Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Ono­mad, ne­gdje po­sle pra­zni­ka, za­de­sih se u jed­noj nik­šić­koj ka­fa­ni. Da pro­sti­te, ne idem ta­mo če­sto ot­kad mi sta­rost do­da ma­lo žu­te bo­je lič­nim do­ku­men­ti­ma. Ka­fa­na k’o ka­fa­na – pje­sma iz zvuč­ni­ka i iz po­ne­kog gr­la, ne­ko za šan­kom sta­ja­še, ne­ko za sto­lom sje­đa­še, a sko­ro svi u ko­no­ba­ri­cu gle­da­hu. Ka­žem sko­ro, jer sta­rac što ovu pri­ču pri­po­vi­je­da, ne odva­ja­še po­gled od ča­še i pe­pe­lja­re. (Ot­kad sta­doh na lu­di ka­men, po­gled mi je stro­go sa­mo­kon­tro­li­san, jer je ona okla­gi­ja tvr­da!)
Ne­go, ne­ću ni­šta no­vo re­ći ako pre­pri­čam još jed­no dru­že­nje ka­fan­sko.
Ne­što sam dru­go htio re­ći.
Dok obla­čih ka­put i opra­štah se od ove ve­se­le ku­će, po­gled mi pa­de na te­le­vi­zor ko­ji vi­so­ko na zi­du oka­čen bje­še.
Te­le­vi­zor nov, mo­de­ran, crn k’o uga­rak.
Gle­da­še me uga­še­nim ekra­nom.
Čuo sam da lju­bi­te­lji te­le­vi­zi­je ova­kvim apa­ra­ti­ma te­pa­ju PLA­ZMA, EL CE DE. Tan­ki kao knji­ga od tri­sta stra­na, te­ški tek ko­ji ki­lo­gram. Lje­po­ta ih je vi­dje­ti u ku­ći!
ZA­BA­VA! ZA­BA­VA! ZA­BA­VA! Ova mi tri us­kli­ka do­đu u mi­sli kad god uklju­čen te­le­vi­zor pu­sti svo­je dra­že­sne bo­je na me­ne. Ni­kad vi­še TV pro­gra­ma, ni­kad vi­še slo­bod­nog vre­me­na ko­je tre­ba uni­šti­ti gle­da­ju­ći u ovo ču­do elek­tron­sko.
A ne­ka­da dav­no, u vri­je­me kad di­je­te bi­jah, bje­še ma­lo dru­ga­či­je. Bi­lo je i ta­da te­le­vi­zo­ra, ali...
Is­pri­ča­ću ovo ra­di mla­do­ga svi­je­ta, po­ku­ša­ću da im do­ča­ram vri­je­me pri­je tri­de­se­tak go­di­na.
AM­BA­SA­DOR 61 EI Niš
Kao što re­koh, dav­no se ro­dih. U vri­je­me kad kro­čih u osnov­nu ško­lu, bi­ja­še živ Ti­to. Če­sto je ne­kud pu­to­vao avi­o­nom, a po sli­je­ta­nju, sa vr­ha onih ste­pe­ni­ca, ma­hao je ru­kom. Uvi­jek u dru­štvu go­spo­đe Jo­van­ke, za­ko­ni­te mu su­pru­ge. Po­mi­njem vje­či­tog pred­sjed­ni­ka tek da mla­di stek­nu uvid u broj go­di­na ko­je pam­tim.
Ot­kad pam­tim, u na­šoj ku­ći je bio go­spo­din te­le­vi­zor. Bi­ja­še kru­pan, ekran mu ze­len. Na po­li­ci is­pod, jed­na me­tal­na ku­ti­ja ko­ja bje­še po­ve­za­na s nji­me si­vim ka­blom. Ku­ti­ja je ima­la ime – sta­bi­li­za­tor. Če­mu je slu­ži­la – to ta­da ni­sam znao.
De­sno od ekra­na, jed­no is­pod dru­gog, če­ti­ri dug­mi­ća. Is­pod pr­vog je la­ti­ni­com pi­sa­lo KON­TRAST (šta li je to?).
Is­pod ova če­ti­ri – dva pra­vo­u­ga­o­na dug­me­ta ko­ja su, pri­ti­ska­ju­ći se, mi­je­nja­la ka­na­le. Pr­vi i dru­gi. A is­pod ova dva, još jed­no – ve­će i okru­glo. Ono se mo­glo okre­ta­ti li­je­vo ili de­sno ali se le­ži­šte po­ha­ba­lo pa su kli­je­šta če­sto pri­ska­ka­la u po­moć.
Na pr­vom pro­gra­mu se, uglav­nom, ni­je ima­lo vi­dje­ti bog­zna šta. Dru­gi je po­či­njao u po­la tri. Taj je tek bio do­sa­dan!
Film i TV se­ri­ja su ta­da bi­li ri­jet­kost. Ali su za­to bi­li ,,sla­đi’’. Kad bi se za­ču­la mu­zi­ka iz ‘’Ot­pi­sa­nih’’ uz­bu­đe­nje u ku­ći bi po­ra­slo kao da će­mo svi zgra­bi­ti val­te­re i šmaj­se­re pa zdu­šno jur­nu­ti na mr­skog ne­pri­ja­te­lja sa šle­mom na gla­vi! (DA MI JE DA SAM PR­LE MA­KAR JE­DAN DAN! ILI BAR TI­HI!) Mi­ko je čak ,,ski­nuo’’ zvuk val­te­rov dok is­pa­lju­je hi­ce. Imi­ti­rao ga je da­ni­ma, sve dok opet ne bi sti­gao če­tvr­tak (ili je to bio uto­rak?).
Ne­dje­lja je bi­la po­se­ban dan za sve ta­da­šnje lju­bi­te­lje TV pro­gra­ma – ma­le i ve­li­ke, mla­de i sta­re. Ne­što pri­je de­vet bi išla ‘’Pče­li­ca Ma­ja’’ – du­go­me­tra­žni cr­ta­ni film. Sta­ri­ji su je i gle­da­li i ni­su, ali u de­vet… Svi bi se uozbi­lji­li. Po­či­nja­la je emi­si­ja ‘’Do­zvo­li­te da se obra­ti­mo’’, po­sve­će­na slav­noj JNA. Nju (emi­si­ju) smo gle­da­li svi, bez ob­zi­ra na go­di­ne. Na­ma dje­ci su bi­li za­ni­mlji­vi ten­ko­vi i to­po­vi, avi­o­ni i he­li­kop­te­ri, a sta­ri­ji su, kao, ra­zu­mi­je­va­li uz­vi­še­ni­je po­ru­ke ko­je su iz­la­zi­le iz TV apa­ra­ta.
Oko po­la je­da­na­est je do­la­zi­lo ono pra­vo… RAT­NI FILM! Ta­da bi Ba­ta Ži­vo­ji­no­vić zgra­bio ne­ko auto­mat­sko oruž­je i za sat i po, ona­ko neo­bri­jan, umo­ran i ljut, po­bio to­li­ko Nje­ma­ca da ih ni­smo mo­gli iz­bro­ja­ti do sle­de­će ne­dje­lje! Za to vri­je­me, ni­ko u ku­ći ni­je di­sao! Trep­ta­lo se sa­mo po­ma­lo, tek kad se mo­ra.
Još je­dan opa­san tip je ula­zio u na­šu ku­ću, za­hva­lju­ju­ći am­ba­sa­do­ru iz na­slo­va. Svi smo ga vo­lje­li, iako je ri­jet­ko na­vra­ćao. Do­šao bi na ko­nju, sa še­ši­rom na gla­vi i cr­ve­nom ma­ra­mom oko vra­ta. (Da je cr­ve­na, sa­zna­lo se ka­sni­je, jer je te­le­vi­zor bio cr­no-bi­je­li.) Po­gle­dao bi oštro svog pro­tiv­ni­ka (ne­kog ban­di­ta ili In­di­jan­ca) mu­nje­vi­to po­te­gao re­vol­ver i opa­snog ti­pa po­slao u vječ­na lo­vi­šta. Ovaj da­sa se zvao Džon Vejn. Ni on ni­je znao ko­li­ko je pro­tiv­ni­ka po­bio…
Ta­ko je to bi­lo 1980. i ne­ke. Ta­kvi smo bi­li mi, ta­kvi su bi­li te­le­vi­zo­ri – ve­li­ki i te­ški, u dr­ve­nim ku­ći­šti­ma. Za da­ljin­ske upra­vlja­če ni­ko ta­da ni­je ni čuo. Za sa­te­lit­ske an­te­ne – da­le­ko bi­lo. Dva ka­na­la i – to je to.
Da­nas je… svi zna­mo ka­ko. Mo­der­ni te­le­vi­zo­ri su za­po­sje­li sva­ku pro­sto­ri­ju u ko­ju če­ljad ula­ze – ku­će, ka­fa­ne, sport­ske kla­di­o­ni­ce, kan­ce­la­ri­je. Ni auto­bu­si im ni­su odo­lje­li. Ni stra­žar­ske ku­ći­ce. TV ka­na­le ni­ko ne mo­že pre­bro­ji­ti. Nu­di se sve i sva­šta, pod jed­nim ime­nom – ZA­BA­VA. Sa­mo da se vri­je­me što efi­ka­sni­je ,,ubi­je’’.
Čak i u ka­fa­ni je te­le­vi­zor ne­što kao de­žur­ni tip – ako slu­čaj­no oda­kle na­i­đe do­sa­da, da je svo­jim blje­šta­vim ša­re­ni­lom od­mah otje­ra.