Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor, srp­ski po­li­ti­ko­log, so­ci­o­log, po­li­tič­ki ana­li­ti­čar dr Slo­bo­dan An­to­nić, u svo­joj knji­zi „Mi­lo­še­vić, još ni­je go­to­vo”, tvr­di da Za­pad že­li da sve­de i Sr­bi­ju „na ma­ri­o­net­sku te­ri­to­ri­ju pod vla­šću lo­kal­ne ma­fi­je i kom­pra­dor­ske eli­te – upra­vo po mo­de­lu Mi­lo­ve Cr­ne Go­re”. Pro­fe­sor tvr­di da je Mi­lo­še­vić bio „šam­pi­on de­mo­kra­ti­je” u od­no­su na po­li­tič­ki ba­ši­bo­zuk ko­ji da­nas vla­da Mon­te­ne­grom i Ser­bi­jom. Jer, u to vri­je­me, po­sto­ja­la je pra­va opo­zi­ci­ja, po­sto­ja­li su opo­zi­ci­o­ne no­vi­ne, ra­dio i TV sta­ni­ce (sve osim tri dr­žav­na pro­gra­ma, a na­spram tri dnev­na li­sta ko­ja je kon­tro­li­sao Mi­lo­še­vić, dva­de­set i če­ti­ri dnev­na li­sta je kon­tro­li­sa­la opo­zi­ci­ja), za­tim, ni­je bi­lo ba­ti­na­ša ko­ji za­stra­šu­ju gla­sa­če, ni­ko se ni­je pla­šio da će iz­gu­bi­ti po­sao u jav­nom sek­to­ru, ni­ko ni­je mo­rao da da­je svo­ju lič­nu kar­tu po­li­tič­kim ma­fi­ja­ši­ma ko­je fi­nan­si­ra­ju pra­vi ma­fi­ja­ši da bi gla­sao za Go­spo­da­ra ili Go­spo­dar­či­ća, da bi mo­gao da pre­hra­ni po­ro­di­cu. Mi­lo­še­vić je imao ozbilj­nu voj­sku i or­ga­ni­zo­va­nu, ja­ku dr­ža­vu. On je sa­mo­stal­no do­no­sio od­lu­ke kao šef su­ve­re­ne dr­ža­ve ne tra­že­ći sa­gla­snost ame­rič­ke am­ba­sa­de ili Bri­se­la, ni­je pa­to­lo­ški za­vi­sio od MMF-a. Ni­je bio ku­ka­vi­ca pred za­pad­nim ga­zda­ma, kao Go­spo­dar i Go­spo­dar­čić, pred ko­ji­ma oni pa­da­ju ni­či­ce do mje­re da su se smu­či­li i sa­mom neo­ko­lo­ni­jal­nom oku­pa­to­ru, već je hra­bro i dr­žav­nič­ki pru­žio ot­por evro­a­tlant­skom agre­so­ru.
Da­na­šnji po­li­ti­čar­či­ći su nas pre­ve­li iz so­ci­ja­li­zma u bri­se­li­zam! Iz so­ci­ja­li­zma sa hu­ma­nim, po­ma­lo ka­pi­ta­li­stič­kim li­kom, u ne­hu­ma­ni i ro­bo­vla­snič­ki va­šing­to­ni­zam! U pra­vu je bio Go­spo­dar ka­da je re­kao: „Mi­lo­še­vić je ne­što naj­bo­lje što se mo­glo de­si­ti Ju­go­sla­vi­ji”. To je Mi­lu zad­nja iskre­na i pa­met­na re­če­ni­ca. Sve po­tom re­če­no spa­da u lek­sič­ki i fak­tič­ki fond kom­pra­do­ra, iz­daj­ni­ka i ma­ri­o­ne­ta.
A on­da se na­ma de­si­lo ne­što naj­go­re što nam se mo­glo de­si­ti: do­šli su na vlast Go­spo­dar, Go­spo­dar­čić, Kri­vo­mo­zgić, Đin­đić, Živ­ko­vić, Ta­dić, Sve­to od Mi­lja... A za nji­ma ide nji­ho­vo sta­do pa­pa­gaj­skih po­li­ti­ka­na­ta, ku­plje­nih in­te­lek­tu­a­la­ca, ana­li­ti­ča­ra i no­vi­na­ra vas­pi­ta­nih u ma­tri­ci sa­mo­pre­zi­ra i bla­će­nja sop­stve­ne na­ci­je do mje­re da se kla­nja­ju i pred ta­kvim um­nim i obra­zo­va­nim gro­ma­da­ma kao što je ha­ška tu­ži­telj­ka Džu­li Li ko­ja je pi­ta­la svje­do­ka „da li ste po­zna­va­li Ku­li­na Ba­na lič­no”? Stvar­no je čud­no ka­ko svje­dok ni­je po­zna­vao lič­no Ku­li­na Ba­na ko­ji je vla­dao Bo­snom od 1180. do 1204. A mo­žda je Džu­li Li mi­sli­la da nje­no pi­ta­nje i ni­je be­smi­sle­no ka­da vi­di da Go­spo­dar go­spo­da­ri Cr­nom Go­rom još od Ku­li­na Ba­na! Za­to je za­u­sta­vlje­no vri­je­me u Cr­noj Go­ri. Za­to ne­ki no­vi­na­ri iz­no­se ma­te­ri­jal­ne ar­gu­men­te pro­tiv nje­go­ve ku­lin­ba­nov­ske dik­ta­tu­re. Go­spo­dar im uz­vra­ća „šar­li” šla­gvor­ti­ma, pri če­mu je naj­ve­ći uči­nak nje­go­ve an­ti­me­dij­ske aro­gan­ci­je stri­je­lja­ni Du­ško Jo­va­no­vić. Za­to se u iz­vje­šta­ju „Re­por­te­ra bez gra­ni­ca” na­vo­di da se „pod vođ­stvom Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, bo­ga­tog i kon­tro­verz­nog bi­zni­sme­na, biv­šeg sa­rad­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, sko­ro dva­de­set go­di­na, vo­di pra­va kam­pa­nja mr­žnje pro­tiv ne­za­vi­snih no­vi­na­ra”.
Go­spo­dar je agre­si­van i ne­va­spi­tan pre­ma no­vi­na­ri­ma ko­ji že­le pro­mje­ne, za­to što ne­će bi­ti tih pro­mje­na, ako ne ode „ka­po dei ka­pi” ko­ji ko­či pro­mje­ne. Da­kle, dok ne ode On! Do­du­še, kraj Go­spo­da­re­ve dik­ta­tu­re ne ga­ran­tu­je su­štin­sku pro­mje­nu po­li­ti­ke Pod­go­ri­ce, jer se za sa­da ne vi­di ko bi se to od pre­ten­de­na­ta na vlast usu­dio da se od­rek­ne bri­sel­ske pro­pa­sti i NA­TO če­ki­ća, ali bi se bar odah­nu­lo od kom­pra­do­ra, iz­daj­ni­ka i ma­ri­o­ne­ta ka­kvih ni­je bi­lo u svi­je­tloj isto­ri­ji Cr­ne Go­re.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)