ji ono ne­što fa­sci­nant­no što na­di­la­zi od­no­se, a da ipak ne osta­vlja trag. Ni­je li to onaj bes­ko­nač­ni no­vi­tet u spor­tu?! Uvi­jek je sve no­vo i ni­šta se ne po­na­vlja: u ma­ši­ne­ri­ji bi­zni­za, u fa­ši­stič­kom za­ko­nu ko­ji je iz­nad pri­rod­ne prav­de, u spor­tu op­sta­je sa­mo ono ap­so­lut­no zdra­vo i ja­ko, da­kle – iza­bra­no. Svi ti vr­to­gla­vi mi­li­on­ski ugo­vo­ri, ta re­pre­zen­ta­ci­ja ko­ja nat­kri­va sve dru­ge, u tom ho­lo­ka­u­stu rin­ga ova se ci­vi­li­za­ci­ja za­tu­plju­je: is­hod je a pri­o­ri po­znat, bit­no je sa­mo to este­ti­zo­va­nje u iz­vo­đe­nju usmr­će­nog na sce­nu. Neo­bo­riv, u ne­koj vr­sti por­no­graf­skog pak­ta, sport spro­vo­di te­ro­ri­zam nad re­al­nim mo­guć­no­sti­ma.
Ne­po­gre­ši­vost fa­ši­zma, spor­ta, por­no­gra­fi­je i te­ro­ri­zma: svi po­bro­ja­ni fe­no­me­ni je­su stvar­no­sti ko­je ni­su od ovo­ga svi­je­ta. U spor­tu sta­nu­ju svi ob­li­ci mo­ći, od ka­pi­ta­la, ko­mu­ni­ka­ci­je do in­fo­me­di­ci­ne. Te­ro­ri­zam, pak, osv­je­tlja­va vla­da­vi­nu nad smr­ću; fa­ši­zam je kraj po­li­ti­ke, dok je por­no­gra­fi­ja ra­zo­ri­la psi­ho­a­na­li­zu u ime jed­ne to­ta­li­tar­ne isti­ne.
Ne­ma vi­še me­di­ja ko­ji se ne pri­kla­nja eri ko­pi­ja, tran­sver­bal­noj me­to­di ko­ja u svom na­le­tu is­pra­žnja­va sve mo­guć­no­sti. Za­mi­sli­mo jed­nog Vor­ho­la u fud­ba­lu, jed­nu Ja­net Ja­me­son u umjet­no­sti: fa­ši­za­ci­ja ne osta­vlja pro­sto­ra ni­jed­nom mje­stu. Tri­jumf mo­ra bi­ti pot­pun, kao što smrt u se­bi mo­ra mo­ći ne sa­dr­ža­ti ni­šta vi­še od umi­ra­nja. Opet je na dje­lu hi­gi­je­na u bez­gre­šnoj re­kla­mi ko­ja obez­bo­žu­je ka­ko pro­iz­vod, ta­ko i nje­go­vog kon­zu­men­ta.
Ta­kva je ide­o­lo­gi­ja no­vog: ona se još je­di­no u se­bi ogle­da, dok osta­tak vje­što dr­ži na pe­ri­fe­ri­ji, gdje kon­zu­ment do­bi­ja ono što mu se u že­lji ins­ce­ni­ra.