Za sla­bo po­zna­va­nje isto­rij­ske pro­šlo­sti op­tu­žu­ju se pre­da­va­či škol­skog pred­me­ta, pa se naj­če­šće ka­že: ‘’Ta­ko su nas uči­li’’! Oni su „kri­vo“ pri­ka­zi­va­li na­šu pro­šlost. Ne­spor­no je da su se pr­va ozbilj­ni­ja sa­zna­nja o pro­šlo­sti sti­ca­la u ško­li. Ali, ne za­ne­ma­ri­mo ni ta­ko­zva­nu na­ra­tiv­nu isto­ri­ju, ta­ko ka­rak­te­ri­stič­ku baš za Cr­nu Go­ru.
Po­no­vo smo pre­li­sta­va­li te, sa­da već sta­re udž­be­ni­ke od vre­me­na ka­da su oni bi­li ko­ri­šće­ni u na­sta­vi. Za­pa­ža­mo da su pr­ve dr­žav­ne ško­le u Cr­noj Go­ri po­če­le s ra­dom tek po­lo­vi­nom 19. vi­je­ka, iako je Cr­na Go­ra ima­la pr­vu štam­pa­nu knji­gu na slo­ven­skom ju­gu-če­ti­ri vi­je­ka ra­ni­je – ču­ve­ni i ču­de­sni „Ok­to­ih“. Sred­nje ško­le su osno­va­ne mno­go ka­sni­je. U dru­goj po­lo­vi­ni XIX vi­je­ka ja­vlja­ju se i pr­vi udž­be­ni­ci na­ših auto­ra. Srp­ski bu­kvar je ob­ja­vljen na Ce­ti­nju 1836. go­di­ne, pa on­da 1895. go­di­ne Ze­mljo­pis Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re od Đu­ra Po­po­vi­ća i Jo­va­na Ro­ga­no­vi­ća. Za­tim 1900. go­di­ne Srp­ska gra­ma­ti­ka, ta­ko­đe na Ce­ti­nju, či­ji je autor Đu­ro Špa­di­jer itd. itd.
Isto­ri­ja je uvi­jek tre­ti­ra­na kao va­žan pred­met. Po­red vje­ro­na­u­ke i srp­skog je­zi­ka, od­mah je tu bi­la i „srp­ska isto­ri­ja“. Pri­tom autor ni­je mi­slio na isto­ri­ju Sr­bi­je, već na isto­ri­ju Cr­ne Go­re. U tom smi­slu po­seb­no su za­ni­mlji­vi za­pi­si o vje­ri i na­ro­du, jer se u ovo na­še vri­je­me to naj­vi­še do­vo­di u pi­ta­nje. I u vri­je­me za­jed­nič­ke dr­ža­ve – Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, opet su do­mi­nant­ni pred­me­ti: vje­ro­na­u­ka, srp­ski je­zik i srp­ska isto­ri­ja. Kao da su pre­pi­sa­ni iz onih udž­be­ni­ka – va­že­ćih u sta­roj i sa­mo­stal­noj Cr­noj Go­ri. Za sva­ko vri­je­me je va­žno pi­ta­nje – slo­bo­de. Evo šta o slo­bo­di pi­še na str. 37 – Bu­kva­ra iz 1921. go­di­ne: „Na­ša bra­ća... ni­su sme­la slo­bod­no da sla­ve sla­vu, da se mo­le Bo­gu, da pe­va­ju srp­ske pe­sme i srp­ske ju­na­ke i da uče ško­le na svom je­zi­ku... Mno­go se kr­vi pro­li­lo, mno­go je mu­ka pre­tr­pe­la na­ša vi­te­ška voj­ska. Sa­da je na­ša otadž­bi­na ve­li­ka i slav­na, u ko­joj je sva­ko slo­bo­dan“.
Ne­ko­ga će za­ni­ma­ti da pro­či­ta tekst srp­ske him­ne – Bo­že prav­de ili hr­vat­ske him­ne – Li­je­pa na­ša do­mo­vi­na (str. 50-51).
Na isti na­čin i u istom kon­tek­stu pre­li­sta­va­mo Pr­vu či­tan­ku za osnov­ne ško­le auto­ra Ste­va Ču­tu­ri­la iz 1921. go­di­ne. Na sa­mom po­čet­ku na­i­la­zim na pje­smi­cu, ko­ja nam je i da­nas osta­la u pam­će­nju:
Ja u ško­lu idem
I do­bar sam đak... itd.
Pa od­mah za­tim, na­i­la­zi­mo na pje­smu:
Bo­žić, Bo­žić ba­ta
No­si ki­tu zla­ta... itd.
Za­tim sli­je­di tekst o Sv. Sa­vi: „Rast­ko je naj­vo­lio da uči ško­lu... Ka­ko je Rast­ko že­leo – ta­ko mu je i Bog dao“ (str. 9). U istom udž­be­ni­ku na­i­la­zi­mo na po­ru­ke: Bu­di po­šten i Go­vo­ri isti­nu. Za­tim na­i­la­zi­mo i na Mo­li­tvu Go­spod­nju. Kao da smo je za­bo­ra­vi­li. Da se pod­sje­ti­mo:
-Oče naš, iže je­si na ne­be­sjeh
Da svja­tit­sja imja tvo­ja... itd.
Još za­ni­mlji­vi­ji je udž­be­nik Na­rod­na isto­ri­ja za IV raz­red osnov­nih ško­la, ko­ga pot­pi­su­je kao autor Mih. M. Sta­no­je­vić, „ob­la­sni nad­zor­nik za grad Be­o­grad“. Na­bra­ja­ju se Sr­bi­ja, Cr­na Go­ra, Ma­ke­do­ni­ja, Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, kao i Slo­ve­ni­ja, Hr­vat­ska, Dal­ma­ci­ja sa ostr­vi­ma: „Sve su ove po­kra­ji­ne uje­di­nje­ne za vre­me vla­da­vi­ne Kra­lja Pe­tra – Oslo­bo­di­o­ca“. Ne­ma ni go­vo­ra da je ne­ko ne­ko­ga oku­pi­rao. Na­pro­tiv. Go­vo­ri se da su ne­ki na­ši su­na­rod­ni­ci osta­li iz­van uje­di­nje­nje dr­ža­ve. Za­tim se ka­že da su na­ma srod­ni na­ro­di: „Ru­si, Če­si sa Slo­va­ci­ma, Lu­žič­ki Sr­bi, Po­lja­ci i Bu­ga­ri. Svi ovi na­ro­di mo­gu se u go­vo­ru po ne­što raz­u­me­ti“.
Evo ka­ko je pred­sta­vlje­na sta­ra Ze­ta: „Da­na­šnja Cr­na Go­ra zva­la se u sta­ro vre­me – Ze­ta. Ona se pro­sti­re oko re­ke Ze­te i Mo­ra­če, iz­me­đu Ska­dar­skog je­ze­ra, iz­vo­ra re­ke Pi­ve i Ja­dran­skog mo­ra do gra­da Ko­to­ra. Od Ja­dran­skog mo­ra do Pi­ve i do pla­ni­ne Dur­mi­to­ra, a iz­me­đu Du­brov­ni­ka i Ko­to­ra bi­la je po­kra­ji­na srp­ska, ko­ja se zva­la Tre­bi­nje. U ovim dve­ma po­kra­ji­na­ma, pre ne­go što su ih Gr­ci osvo­ji­li, vla­da­li su kao sta­re­ši­ne u Ze­ti: kralj Vla­di­mir, a u Tre­bi­nju: nje­gov ro­đak Dra­go­mir. Iza Dra­go­mi­ra ostao je sin Vo­ji­slav, ko­ji je bio vr­lo zna­tan čo­vek. On je oslo­bo­dio Ze­tu od grč­ke vla­sti i uje­di­nio sa Ze­tom vi­še srp­skih ze­ma­lja; bio je do­bar vla­da­lac i ju­na­čan“.
O ču­ve­nom Bo­ju na Ko­so­vu 1389. go­di­ne se ka­že: „Ju­na­ci su pa­da­li i s jed­ne i s dru­ge stra­ne – kao sno­plje!“ (53)
Iz na­ših udž­be­ni­ka štam­pa­nih na Ce­ti­nju od na­ših auto­ra či­ta­mo i ovaj pa­saž:„Svi lju­di, ko­ji ži­ve u na­šoj do­mo­vi­ni je­su Sr­bi ko­ji su ve­ći­nom pra­vo­slav­ne vje­re, a ima ih ne­ko­li­ko ri­mo­ka­to­lič­ke i mu­ha­me­dan­ske“.
„Osim Cr­ne Go­re, ima još srp­skih ze­ma­lja, u ko­ji­ma ži­ve na­ša bra­ća Sr­bi. Ne­ki su, kao mi slo­bod­ni, a ne­ki ni­je­su, ne­go su pod tu­đi­nom. Sva­ki Sr­bin u Cr­noj Go­ri du­žan je po­zna­va­ti i lju­bi­ti svo­ju cje­lo­kup­nu do­mo­vi­nu-sve srp­ske ze­mlje, u ko­ji­ma ži­ve na­ša oslo­bo­đe­na i neo­slo­bo­đe­na bra­ća Sr­bi. Ni­je­dan Sr­bin i Srp­ki­nja, ma ko­je vje­re bi­li, ne smi­ju po­ža­li­ti ni ži­vot ni ima­nje za op­štu srp­sku slo­bo­du, do­bro i bla­go­sta­nje. Tre­ba, da je brat mio, ko­je vje­re bio, jer te­ško bra­tu bez bra­ta“.
Kao struč­no-na­me­će se pi­ta­nje ko­li­ko sve ovo iz udž­be­ni­ka-ko­re­spon­di­ra sa on­da­šnjom isto­rij­skom na­u­kom. Ne­ću po­gri­je­ši­ti ako ka­žem da ko­re­spon­di­ra mno­go vi­še ne­go da­nas, jer na­u­ka uz­mi­če pred pri­ti­skom po­li­ti­ke. Za­to ne­ma­mo pra­vo da op­tu­žu­je­mo ne­ka­da­šnje udž­be­ni­ke i uči­te­lje –na­stav­ni­ke – za na­še sa­da­šnje zna­nje ili ne­zna­nja iz za­i­sta bo­ga­te isto­ri­je Cr­ne Go­re.

Pi­še: aka­de­mik dr Zo­ran La­kić