Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Va­žno je bi­ti fin, ta­ko su me uči­li, a on­da ja, ta­ko fin dje­čak, od­bi­jem da je­dem u go­sti­ma ka­da su me to pr­vi put pi­ta­li. Imao sam šest go­di­na.
“Ne­ću, ne­ću, ni­sam gla­dan”, a sve če­kam da me pi­ta­ju dru­gi put da bih re­kao da ho­ću. A oni ne pi­ta­ju dva­put i ja iz­vi­sim za ko­lač sa čo­ko­la­dom ko­ji je išao kao de­sert.
Ma­ti mi je pri­ča­la da sam, kad smo ži­vje­li u zgra­di sa za­jed­nič­kim dvo­ri­štem i po­što sam tek iza­šao s ruč­ka sa­sta­vlje­nog od gu­la­ša i pi­rea, kom­ši­ni­ca pi­ta­la da li sam ru­čao, a ja sam, na­rav­no, od­go­vo­rio da je­sam. Ipak me ja uve­la u ku­ću i po­nu­di­la pu­ding od va­ni­le sa šla­gom ko­ji ni­je­sam mo­gao da od­bi­jem. Kad bi to sa­zna­la mo­ja ma­ti, po­na­vlja­la je ka­ko to ni­je do­bro, i da tre­ba bi­ti fin i iz uč­ti­vo­sti od­bi­ti čak i kad ti se naj­vi­še je­de. Imao sam osje­ćaj da pred od­la­zak na tre­ning tre­ba da se do­tje­ram, da na­ma­žem no­ge ne­ka­kvom mi­ri­snom kre­mom, da se in­struk­tor ne uvri­je­di zbog mi­ri­sa mo­jih no­gu na­kon sa­zu­va­nja po­sli­je tre­nin­ga. On bi sva­ki put vi­kao na me­ne da mo­je no­ge ni­su do­volj­no či­ste i da bi bi­lo ide­al­no da vo­dim ra­ču­na o to­me. Oba­ve­zno je bi­lo i pra­nje ko­se pred od­la­zak na ši­ša­nje, da fri­zer vi­di ka­kve ja vla­si imam i ka­ko odr­ža­vam hi­gi­je­nu ko­se te da, ne daj bo­že, ne pri­mi­je­ti pe­rut. I mi­lon dru­gih stva­ri. Jer va­žno je bi­lo bi­ti fin.
Na­kon to­li­ko go­di­na fi­no­će, sa­da ni­sam ta­kav. Da, tre­ba bi­ti fin, ali ne tre­ba bi­ti glup. Uslu­žna dje­lat­nost i po­sto­ji da vam ne bi bi­lo ne­pri­jat­no, kao ka­da na ma­sa­ži ru­ka ma­sna od ulja do­đe do va­ših sto­pa­la, a vi ima­te ču­klje­ve.
Ne­ki lju­di i ne idu kod ma­se­ra, re­ci­mo, jer ih je blam gro­znih ti­je­la, ko­ja ti ma­se­ri za­pra­vo i po­pra­vlja­ju. Ti ma­se­ri su se na­gle­da­li sve­ga, pa im i va­ša uko­če­na le­đa, neo­ja­ča­na u te­re­ta­ni, ne­će bi­ti ni­šta no­vo. Ka­že mo­ja ma­ser­ka da se sva­ke ne­de­lje po­ja­vlju­je ba­ka iz obli­žnje zgra­de, uži­va da se ma­si­ra, a i do­bro je za zdra­vlje. Ima osam­de­set go­di­na i ko­žu ko­ja vi­si, ali ona vo­li ma­sa­žu i ne pa­da joj na pa­met da pre­sta­ne da ide sa­da kad nje­na ko­ža ni­je mli­ječ­no bi­je­la i kad joj gru­di vi­še ni­su čvr­ste kao oni ma­li pa­ra­daj­zi, ko­je je vo­lio njen po­koj­ni muž.
Ona uži­va u sva­kom mo­men­tu. Mo­žda za­to i ima to­li­ko vi­tal­no­sti?! Ka­že da ne že­li da ode u grob kao po­sna pi­ta, ne­go da se nje­ne će­li­je na­po­je ela­sti­nom, ko­ji sta­rost ne­u­mit­no tro­ši. Ona je otre­si­ta, ali i fi­na, pra­va go­spo­đa. Za­to re­ci zu­ba­ru da ni­si bio pet go­di­na i da si kam­pa­njac i ne­moj da ga la­žeš da si bio na pu­tu, pa ga za­to ni­si po­ho­dio. Bio sam tu, ali ni­sam mi­slio na kr­nja­vu če­tvor­ku i ni­sam skra­ći­vo kra­je­ve dvi­je go­di­ne i uža­sni su, ali šta da se ra­di. I ne idem do ban­ko­ma­ta da uzmem no­vac, jer sam mi­slio da će ovaj tret­man bi­ti jef­ti­ni­ji, idem da ih po­zaj­mim, jer još ni­je le­gla pla­ta. Va­žno je da te ni­čeg ni­je sra­mo­ta, da pi­taš, da ura­diš, po­go­to­vo za se­be, jer ako ti to ne ura­diš, ni­ko se za te­be ne­će po­bu­ni­ti. Ni­ko te ne­će dva­put pi­ta­ti za ru­čak.
Do­bro, mo­žda ipak ho­će na Bal­ka­nu, ali u sva­kom slu­ča­ju od­mah re­ci da ho­ćeš da je­deš ako si gla­dan. Ali re­ci, ne ću­ti! Svi su mno­go fi­ni i svi za­ra­đu­ju ge­ni­jal­no, baš za­to što ni­je­su fi­ni.
Ni­je is­pla­ti­vo bi­ti fin, re­kla bi Eli­za­bet Tej­lor, ko­ja je pod­jed­na­ko uži­va­la i u vi­ski­ju, i u mu­škar­ci­ma i u di­ja­man­ti­ma. Ona je si­gur­no od­mah go­vo­ri­la šta ho­će i si­gur­no ni­je ho­da­la kao po ja­ji­ma.
Kad pri­ča­mo o ta­kvom sti­lu ho­da­nja, si­gur­no vam je po­zna­ta si­tu­a­ci­ja ka­da ne­ko spa­va u ku­ći, a vi ho­da­te la­ga­no, da ga ne bi­ste pro­bu­di­li. E, pa baš ta­da naj­vi­še krc­ka par­ket. A ako ode­te u ku­hi­nju da po­je­de­te ne­što, oba­ve­zno će vam, baš tad ka­da ste pa­žlji­vi, pa­sti po­klo­pac s lon­ca ili će se slo­mi­ti ča­ša. I oba­ve­zno će­te pro­bu­di­ti uku­ća­ni­na, ko­ji ne­će ci­je­ni­ti to što ste bi­li pa­žlji­vi i mno­go fi­ni. I da, hva­la što ste me po­slu­ži­li, ho­ću sla­do­led i u nje­mu za­bo­den onaj kek­sić, ako već ne mo­gu da imam sve di­ja­man­te i osta­lo! Bi­ti fin da­nas i ov­dje zna­či da će­te osta­ti i glad­ni i žed­ni, i go­li, i bo­si i ni­ko vas ne­će pi­ta­ti dva­put…