Kad je u ja­nu­a­ru, po­slije iz­bor­nog tri­jum­fa, po­stao no­va zvi­je­zda na po­li­tič­kom ne­bu Evro­pe, mla­đa­ni (40) grč­ki pre­mi­jer svo­ju ori­gi­nal­nost je po­tvr­dio ve­o­ma pri­mi­je­će­nim mod­nim de­ta­ljem: ni pri­li­kom po­la­ga­nja za­kle­tve, ni na po­to­njim su­sre­ti­ma sa ino­stra­nim še­fo­vi­ma dr­ža­va ili vla­da uz odi­je­lo ni­je no­sio pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ću kra­va­tu.
Ta nje­go­va ”raz­dr­lje­nost” bi­la je i svo­je­vr­sna po­li­tič­ka po­ru­ka ko­ja je gla­si­la ”ja sam dru­ga­či­ji od vas”. Ka­da je, pri­li­kom po­sje­te Ita­li­ji od ko­le­ge (i vr­šnja­ka) Ma­teo Ren­ci­ja na po­klon do­bio upra­vo kra­va­tu, iz­ja­vio je da će je sta­vi­ti – ali tek kad ri­je­ši pro­blem grč­kih du­go­va.
Ako je po to­me – i po upra­vo (ka­sno u pe­tak) po­stig­nu­tom do­go­vo­ru sa kre­di­to­ri­ma – po­klon će još du­go osta­ti u ele­gant­nom ita­li­jan­skom pa­ko­va­nju. No­vi grč­ki li­der je sva­ka­ko pred ve­ćim bri­ga­ma ne­go što je po­me­nu­ti mod­no-pro­to­ko­lar­ni de­talj.
Ci­pras i nje­gov po obla­če­nju još ne­kon­ven­ci­o­nal­ni­ji (obo­je­na ko­šu­lja, cr­na ko­žna jak­na) mi­ni­star fi­nan­si­ja, pro­fe­sor Ja­nis Va­ru­fa­kis, upr­vo su do­ži­vje­li že­stok su­dar sa po­li­tič­kim i eko­nom­skim re­al­no­sti­ma. Is­hod po­me­nu­tog spo­ra­zu­ma je, na­i­me, ta­kav da im do­no­si gru­bo pri­ze­mlje­nje s ne­ba pred­iz­bor­nih za­no­sa.
Nji­hov po­ku­šaj da se iz­bo­re za kraj mje­ra fi­skal­nih od­ri­ca­nja, za ko­ja se kod nas ko­ri­sti sa­svim ne­a­de­kvat­ni po­jam ”šted­nja”, za­vr­šio se ap­so­lut­nim ne­u­spje­hom. Su­o­če­ni s či­nje­ni­com da vla­da osta­je bez pa­ra, što pod­ra­zu­mi­je­va ne­mo­guć­nost dr­ža­ve da oba­vlja svo­je osnov­ne funk­ci­je, mo­ra­li su da, po­sle ne­u­spje­log ju­na­če­nja, obe­ća­ju da će na­sta­vi­ti po­li­ti­ku pret­hod­ni­ka, iako su ih na vlast do­ve­la obe­ća­nja da će je de­mon­ti­ra­ti.
U pe­tak je do­go­vo­re­no da se pro­gram po­mo­ći Grč­koj od vla­da evro­zo­ne na­sta­vi i u sle­de­ća če­ti­ri mje­se­ca, ali uz uslov da iz Ati­ne do kra­ja sju­tra­šnjeg da­na (po­ne­dje­ljak) u Bri­sel stig­ne spi­sak re­form­skih mje­ra.
Da su na­sta­vi­li da se jo­gu­ne, Ci­pras i Va­ru­fa­kis bi Grč­ku izo­lo­va­li od svjet­skih fi­nan­si­ja i naj­vje­ro­vat­ni­je iz­vu­kli iz mo­ne­tar­ne uni­je. Iako su mno­gi u Evro­pi, pa i uti­caj­ni fak­to­ri iz­van nje (po­dr­šku im je pru­žio i Oba­ma) ima­li ra­zu­mi­je­va­nja za nji­ho­vu po­zi­ci­ju, po­bi­je­dio je front pred­vo­đen Nje­mač­kom, ko­ji je in­si­sti­rao da du­go­vi mo­ra­ju da se vra­te, a Grč­koj- ka­ko bu­de.
To zna­či da će ta­mo bi­ti od go­reg go­re. Grč­ki BDP je u po­sled­njih pet go­di­na kri­ze sma­njen za če­tvr­ti­nu, uz dra­stič­no skre­sa­ne pla­te i pen­zi­je, re­kord­nu ne­za­po­sle­nost i sve vi­še onih is­pod zva­nič­ne ”li­ni­je si­ro­ma­štva”. Upr­kos svim mje­ra­ma ova­kve ”šted­nje”, njen ukup­ni dug ko­ji je na po­čet­ku kri­ze bio ra­van go­di­šnjem obr­tu eko­no­mi­je da­nas je 175 od­sto BDP.
Iako je pri­stup Ci­pra­sa – da ze­mlja mo­ra da se oslo­bo­di fi­skal­nih ste­ga i da po­ve­ća­njem mi­ni­mal­nih pla­ta, do­ne­kle i pen­zi­ja, da­kle po­ve­ća­njem po­tro­šnje, stvo­ri uslo­ve za eko­nom­ski rast – na mno­go mje­sta oci­je­njen kao ra­zu­man, na­i­šao je na od­luč­no ‘’ne’’, pri­je sve­ga kan­ce­lar­ke An­ge­le Mer­kel.
Iako ra­ste uvje­re­nje da je njen re­cept fi­skal­nih od­ri­ca­nja ne­svr­sis­ho­dan, na nje­mu se is­tra­ja­va iz raz­lo­ga ko­ji ima­ju mno­go vi­še ve­ze s po­li­ti­kom ne­go sa eko­no­mi­jom.
Do­pu­sti­ti Grč­koj da se ot­me kon­tro­li kre­di­to­ra bio bi, na­i­me, iz per­spek­ti­ve Nje­mač­ke, loš pri­mjer, jer bi oso­ko­lio ras­tu­ći front ot­po­ra ste­za­nju ka­i­ša i do­nio vje­tar u je­dra li­je­vim sna­ga­ma u Špa­ni­ji i dru­gim ze­mlja­ma EU pe­ri­fe­ri­je ko­je se bo­re sa istim ne­vo­lja­ma.
Ono što je oči­gled­no to je da Grč­ka ni­je u sta­nju da vra­ti sve svo­je du­go­ve. To zna i Mer­ke­lo­va, ali zbog svo­jih bi­ra­ča ona ne smi­je da do­pu­sti da od­lu­ku o la­ba­vlje­nju oba­ve­za do­ne­se Ci­pras, ne­go oni ko­ji su Grč­koj da­li (i još ne­ko vri­je­me će da­va­ti) pa­re.
Otu­da joj je va­žno da se s tim jav­no po­mi­re i li­de­ri Si­ri­ze. Ko­ji­ma sa­da pred­sto­ji muč­no ob­ja­šnja­va­nje bi­ra­či­ma za­što ono što su im obe­ća­li ne mo­gu da is­pu­ne.
Za po­če­tak, Va­ru­fa­kis je do­go­vor od pet­ka pred­sta­vio kao ”po­bje­du Grč­ke”, ko­ja će, ka­ko je re­kao, ”pi­sa­ti sop­stve­ni sce­na­rio” re­for­mi.
Do­bio je, do­du­še, kon­ce­si­ju: po­što se za­kleo da ne­će vi­še pre­go­va­ra­ti sa ”troj­kom” kre­di­to­ra (MMF, Evrop­ska cen­tral­na ban­ka i Evrop­ska ko­mi­si­ja), ona je pre­i­me­no­va­na u ”in­sti­tu­ci­je”.
Što se kra­va­te ti­če, Ci­pra­su i Va­ru­fa­ki­su je iz Ber­li­na po­ru­če­no ka­ko ta­mo ni­je va­žan nji­hov ”no­vi stil”: mo­gu da se obla­če ka­ko god ho­će, pod uslo­vom da pre­do­če re­al­nu eko­nom­sku i fi­nan­sij­sku stra­te­gi­ju.
Ko­ja, re­če­no na­šom me­ta­fo­rom, ne smi­je da pod­sje­ća na po­zna­ti nam pro­blem: da imam ja­ja, pra­vio bih gi­ba­ni­cu, ali ne­mam si­ra.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić