Ško­la je svo­je­vr­sna so­ci­jal­na i so­ci­ja­li­za­tor­ska usta­no­va u ko­joj se vas­pi­ta­va­ju i obra­zu­ju, ra­stu i raz­vi­ja­ju, ri­ječ­ju, for­mi­ra­ju mla­de ge­ne­ra­ci­je. Ona je dru­štve­no uslo­vlje­na na ma­te­ri­jal­no-eko­nom­skom, dru­štve­no-po­li­tič­kom, men­ta­li­tet­sko-psi­ho­lo­škom, pa i na ka­drov­skom pla­nu. Ka­da ka­že­mo uslo­vlje­na, ne mi­sli­mo po­da­nič­ki, ne­go stva­ra­lač­ki, če­mu pe­čat da­ju ka­dro­vi ko­ji ostva­ru­ju ad­mi­ni­stra­tiv­no-or­ga­ni­za­ci­o­nu ili ne­po­sred­nu na­stav­nu i ši­ru, ali kon­kret­nu, vas­pit­no- obra­zov­nu funk­ci­ju. Po­red sve­ga, ipak, va­žno je pro­gra­mi­ra­no, una­pri­jed do­go­vo­re­no i je­din­stve­no po­stu­pa­nje i na­stu­pa­nje na­stav­ni­ka u ostva­ri­va­nju na­uč­no za­sno­va­nog vas­pit­no-obra­zov­nog ci­lja i mno­go­broj­nih za­da­ta­ka ško­le.
Da bi ško­la ostva­ri­la po­sta­vlje­ne za­dat­ke, po­treb­no je obez­bi­je­di­ti što op­ti­mal­ni­je uslo­ve:
a) Ma­te­ri­jal­no-pro­stor­ne, što u tra­di­ci­ji na­ših ško­la ni­je­smo na po­treb­nom ni­vou ima­li. Ško­le ra­de, po pra­vi­lu, u ogra­ni­če­nim pro­stor­nim uslo­vi­ma, s ve­li­kim bro­jem odje­lje­nja i uče­ni­ka u nji­ma, bez po­sje­do­va­nja ili mo­guć­no­sti ko­ri­šće­nja po­treb­nih, a na­ro­či­to sa­vre­me­nih-teh­nič­ki mo­der­ni­jih na­stav­nih sred­sta­va.
b) Ka­drov­ske, ko­je su, isto­rij­ski gle­da­no, sve obra­zo­va­ni­je i obra­zo­va­ni­je, a mo­žda ne i so­ci­jal­ni­je od onih u pro­šlo­sti ( što je mo­žda za du­blja so­ci­o­lo­ška is­tra­ži­va­nja), ali ni­ka­da do­volj­no da se od­go­vo­ri no­vim po­tre­ba­ma u vas­pi­ta­nju dje­ce i omla­di­ne.
v) Pe­da­go­ško-psi­ho­lo­ške, a to zna­či da se zna ili ne zna i vo­di ili ne vo­di ra­ču­na o to­me ka­kav je psi­hič­ki ži­vot kon­kret­no dje­ce i omla­di­ne i nji­ho­vog okru­že­nja i u ve­zi s tim uskla­đu­ju vas­pit­no-obra­zov­ni po­stup­ci ( pri­je sve­ga me­to­dič­ki ) na­stav­ni­ka i u na­sta­vi zna ili ne zna šta je su­šti­na, a šta sa­mo ukra­si onog što uče­ni­ci tre­ba da shva­te, ra­zu­mi­ju i usvo­je kao traj­no vla­sni­štvo.
g) So­ci­jal­ni mi­lje u ko­je spa­da dru­štvo, sa svo­jim in­sti­tu­ci­ja­ma i po­ro­di­ca kao pr­vi i ne­iz­o­stav­ni fak­tor u for­mi­ra­nju mla­de ge­ne­ra­ci­je. Kao i u ši­rim od­no­si­ma ško­le i dru­štva, ta­ko i sa po­ro­di­com ško­la stu­pa u naj­ra­zli­či­ti­je dru­štve­no- uslo­vlje­ne od­no­se. Do­bro je re­ći da su oni uvi­jek sa­rad­nič­ki, ali u raz­li­či­tim vre­me­ni­ma ima i ak­tiv­no­sti raz­li­či­tog in­te­gri­te­ta. Da­nas ti od­no­si tre­ba da bu­du do­bri, ali su dis­tan­ci­ra­ni­ji ne­go što su bi­li u pro­šlo­sti, pa ne­ma po­tre­be, da se i ne­u­spje­si pri­je sve­ga u vas­pi­ta­nju, pre­va­lju­ju na ško­lu ili po­ro­di­cu. I jed­na i dru­ga ima­ju svo­ju po­seb­nost i auto­nom­nost u vas­pi­ta­nju dje­ce i omla­di­ne, ko­ja mo­že i mo­ra bi­ti dru­štve­no va­lo­ri­zo­va­na, po­želj­no usa­gla­še­na i sa­rad­nič­ka. Ali ni­ko ne­ma pra­vo pri­sva­ja­ti vr­li­ne dru­gih ili op­šti vas­pit­no-obra­zov­ni i so­ci­jal­ni ne­u­spjeh tu­ma­či­ti sple­tom okol­no­sti iz­van svog mi­ljea.
Ško­la, kao naj­or­ga­ni­zo­va­ni­ji fak­tor vas­pi­ta­nja, ne­ma pra­vo da tra­ži uzro­ke u dru­gi­ma za ne­so­ci­jal­no po­na­ša­nje svo­jih uče­ni­ka, ne­go u to­me što se ni­je or­ga­ni­zo­va­la u skla­du sa ši­rom re­al­no­šću i sta­njem u po­ro­di­ci i dru­štvu. A ima uslo­ve za ta­kvu or­ga­ni­za­ci­ju, jer u svom sa­sta­vu ima pe­da­go­ško-psi­ho­lo­šku i spe­ci­jal­nu slu­žbu, ko­ja je od svog uvo­đe­nja bi­la sa­sta­vlje­na od, u ve­ći­ni, obra­zo­va­nih lju­di. Isti­na, nje­na je funk­ci­ja za­vi­si­la i za­vi­si od op­šte or­ga­ni­za­ci­je i pe­da­go­ške kli­me u ško­li i za­što ne re­ći i od per­so­nal­nog sa­sta­va upra­va ško­la ( ov­dje se pr­ven­stve­no mi­sli na di­rek­to­re ško­la ). Umje­sto da je ško­la or­ga­ni­zo­va­na ta­ko da sva­ko u njoj uče­stvu­je u užim i ši­rim vas­pit­no-obra­zov­nim pro­ce­si­ma u to­ku go­di­ne, ona je za­dr­ža­la ka­rak­te­ri­sti­ke uči­li­šta u ko­joj se uče­ni­ci is­po­lja­va­ju na ča­su, a iz­gred­ni­ci ša­lju kod di­rek­to­ra, pe­da­go­ga, psi­ho­lo­ga ili so­ci­jal­nog rad­ni­ka kao da je nji­ho­va funk­ci­ja pro­sto ko­rek­tiv­na, a ne una­pre­đi­vač­ka, sti­mu­la­tor­ska i afir­ma­tiv­na. Slo­bod­ne ak­tiv­no­sti i uop­šte van­na­stav­ni vas­pit­no-obra­zov­ni rad se ne od­vi­ja­ju u to­ku či­ta­ve na­stav­ne go­di­ne, ne­go pred pra­zni­ke i na ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma i to s iza­bra­nim i ta­len­to­va­nim uče­ni­ci­ma, što kod dru­gih iza­zi­va ne­za­do­volj­stvo, pa i za­vist. Sve vi­še slo­bod­nih ak­tiv­no­sti da­nas je pre­mje­šte­no van ško­le i ostva­ru­je se za pa­re ro­di­te­lja. To je za ta­kvu dje­cu do­bro, ali če­sto re­me­ti od­no­se sa ško­lom na so­ci­jal­nom i vas­pit­no-obra­zov­nom pla­nu.
Autor ovih re­do­va je go­di­na­ma pro­u­ča­vao uti­caj an­ga­žo­va­nja uče­ni­ka u van­na­stav­nim i van­škol­skim ak­tiv­no­sti­ma na uspjeh u na­sta­vi i utvr­dio da ta­mo gdje ško­la ima ja­sno raz­vi­jen i pro­gra­mi­ran van­na­stav­ni rad, to ima bla­go­tvo­ran uti­caj na op­šti uspjeh, uspjeh u na­sta­vi i na po­zi­ti­van sta­tus ško­le u užoj i ši­roj dru­štve­noj sre­di­ni.
An­ga­žo­va­nje uče­ni­ka van ško­le ko­ri­sno je u po­gle­du za­do­vo­lja­va­nja ra­znih in­te­re­so­va­nja i spo­sob­no­sti, ali je če­sto u ko­li­zi­ji sa oba­ve­za­ma u ško­li. Zbog od­su­stva ko­or­di­na­ci­je ovih oba­ve­za s oni­ma u na­sta­vi sla­bi uspjeh, iz­o­sta­je se iz ško­le i če­sto sve za­vr­ša­va ne­spo­ra­zu­mi­ma i po­ja­va­ma ne­so­ci­jal­nog po­na­ša­nja.


Pi­še: Vla­di­slav Vu­ko­vić