Pi­še: To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki


Snio sam stra­šan san. Ne ču­dim se sa­mom snu već se ču­dim ka­ko sam imao ku­ra­ži i da sa­njam (ta­ko) stra­šne stva­ri... Oti­šao sam (...) u ne­ku čud­nu ze­mlju,(...), da čud­ni­ja ne mo­že bi­ti. Ušao sam, ne­će­te vje­ro­va­ti, u još čud­ni­ju ško­lu s uče­ni­ci­ma bez knji­ga i sve­sa­ka? Bez pro­fe­so­ra? Gdje čud(es)no po­sto­je­ći uče­ni­ci, u „in­ter­ak­tiv­noj na­sta­vi“, mej­lo­vi­ma se do­pi­su­ju sa još čud­ni­jim, go­to­vo ne­po­sto­je­ćim pro­fe­so­ri­ma. I sa­mo što se za­pi­tah, ma­lač­ko zbu­njen, „ta, gdje sam to ja“, kad u ne­stvar­nu „in­ter­ak­tiv­nu uči­o­ni­cu,“ sa­svim stvar­no na­hru­pi, ka­ko to već on zna, bez ku­ca­nja i do­bar­da­ni­sa­nja, Nje­go­va Vi­sost, Ki­coš Ma­co­las. I ono ma­lo kič­me što je osta­lo u me­ni, na­jed­nom se sa­vi do ze­mlje, da po­zdra­vi od se­be „sta­ri­jeg“. Sko­ro ne­svje­sno, sve pu­ze­ći, pro­mu­cah: “Ooohh!... Lju­u­bim Vva­am ppe­e­te, vva­ša Vvi­sos­sti!“ O, Bo­že moj! Šta se sa mnom do­ga­đa? Go­to­vo da me sve pod­sje­ti na pro­šla vre­me­na, Nje­ne ne­do­dir­lji­vo­sti, Ne­ve­nos Ne­po­me­ni­kos. Na vri­je­me po­mi­je­ša­nog uz­bu­đe­nja i stra­ha, ka­da su me od­lu­kom Vi­so­kih škol­skih vla­sti pro­iz­ve­li u „po­li­glo­tu“ tzv. ma­ter­njih je­zi­ka, da ih na tom, o, ka­kve lu­do­sti, ta­da već „ne­po­dob­nom i pro­ka­že­nom“ srp­skom je­zi­ku - „iz­go­va­ram.“ Ka­da sam od uče­ni­ka tra­žio da „sa­vla­da­ju pi­sa­nje de­ka­dent­ne ći­ri­li­ce“ i či­ta­ju lek­ti­ru u ovom po­svu­da „pro­či­ta­nom“ vre­me­nu. „O, Bo­že moj! Ta šta će uče­ni­ci­ma knji­ge, kre­a­ci­ja du­ha, mi­šlje­nje i di­ja­log sa dru­gi­ma, ka­da je u ovoj iz­nad sve­ga Čud(es)noj ze­mlji, za pro­laz u vi­ši ste­pen obra­zo­va­nja, sa­svim do­volj­no da kru­ži­te oko ško­le, te da vam, kao lo­jal­nom uče­ni­ku, (či­taj: gra­đa­ni­nu!), Nj. V. Ki­coš Ma­co­las, uda­ri ne­ko­li­ko dan­gi (či­taj: ži­go­va, pe­ča­ta, ili - na­ro­či­to omi­lje­na ri­ječ Nje­go­vog(a) r(i)ječ­ni­ka - ma­co­la!)? „Za dvoj­ku dvi­je ma­co­le, a za pe­ti­cu, mi­li mo­ji, va­lja se po­tru­di­ti i ju­nač­ki iz­dr­ža­ti - svih pet.“ Ipak, sve ne­što mi­slim da ne­ko, iako je u snu, sa na­ma zbi­ja ša­lu.
Sre­ćom, naš „po svim ni­vo­i­ma ujarm­lje­ni škol­ski si­stem“ sa vi­so­ko po­sta­vlje­nim „Je­vrop­skim i Na-To stan­dar­di­ma“ do­bro se dr­ži. „Ka­ko smo po­za­tva­ra­li fa­bri­ke, za raz­li­ku od dru­gi(je)h je­vrop(ej)ski(je)h na­ro­da, udar­nič­ki pro­iz­vo­di­mo“ ma­su (ne)obra­zo­va­nih, (po­lu)pi­sme­nih i (ne)pi­sme­nih „re­sa­va­ca“ oki­će­nu zvuč­nim „ti­tu­la­ma“ još zvuč­ni­jih vi­so­kih ško­la i uni­ver­zi­te­ta. Uisti­nu, na dru­goj stra­ni po­sto­ji, go­to­vo ne­znat­na gru­pi­ca „obra­zo­va­nih i kul­tu­rom una­za­đe­nih dan­gu­ba i pro­bisv(ij)eta“, ko­ji nas kva­re uče(ći), „da je škol­stvo ključ za uspjeh ili pro­past jed­nog dru­štva.“ Da je „dru­štvo bez od­go­vor­nih i obra­zo­va­nih lju­di, dru­štvo bez bu­duć­no­sti.“ O, Bo­že moj, Bo­že! Ta šta im pa­da na pa­met? Ko­me je po­treb­no obra­zo­va­nje i vas­pi­ta­nje u Ze­mlji gdje se, još od ma­lih no­gu, prak­ti­ku­je fi­lo­zo­fi­ja sna­la­že­nja.
„(U)snio sam, da­kle, o toj Čud(es)noj ze­mlji, stra­šan san“. Bez „na­šeg“ Iva A., ko­ji me je upo­zo­ra­vao na na­si­lje u na­šim ško­la­ma od stra­ne sa­svim „po­vr­šnih na­stav­ni­ka,“ ko­ji u bu­du­ćim lju­di­ma ga­se sva­ku „kli­cu sa­mo­stal­no­sti“ i „ubi­ja­ju že­lju za lič­nim i ori­gi­nal­nim“ stva­ra­ju­ći „po­slu­šne bi­ro­kra­te ko­ji oko se­be pro­du­ku­ju mr­tvač­ki mir i me­ha­nič­ki red.“ Ko­ji­ma je sve­jed­no da li im za ocje­nu „uda­ra­ju ma­co­le“, ili ih „tje­ra­ju da ra­de skle­ko­ve.“ „Ne­moj­te se ču­di­ti“! Eh! Sva­ko­ja­kih ču­da sam se na­gle­dao, a po­naj­vi­še lju­di ‘’ma­lih spo­sob­no­sti, a ve­li­kih am­bi­ci­ja“... O, Bo­že moj“, stra­vih se, „ni­je valj­da mi­slio na Nje­go­vu, o ta­ko us­prav­nu i do­sto­jan­stve­nu ma­len­kost, Nj. V. Ki­coš Ma­co­la­ša ko­ji se, isti­na, svo­jom još od mla­de­nač­kih da­na, mu­kop­trp­no sti­ca­nom bi­o­gra­fi­jom, kao gla­so­vi­ti po­vje­re­nik jed­ne ‘’opo­zi­ci­o­ne par­ti­je’’ po­pri­lič­no na­mu­čio da uhva­ti pra­vac i za­ko­ra­či na Pra­vi put. Ta­ko je, mo­li­ću li­je­po, od us­prav­nog i do­sto­jan­stve­nog Ve­li­ko­sr­bi­na i zna­me­ni­tog „voj­vo­de“ (ru­ku na sr­ce - uz­dup mu va­lja tri ca­re­va gra­da!), po­stao „lju­ti“ Ve­li­ko­cr­no­go­rac, a od gla­so­vi­tog opo­zi­ci­o­na­ra us­prav­ni i do­sto­jan­stve­ni bra­ni­lac do­bro po­zi­ci­o­ni­ra­nog po­lo­ža­ja. Ako bu­de po­tre­be, znam, pre­met­nu­će on i u Ve­li­ko­tur­či­na ‘’da uči­ni šta je sr­cu dra­go’’. I ka­da se naš obe­ća­va­ju­ći dj(đ)eč­ko, sa za­tam­nje­nim „na­o­ča­li­ma“ Al Ka­po­ne, utvr­dio na sa­mo­i­za­bra­nom po­lo­ža­ju, po­če­će da spro­vo­di ne­vje­ro­vat­no re­vo­lu­ci­o­nar­nu ide­ju: Ško­le bez sve­sa­ka i knji­ga! Ono, ru­ku na sr­ce, u pra­vu je naš dj(đ)eč­ko. Ta, šta će mla­de­ži ško­la! Ne­ka se upi­šu u Par­ti­ju, po mo­guć­no­sti – vla­da­ju­ću, i ve­se­li te Bo­že!“ I, već ta­da, sve sna­la­žlji­vi­ji ju­nak i sve za­ni­mlji­vi­ji lik za li­te­ra­tu­ru, oslo­bo­đen od mo­ral­nih ste­ga i za­bra­na, po­red ve­li­kih škol­skih oba­ve­za, sa „ozva­ni­če­nim vje­trom u le­đa“, kre­nu­će u osni­va­nje „idi­mi-do­đi­mi“ of - šor i šverc-ko­merc „pe­ri­mi­o­vo-pe­ri­mi­o­no“ kom­pa­ni­ja. Da­kle, Za­služ(e)ni gra­đa­nin Pr­vog(a) re­da ove po­ma­lo Čud(es)ne ze­mlje i još čud(es)ni­jeg Glav­nog gra­da, kao Ju­nak na­ši(je)h da­na, od nad­le­žnih in­sti­tu­ci­ja, za ve­li­ki do­pri­nos u ope­ra­ci­ja­ma „pra­nja pro­svjet­nih ne­po­dop­šti­na i ne­sta­šlu­ka“ do­bi­će stan, tek da se dj(đ)eci na­đe kad Ve­li­ki taj­ko pad­ne u ne­mi­lost... O, ne! Ne! Zna­te Vi, do­bri mo­ji, da u Čud(es)noj ne­ma pa­da­vi­na, osim at­mos­fer­skih. Na­pro­tiv, sva­što­čin­stvo i sna­la­že­nje su naj­bo­lja pre­po­ru­ka za na­pre­do­va­nje u ze­mlji ne­za­mi­sli­vo do­brih i ple­me­ni­tih lju­di. Po­slu­šaj­te, šta sam da­lje snio. Na­še ču­do od čo­vje­ka, naš ta­ko pre­div­ni dj(đ)eč­ko, zva­ni Ki­coš Ma­co­laš, zbog za­slu­ga za na­rod(!?), do­bi­će na ras­po­la­ga­nje, ni ma­nje, ni vi­še, do jed­nu Jav­nu ku­ću, (pri­ča se, ko­li­ko je vje­ro­va­ti pri­či, da je škol­ska!?), da ve­dri i obla­či, da­ju­ći sva­ko­vr­sne apa­na­že po­dob­nim po­slu­šni­ci­ma, ali i ot­ka­ze ne­po­dob­nim ne­sreć­ni­ci­ma ko­ji ni­ka­ko da utu­ve ko je ovdj(đ)e ga­zda... No, nje­gov do­pri­nos „iz­nad sve­ga ču­de­snom si­ste­mu bez si­ste­ma“, ove po­ma­lo Čud(es)ne ze­mlje, sre­ćom, ne za­vr­ša­va ta­kvim, do­stoj­nim hva­le, „pod­vi­gom“. Fa­mu o nje­go­voj ne­za­mjen­lji­vo­sti „u Kra­ljev­stvu JU TU–TU–Tu­u­uu! (!)“, ši­ri i umno­ža­va nje­go­va sve vjer­ni­ja (!) bu­lu­men­ta „una­za­đe­nih“ i „u(ne)re­đe­nih“ obo­ža­va­la­ca od du­go­no­ge Ber Mi­si­ce do Di­rek­to­ri­ce Ci­si­ce, stva­ra­ju­ći kult o „pr­vom, naj­bo­ljem i naj­o­mi­lje­ni­jem di­rek­to­ru“. Ta­ko će, na­da­sve ču­de­snog, ro­đen­dan­ski svi­je­tlog da­na, nje­go­va vjer­na ka­ma­ri­la pre­sta­ti da di­še, ob­u­sta­viv­ši sve jav­ne ak­tiv­no­sti da pro­sla­vi nje­go­vu ta­ko te­ško ste­če­nu pe­de­se­to­ljet­ni­cu. Ta, za­mi­sli­te, mo­li­ću li­je­po, po­sli­je to­li­ko tru­do­lju­bi­vo­sti u uprav­nim od­bo­ri­ma jav­nih ku­ća i kom­pa­ni­ja, po­sli­je to­li­ko neo­dr­ža­nih ča­so­va, ne­pro­spa­va­nih no­ći zbog „blo­ki­ra­nih“ ži­ro ra­ču­na, do­ži­vje­ti pe­de­se­ti ro­đen­dan!? O, pa, to je za sva­ku po­hva­lu. Ili, za ne­ka­kav or­den pod fir­mom una­za­đe­nog „ok­to­ih­či­ća“ ko­ji se u ovoj Čud­noj ze­mlji sma­tra za po­čast, ko­je se ret­ko ko, (ako ni­je par­tij­ski ju­ri­šnik!), udo­sto­jio. Po mom skrom­nom mi­šlje­nju, Jav­na usta­no­va ni­je mo­ra­la da ra­di bar mje­sec da­na sve sla­ve­ći i ra­du­ju­ći se ta­kvom isto­rij­ski zna­čaj­nom da­tu­mu. Uisti­nu, u znak po­dr­ške nje­go­vim nad­ljud­skim na­po­ri­ma, umje­sto tri­ča­vog or­den­či­ća, nje­go­vi fa­no­vi će mu, jed­nog svi­je­tlog ju­tra, uz „voć­nu sa­la­tu“, po­slu­ži­ti pri­vat­ni Sin­di­kat Ta­ko­je­vi­ća i Kli­mo­gla­vi­ća, tek da naš dj(đ)eč­ko ne­sme­ta­no vla­da i ure­đu­je svoj pos(i)jed. Na­ža­lost, u po­sled­nje vri­je­me, u svom ne­sma­nje­nom za­no­su, Nje­go­voj Vi­so­sti oda­na ka­ma­ri­la, pre­ko ra­znih „dru­štve­nih mre­ža(!), ru­ku na sr­ce, la­ko (pre)po­zna­tim ko­men­ta­ri­ma“, po­ku­ša­va da ope­re i iz­blaj­hu­je od ne­kih mla­de­nač­kih ne­po­dop­šti­na i na­tru­ha, gla­so­vi­to bo­ga­tu bi­o­gra­fi­ju na­šeg uz­dup Zor­li­je... O, ne! To mi se ni­ma­lo ne do­pa­da. Upra­vo, kao ta­kav, naj­po­god­ni­ji je za na­ju­tru­đe­ni­ja mje­sta u Na­šoj Čud(es)noj. Ta, mo­li­ću li­je­po, ko­me bi pa­lo na pa­met da ba­ci u za­bo­rav či­nje­ni­cu da ni­ko ni­je ljep­še i zvon­ki­je uda­rao „ma­co­le“ na­šoj hi­ro­vi­toj i ta­ko ma­lo pre­da­noj na­u­ci - mla­de­ži. Zar da ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je za­bo­ra­ve ka­ko su ra­di­li skle­ko­ve na ča­so­vi­ma ta­ko nam us­prav­ne, do­sto­jan­stve­ne i za bu­duć­nost obe­ća­va­ju­će Elek­tro­ni­ke. Ta, aj­te, mo­lim vas, ko bi, ona­ko vas­pi­ta­no i obra­zo­va­no vo­dio ma­tu­ran­te u jav­ne ku­će i koc­kar­ni­ce po je­vrop(ej)ski(je)m „ću­me­zi­ma“, da nam mla­dež ne za­ka­sni, ili ne daj Bo­že, sek­su­al­no za­stra­ni?
O, ne! Ne! To se ne za­bo­ra­vlja. To se ne smi­je za­bo­ra­vi­ti. Uosta­lom, ka­ko da se za­bo­ra­vi da je, iako nat­pro­sječ­no hra­bar, or­ga­ni­ma jav­nog re­da i mi­ra, po­vre­me­no pri­ja­vlji­vao po­ne­kog za­blu­dje­log ko­le­gu -„pro­bisv(ij)eta“, ko­ji nas “kva­ri i uči zlu“, kao po­ten­ci­jal­nog na­pa­da­ča, ili ne­pri­ja­telj­ski na­stro­je­nog ne­sreć­ni­ka nje­go­vom mno­go­u­tru­đe­nom pu­tu u Je­vro­pu, tek da se zna da nje­gov „po­sa“ ni­je lak i bez­o­pa­san. O, mo­že li da za­vr­ši ovaj san o Ju­na­ku na­ših da­na? Na (ne)sre­ću, ne mo­že. Pi­tao me, pri­je ne­ki dan je­dan „upo­sle­nik“ jav­ne ri­je­či: “Šta mi­sli­te o ‘pa­met­ni(je)m ta­bla­ma’?“ A ja? Sa­mo što se ne une­re­dih... „O, Bo­že moj, Bo­že! Gdje me­ne na­đo­ste po­red to­li­ko pa­met­nih i obra­zo­va­nih lju­di? Šta ima da mi­slim o ta­ko va­žnom dr­žav­nom pro­jek­tu?“ Ipak, pro­ci­je­dih, kao za se­be, da „ta­ko bi­va, kad svet sta­ne da se ru­ga zdra­vom ra­zu­mu, (...) a vlast za­me­ni go­lom si­lom.“
I, ta­da, či­nov­nik u be­lom ode­lu pri­ne­se mom če­lu žig, i ja se tr­goh... Pro­bu­dim se iz sna. I bi mi (po)ma­lo kri­vo što se ceo san (ni­je) za­vr­šio..(R. Do­ma­no­vić,“Dan­ga“)