Kri­la­ti­ca Vu­ka Ka­ra­dži­ća „Sr­bi svi i svu­da“ mo­gla bi se po­sli­je vi­je­ka i po pre­tvo­ri­ti u – Sr­bi ni­gdje i ni­ku­da. Raz­mi­šlja­mo s osje­ća­njem tam­nog ude­sa utka­nog u bi­će srp­skog na­ro­da. Ni­je to­me sa­mo raz­log što Sr­bi na­pra­vi­še „ku­ću na pu­tu“, to jest na ras­kr­šću, „tri za­ko­na“, i tu­šte i tma si­la ko­je se oti­ma­ju o nje­go­vu du­šu.
Gor­ka is­ku­stva su sko­va­la i kri­la­ti­cu da Sr­bin ne­ma ve­ćeg ne­pri­ja­te­lja od Sr­bi­na. Vuk Ka­ra­džić ni­je imao ne­pri­ja­te­lja u dru­gim na­ro­di­ma, ali je­ste tu­šta i tma me­đu Sr­bi­ma. No, sad bi naj­go­re bi­lo po­ći jed­no­smjer­no... Bo­lje je raz­ma­tra­ti stva­ri u svo­jim pro­ti­vr­ječ­ji­ma, pa ma­kar i po­gi­nu­ti, ne­go se dr­ža­ti jed­no­smjer­nih pu­te­va i raz­lo­ga, i ta­ko se na­pra­zno oprav­da­ti.
Svi otvo­re­ni Vu­ko­vi pro­tiv­ni­ci bi­li su mno­go uče­ni­ji od nje­ga, ali i mno­go ma­nje ta­len­to­va­ni. I još ne­što - Vu­ko­vi pro­tiv­ni­ci ipak su pri­pa­da­li jed­noj gru­pi, kla­nu, sta­le­žu, a Vuk je sa­mot­no kr­čio put no­vog srp­skog uje­di­nje­nja. No, i kad ka­žem, da je Vuk bio „sam“, pod­ra­zu­mi­je­vam tu slo­že­nost - bio je sa svo­jim na­ro­dom, to jest s nje­go­vom mi­šlju, sud­bi­nom, ka­rak­te­rom, ude­som, vje­rom, ali ni­ko iz tog na­ro­da ni­je mo­gao da uđe u jav­nu po­le­mi­ku i od­bra­nu svog li­de­ra.
Jav­ni pro­tiv­ni­ci Vu­ko­vi, kao – Jo­van Ha­džić, pred­sjed­nik Ma­ti­ce srp­ske, Ste­fan Stra­ti­mi­ro­vić, mi­tro­po­lit kar­lo­vač­ki, pa do­ne­kle i knji­žev­nik Mi­lo­van Vi­da­ko­vić, ima­li su po­dr­šku pre­o­vla­đu­ju­ćeg jav­nog mnje­nja, i ta­da­šnjih pre­sti­žnih srp­skih kul­tur­nih i du­hov­nih in­sti­tu­ci­ja (Ma­ti­ce srp­ske i mi­tro­po­li­je kar­lo­vač­ke ).
Čo­vje­ko­vu sud­bi­nu od­re­đu­je nje­gov ka­rak­ter, ka­že He­ra­klit, ko­ji je, kao što je op­šte­po­zna­to, vi­dio svi­jet i ži­vot u „bor­bi ne­pre­sta­noj“. To jest u bor­bi su­prot­nih si­la, ali ni Nje­go­še­va ci­ti­ra­na sin­tag­ma, po­tu­re­na He­ra­kli­tu, ne pod­ra­zu­mi­je­va dru­ga­či­je.
Ge­ni­je pra­ti ne­ka­kva pro­mi­sao, ko­ju ni oni ni­kad ne mo­gu ra­zu­mje­ti. Za­to su i upor­ni­ji, i lu­đi na svom pu­tu, jer kroz njih mi­sli Onaj ko­ji ih je za­pu­tio tim pu­tem.
Vri­je­me je moć­nim Vu­ko­vim pro­tiv­ni­ci­ma do­ne­kle iz­mi­ca­lo oslon­ce, a Vu­ku do­da­va­lo. Vu­ko­vi pro­tiv­ni­ci su za­sni­va­li moć svo­jih raz­lo­ga na mo­ći­ma ta­da­šnjih kul­tur­nih i du­hov­nih in­sti­tu­ci­ja, i, na­rav­no, na raz­lo­zi­ma, ko­ji ni do da­nas ni­je­su iz­gu­bi­li svu moć.
Gle­da­ju­ći s ove vre­men­ske dis­tan­ce, po­le­mi­ke u kul­tu­ri do­no­si­le su do­bro – jer su is­pi­ti­va­le si­lu su­prot­nih raz­lo­ga, i obo­ga­ti­le kul­tur­ni pro­stor, raz­ot­kri­va­le stvar­nost u svo­joj slo­že­no­sti. Po­le­mi­ke, u stva­ri, da­ju mo­guć­nost Du­hu da se pro­ja­vi. Bez ri­zi­ka, mo­gli bi smo i po­ja­vu Nje­go­še­vog dje­la, sta­vi­ti u du­blji smi­sao ovih po­le­me­ka, ko­je su pod­ra­zu­mi­je­va­le raz­lo­ge na­rod­nog stva­ra­la­štva, kao i ona du­blja so­zer­ca­nja, ve­za­na za iza­bra­ni­ke du­ha.
Do­bri­ca Ćo­sić je re­kao da su Sr­bi u mi­ru gu­bi­li ono što su do­bi­ja­li u ra­tu. U ovoj Ćo­si­će­voj for­mu­la­ci­ji ne sa­mo da ima do­sta isti­ne, ne­go je mno­go simp­to­ma­tič­na, s ob­zi­rom na ka­rak­ter srp­skog na­ro­da – ko­ji u mi­ru ne zna da se bo­ri. Ne­do­volj­no svje­stan upo­zo­re­nja ko­je je Ka­la­u­ze­vic for­mu­li­sao kao „mir je rat dru­gim sred­stvi­ma“.
U vre­me­nu Vu­ka Ka­ra­dži­ća, srp­ski na­rod je ži­vio bez svo­je dr­ža­ve, na pro­sto­ri­ma ko­je su za­hva­ta­la dva ino­vjer­na car­stva i tri „za­ko­na“ (kon­fe­si­je). Ali Vuk je vi­dio da je je­zik (srp­ski) , u stva­ri je­di­na dr­ža­va ko­ja mo­že da sa­bi­ra i dr­ži na­rod. Je­zi­ko­tvor­nost pret­ho­di dr­ža­vo­tvor­no­sti. Je­zi­ko­tvor­nost je du­blji vid dr­ža­vo­tvor­no­sti. Je­zi­ko­tvor­no­šću, čo­vjek (i na­rod) mo­gu da ži­ve i bez dr­ža­ve, i u tu­đoj dr­ža­vi, a da osta­nu svo­ji, i slo­bod­ni. To je Vuk ot­krio i po­ka­zao, sa­bi­ra­ju­ći i ob­ja­vlju­ju­ći srp­ske na­rod­ne pje­sme, po­slo­vi­ce i dru­ge na­rod­ne umo­tvo­ri­ne.
U na­šem vre­me­nu, na isto­rij­skom pro­sto­ru srp­skog na­ro­da „tri za­ko­na“, po­ja­vi­la su se već tri no­mi­na­la je­zi­ka (hr­vat­ski, bo­san­ski, cr­no­gor­ski) ko­ji u mi­ru, tre­ba da odu­zmu srp­skom je­zi­ku, i na­ro­du kul­tur­no na­sle­đe, i isto­rij­ski pro­stor ko­ji za­hva­ta­ju u no­vim dr­ža­va­ma. Do­i­sta, mo­gli bismo se sa­gla­si­ti s Ćo­si­ćem - u mi­ru se gu­be i pro­stor i na­rod i kul­tu­ra, ne­po­vrat­ni­je, ne­go­li u ra­tu.
Ali, ni Vu­ko­va kri­la­ti­ca, „Sr­bi svi i svu­da“ ni­je sa­svim osta­la bez ži­vo­ta. Pod­sje­ti nas ba­rem - na du­bi­nu ude­sa!(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ