Mo­že li se u da­na­šnje vri­je­me, ko­je zo­vu de­mo­krat­skim, uop­šte go­vo­ri­ti o dik­ta­tu­ri? Po­što sam ja ne­ko ko de­mo­kra­ti­ju po­sma­tra dru­ga­či­je i ko se na na­la­zi i ne sna­la­zi u nje­nom na­met­nu­tom rit­mu, imam pra­vo, a i neo­pi­si­vu že­lju da je do­ve­dem u ne­ras­ki­di­vu ve­zu sa dik­ta­tu­rom. I to dik­ta­tu­rom sve­ga. Ne sa­mo vla­sti, već op­štih ljud­skih vri­jed­no­sti dru­štva.
Ne­dav­no sam gle­da­ju­ći nje­mač­ki film ’’Ta­las’’ još vi­še učvr­sti­la svo­je sta­vo­ve i si­gur­no ih ne­ću ni­ka­da iz­ne­vje­ri­ti. Naža­lost, ili na sre­ću - vi­dje­će­mo. Osvr­nu­ću se na film. Na­i­me, pro­fe­sor u jed­nom odje­lje­nju sred­nje ško­le po­sta­vlja uče­ni­ci­ma na­iz­gled be­smi­sle­no i za njih ne­bit­no i do­sad­no pi­ta­nje - šta mi­sle o dik­ta­tu­ri? Ne­za­in­te­re­so­va­no i s bla­gim pod­smi­je­hom baš svi su od­go­vo­ri­li da je to vri­je­me pro­šlo, alu­di­ra­ju­ći na­rav­no na Hi­tle­ra (a na ko­ga bi dru­gog), i da je pi­ta­nje pre­va­zi­đe­no, baš kao i on. Pro­fe­sor, po­go­đen nji­ho­vim po­vr­šnim i la­ko­vjer­nim raz­mi­šlja­njem, od­lu­ču­je da stvar pre­u­zme u svo­je ru­ke i da im do­ka­že da ni­su u pra­vu, od­no­sno da dik­ta­tu­ra i te ka­ko ima svo­je mje­sto uvi­jek i svu­da. Na­ža­lost, se­bi je do­di­je­lio tu ne­za­hval­nu ulo­gu dik­ta­to­ra, vje­ru­ju­ći da će us­pje­ti da dr­ži stvar pod kon­tro­lom. ’’Ta­las’’ ga je od­veo u onom prav­cu gdje sva­ka dik­ta­tu­ra pred­sta­vlja bu­ji­cu ko­ja ne­ma dru­gog to­ka, osim po­to­pa.
Ovaj ta­las na ko­me se mi da­nas lo­mi­mo, no­se stru­je dik­ta­tu­re raz­bi­ja­ju­ći nas o sti­je­ne po­ni­že­nja, ne­mo­ći i bez­na­đa. One ’’mir­ne lu­ke’’ u ko­je nas po­vre­me­no is­to­va­re sa­mo su la­žno uljulj­ki­va­nje i hva­ta­nje za­le­ta za no­ve bu­re i olu­je nji­ho­vog i na­šeg bro­do­lo­ma. Dik­ta­to­ri na­ših ži­vo­ta, bi­lo po­li­tič­ki, dru­štve­ni, kul­tur­ni itd. skri­ve­ni iza pla­šta de­mo­kra­ti­je, sa­mo su jef­ti­no skro­je­ni ogr­ta­či i igra­či sa dva li­ca. Oni naj­bo­lje zna­ju ka­ko se vla­da na­pa­će­nim na­ro­dom. Bar ovi na­ši. Is­pe­kli su du­go­go­di­šnji za­nat na na­šim le­đi­ma. Ogu­li­li svu ko­žu, ona­ko ’’ve­li­ko­du­šno de­mo­krat­ski’’. A na­rod k’o na­rod. Bar ovaj naš! Vo­li da ga ne­ko vo­di, pa ma­kar i u pro­past. Jer-’’ne­ma ni­šta bez čvr­ste ru­ke’’. Re­če­ni­ca ko­ju vo­li­mo da iz­go­vo­ri­mo, a dik­ta­tor je­dva če­ka da je ču­je. A on­da ne­ma mr­da­nja! On­da je dik­ta­to­ru sve do­zvo­lje­no. I opet za ’’na­še do­bro’’, jer on ZNA ka­ko je naj­bo­lje. Kri­vi smo, i te ka­ko smo i mi kri­vi. Do­zvo­li­li smo da nam kro­ja­či sud­bi­ne uzi­ma­ju mje­ru po nji­ho­vim pra­vi­li­ma. No­si­mo ti­je­sna odi­je­la dva­de­set i ku­sur go­di­na. Ubi­je­di­še nas da nam sto­je k’o sa­li­ve­na! Oni su na­ši ido­li! Vo­li­mo ih vi­še ne­go naj­ro­đe­ni­je! Jer oni ZNA­JU ka­ko!
Bu­di­mo se s nji­ho­vim li­kom i ’’dje­lom’’. Pra­ti­mo se či­ta­vog da­na. Za­spi­mo uz nji­ho­ve baj­ke, i sa­nja­mo ih svu noć. Na­ša je op­se­si­ja, a nji­ho­va dik­ta­tu­ra. Ti­je­sna, ne­ras­ki­di­va ve­za.
Dr­žav­ni me­di­ji su na­rav­no uvi­jek na stra­ni vo­đe, pa ge­bel­sov­ski od­ra­đu­ju po­sao. Auto­cen­zu­ra im je vjer­ni, za­stra­šu­ju­ći pra­ti­lac. Onaj ko­ji je za­bra­nji­vao i ka­žnja­vao me­di­je ni­je mo­rao da po­na­vlja svo­je za­kon­ske akro­ba­ci­je iz de­ve­de­se­tih, me­di­ji su sa­mi ka­pi­tu­li­ra­li i po­da­li se vo­đi.
Kri­vi smo, i te ka­ko smo kri­vi. Po­ka­za­li smo svo­ju po­li­tič­ku na­iv­nost i po­vo­dlji­vost, pa sku­po pla­ća­mo la­ko­vjer­nost. Na­ža­lost, pla­ća­mo i mi ko­ji ni­smo gla­sa­li za dik­ta­tu­ru. Oni kon­for­mi­sti ko­ji ni­su iza­šli na iz­bo­re su i te ka­ko od­go­vor­ni za ova­kvo sta­nje. Za­bri­nu­ta sam i upla­še­na pred opa­snim iza­zo­vi­ma u ko­je ula­zi­mo. Svje­sna sam ostra­šće­nog dik­ta­tor­skog re­ži­ma ko­ji je spre­man na sve do­ka­zu­ju­ći se­bi da je ’’ve­li­ki igrač’’.
A gdje je u sve­mu to­me kul­tu­ra? Ni­gdje. Po­sto­ji li slo­bo­da u kul­tu­ri i umjet­no­sti? Ne po­sto­ji, ali se zlo­u­po­tre­blja­va u smi­slu da slu­ži za uspon i ši­re­nje ne­u­ku­sa, ne­ta­le­na­ta, osred­njo­sti i po­pu­li­zma ko­ji če­sto pre­la­ze u pro­sta­kluk. Zbog to­ga je vi­so­ka kul­tu­ra po­sta­la spo­ra­dič­na i bez ši­reg uti­ca­ja. A što se ti­če vla­sti, sva­ka stra­hu­je od umjet­no­sti i kul­tu­re, jer otu­da do­la­zi kri­ti­ka i ismi­je­va­nje nje­nih lo­ših i na­ka­rad­nih po­stu­pa­ka. Ta­ko je od­u­vi­jek bi­lo u nor­mal­nim i od­go­vor­nim dru­štvi­ma. Na na­šim pro­sto­ri­ma je vlast odav­no po­sta­la osi­o­na, dr­ska i raz­u­la­re­na, da se ne bo­ji ni Bo­ga oca, a ka­mo­li lju­di. Zbog to­ga je ona dik­ta­tor­ska. Dik­ta­tu­ra ni­je sa­mo pre­bi­ja­nje i hap­še­nje ne­is­to­mi­šlje­ni­ka, ne­go je pre­zir vri­jed­no­sti jed­nog dru­štva i pre­la­že­nje pre­ko upo­zo­re­nja um­nih i od­go­vor­nih lju­di. Ov­dje zna­nje ne zna­či ama baš ni­šta. Po­gle­daj­te sve te pri­vat­ne fa­kul­te­te, po­gle­daj­te ko­li­ke su pla­te u pro­svje­ti, po­gle­daj­te ko­li­ko se ula­že u kul­tu­ru.
Kri­vi smo, i te ka­ko smo kri­vi, jer je pro­vin­ci­ja u kul­tu­ro­lo­škom smi­slu po­sle­di­ca čo­vje­ko­vog ne­zna­nja i te­žnje da bu­de pro­sje­čan, iner­tan i dio ma­se u ko­joj, ka­ko je re­kao Kr­le­ža ’’smr­di, ali je to­plo’’.
Za­to je kul­tu­ra u svim dr­ža­va­ma re­gi­o­na ne­moć­na. Ono što u obla­sti du­hov­no­sti još po­sto­ji kao vri­jed­nost ne po­dr­ža­va se, ne­go se spu­ta­va, sro­za­va ili uki­da. Dik­ta­tu­ra to od­lič­no ra­di.
Dik­ta­tu­re su jed­no­smjer­ne uli­ce. U de­mo­kra­ti­ji je sa­o­bra­ćaj do­zvo­ljen u oba smje­ra. Mi smo, ipak, da­le­ko od de­mo­kra­ti­je,jer ni­smo na pra­vom pu­tu.
Za­to, osvi­je­sti­te se! Okre­ni­te to­čak i onaj u umu i onaj na dru­mu na dru­gu stra­nu. Iza­đi­te iz jed­no­smjer­ne uli­ce. Ne do­zvo­li­te da vam dik­ti­ra­ju oni ko­ji sa­mo pre­pi­su­ju. Bu­di­te od­luč­ni u svo­jim sta­vo­vi­ma. Ka­ži­te ‘’NE’’ dik­ta­tu­ri va­še sa­vje­sti. Ja sam slo­bod­na da vam to ka­žem... I ja i moj bič. Jer, dik­ta­tu­ra je kič.
(Autor je pje­snik)


Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek