U ve­ći­ni slu­ča­je­va kad se po­me­ne du­ša čo­vjek la­ga­no do­dir­ne mje­sto is­pod gr­la, na udo­li­ni ka gru­di­ma. Svi­jet je ta­ko ne­svje­sno pri­hva­tio kon­ven­ci­ju da se ko­li­jev­ka ljud­ske sr­ži na­la­zi, ni­gdje dru­go, već upra­vo na va­ro­vi­ma iz­me­đu plu­ća i me­ke ko­že. Do­du­še, ni­ko u pot­pu­no­sti ni­je znao za­što – bar na­u­ke ko­je se ba­ve ana­to­mi­jom ni­su umje­le da od­go­net­nu enig­mu “pred­je­la na sa­mom uz­ma­ku od sr­ca”. Za njih je to i na­da­lje sa­mo pra­zan pro­stor unu­tar ti­je­la.
Ob­ja­šnje­nje se na­la­zi­lo na dru­goj stra­ni – u pri­ča­ma o na­stan­ku pr­ve ci­vi­li­za­ci­je. Ka­da smo, po le­gen­da­ma, ho­di­li raj­skim vr­to­vi­ma i pi­li vo­du sa iz­vo­ra što da­ru­ju be­smrt­nost, du­še ni­su bi­le uča­u­re­ne u na­ma, već su slo­bod­no di­sa­le. Obič­no bi­ja­hu u ob­li­ku pti­ca, a ne­ri­jet­ko su se ja­vlja­le i u dru­gim ži­vo­tinj­skim for­ma­ma. Ali uvi­jek su ho­di­le bli­zu svog go­spo­da­ra.
Kad je na­rod mo­rao da na­pu­sti vr­to­ve bla­žen­stva i sa­đe na gre­šnu Ze­mlju, ras­pu­kli­na iz­me­đu dva svi­je­ta se to­li­ko sa­že­la, da su sa­mo pti­ce uspje­le da se pro­vu­ku kroz nju i svom si­li­nom uda­re u čo­vje­ka. Od uda­ra u gru­di, ostao je pro­rez ko­ji je po­di­je­lio li­je­vu i de­snu stra­nu na­šeg bi­ća.
Ako ne­kog ko je umio da vo­li (do mje­re u ko­joj krv klju­ča i na le­du) za­mo­li­te da vam ocr­ta obri­se du­še po ti­je­lu, te kon­tu­re će opi­sa­ti ne­što na­lik ra­ši­re­nim kri­li­ma... Ka­da ste sreć­ni, ve­dri­na se ši­ri po­put ja­kih za­ma­ha, a to­kom pat­nje pod­mu­kla bol se svi­je i uda­ra sa li­je­ve stra­ne – na­lik sr­ča­nom rit­mu. Ta­ko se tvo­ri gni­je­zdo tje­sko­be.
Ni­je ga to­li­ko te­ško raz­bi­ti – sa­mo tre­ba vre­me­na.
Spar­tan­ski voj­sko­vo­đa Aetos, ču­ven po sna­zi i do­bro­ti, po­red že­na sil­no je vo­lio i svo­ju voj­sku. Raz­vio je dok­tri­nu da sva­ki he­len­ski bo­jev­nik mo­ra ima­ti sa­bor­ca na­lik bra­tu... Te spo­ne su i uči­ni­le da Spar­ta sa­ču­va moć mno­go du­že ne­go što isto­ri­ja uisti­nu pam­ti. Ono što do­da­je mr­vu ele­gič­no­sti ovoj pri­či je­ste i le­gen­da (već za­mr­la) ko­ja ka­že da je Aetos po­sje­do­vao du­šu to­li­ko ve­li­ku, da su kra­je­vi tih kri­la iz­bi­ja­li iz nje­go­vih moć­nih le­đa. Je­dan od ra­nje­ni­ka (Ko­zma), kog je iz­vu­kao iz ri­je­ke Euro­tas sa­ža­liv­ši se na nje­go­ve su­ze, pro­bu­ra­zio ga je oluj­nim ko­pljem od­mah na­kon što se po opo­rav­ku oso­vio na sop­stve­ne no­ge. A on­da je po­zvao osta­le di­vlja­ke... Iz­da­ja ko­ja je ko­šta­la smr­ti sve Aeto­so­ve dje­ce i sil­ne voj­ske.
Ova pri­ča je po­slu­ži­la kao osnov do­brog di­je­la iz­u­ča­va­nja ljud­ske svi­je­sti i raz­li­či­to­sti u emo­tiv­nom ske­le­tu ko­ji svi no­si­mo.
U pro­fi­li­sa­nju se sin­drom Or­la (što u pre­vo­du i zna­či Aeto­so­vo ime) od­no­si na po­seb­no du­šev­no sta­nje u kom čo­vjek na tu­đe emo­ci­je od­go­va­ra još ja­čim. Ili na­rod­skim ri­je­či­ma re­če­no: ka­da po­kla­nja­te vi­še pa­žnje če­lja­de­tu zbog to­ga što vas pro­sto vo­li (ili, pak, sma­tra­te da vas vo­li). Sce­na­rio ko­ji ni­ka­da ni­je do­bra do­nio.
Va­lja opi­pa­ti re­ljef­nost sop­stve­ne du­še, jer ta ge­o­gra­fi­ja če­sto umi­je da bu­de na­zu­blje­na. Još ako ste ko­jim slu­ča­jem Aeto­so­vo če­do, tre­ba se dr­ža­ti po­zna­tih do­li­na... ne za­la­zi­ti do tu­đih oluj­nih vr­ho­va – ma ko­li­ko po­vje­ta­rac sa njih do­no­sio svje­ži­ne.
Ko­zma je u da­na­šnjem svi­je­tu da­le­ko moć­ni­ji od Or­la – sve je pri­sut­ni­ji i iz­gle­da do zla bo­ga ra­nji­vo (bi­lo da je u for­mi že­ne ili mu­škar­ca). Ši­ri opa­či­nu na “me­le­man” na­čin. Svi smo mi ka­dri da po­vre­me­no gle­da­mo la­žnim sja­jem, glu­mi­mo za­lju­blje­ne po­gle­de, osta­vlja­mo bi­je­li trag na tam­noj po­za­di­ni... ali Ko­zmi­na dje­ca to ra­de naj­bo­lje.
Če­ti­ri ve­li­ka to­ma su na­pi­sa­na o “Aetos sin­dro­mu” (na ža­lost, još ne­pre­ve­de­na kod nas) - ali ma­lo ko će us­pje­ti da zbi­lja shva­ti o če­mu se ra­di, ako mu du­ša iz­bi­ja po­put kri­la. Vje­ro­vat­no će uka­pi­ra­ti na sop­stve­noj ko­ži.
Svi mi no­si­mo is­tra­že­ne i ne­is­tra­že­ne ze­mlje i mo­ra – ne­kad je pro­sto mi­li­na sa­zna­va­ti ka­kvu ge­o­gra­fi­ju du­še po­sje­du­je­te (od nje­na ju­ga pa do sje­ve­ra) - i ko­li­ko go­le­mo mo­že bi­ti ka­da svo­ja kri­la po­zaj­mi­te oni­ma či­ja su po­lo­mlje­na. Ali to­pla mo­ra ne tre­ba ura­nja­ti u sva­či­je ra­ne – ne­ke od njih za­tru­ju vas.
Za­to se tre­ba ču­va­ti op­se­nar­skih iga­ra bi­ća ko­ja uspi­je­va­ju da splet­ka­re tu­đim sr­ci­ma. Da­na­šnji­ca je i te ka­ko pu­na na­iz­gled to­plih ma­gi­ja – a je­di­no što ta­kve ča­ri že­le je­su pej­za­ži tu­đih du­ša.
Spar­tan­ci su sma­tra­li da lju­di ko­ji ne­ma­ju sno­ve, osta­ju glad­ni za tu­đi­ma. Čak i on­da, ka­da se svi zna­ci i iskre ro­je po­put zvi­je­zda sa ko­zman­skih usa­na i le­te put vas... sklo­pi oči... pro­ći će.(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić