Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Eto, Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić je li­je­po ob­ja­sni­la da To­ni Bler ni­je odr­žao ni­ka­kvo pre­da­va­nje mi­ni­stri­ma i onom mu­če­nom ču­va­ru Be­o­gra­da na vo­di u zim­skom pe­ri­o­du Si­ni­ši Ma­lom, već je to jed­no­stav­no bio raz­go­vor uz ka­fu, i da što je naj­va­žni­je - to Sr­bi­ju ni­je ko­šta­lo ni di­na­ra!
Vje­ro­vat­no je na ne­koj pum­pi us­put ku­pio 100 gra­ma, pa su pi­li nje­go­vu, a ra­du­je i to što ka­fe­ni­sa­nje s njim ni­je o tro­šku po­re­skih ob­ve­zni­ka, već sa­mo onih na či­jim spo­me­ni­ci­ma kao go­di­na smr­ti sto­ji 1999. Ne­gdje od mar­ta do ju­na. I svi po­to­nji na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji- svje­ži, ne­sleg­nu­ti, sta­ri- pre­o­ra­ni…
I, na­rav­no, ni­če­ga tu ni­je bi­lo taj­nog- čo­vjek ina­če ima obi­čaj da ula­zi i iz­la­zi kroz ku­hi­nju, to či­ni i kod ku­će, a ne­ri­jet­ko i kroz ona vra­tan­ca za mač­ku.
Skro­man i drag čo­vjek, uđe i iza­đe na ma­la vra­ta, osta­vlja­ju­ći za so­bom blat­nja­vi trag ilo­va­če…
Ša­lu na stra­nu, Sr­bi­ja ni­je ni ne­be­ska, ni­ti ze­malj­ska već tu­žna i po­ni­že­na, a ta­kva ne mo­že ni do­lje ni go­re, već tu gdje je­ste- u va­zdu­hu, kao neo­pra­ne pod­ra­ne ga­će osta­vlje­ne na šta­pu k’o bi­je­la za­sta­va…
Ne­ka me ra­zap­ne ona Sr­bi­ja ko­joj ne pri­pa­dam (pr­va, il’ dru­ga, ne znam ka­ko nas vi­še di­je­le i raz­vr­sta­va­ju), ali u ku­ći po­koj­ni­ka za dže­la­ta ne­ma mje­sta!
To je ta fa­mo­zna cr­ve­na li­ni­ja na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, za nas da­le­ka i ne­do­sti­žna, a cr­ve­na upra­vo od kr­vi ko­ju taj isti Bler ima na ru­ka­ma! Do la­ka­ta! Srp­ske, al­ban­ske, irač­ke, li­bij­ske…
Bez raz­li­ke či­ja je, jed­na­ko je cr­ve­na, jed­na­ko su on i nje­mu slič­ni ja­da uči­ni­li čo­vje­čan­stvu da ne po­sto­ji do­volj­no va­ljan raz­log ne pre­zre­ti ih!
Ka­fa se va­zda is­pi­ja­la sa pri­ja­te­lji­ma, a ako su nam ovo da­nas pri­ja­te­lji- Sr­bi­ji ve­ći ne­pri­ja­telj od se­be ne tre­ba!
Vi ste mu, go­spo­do, sje­ća­te li se, te iste ’99. su­di­li i pre­su­đi­va­li na ne­kim pa­te­tič­nim i za­mi­šlje­ni su­đe­nji­ma?!
Je l’ to u me­đu­vre­me­nu „od­ro­bi­jao“ svo­je u va­šoj vir­tu­el­noj ap­sa­ni, ili ste na­knad­no uva­ži­li ka­kve ar­gu­men­te od­bra­ne u ko­je ono­mad, u na­ci­o­nal­nom za­no­su i hi­ste­ri­ji, ni­ste ima­li uvi­da?!
Je­ste li mu uz ka­fu i ra­tluk, kroz smi­jeh, ti­ho i udvo­rič­ki, pro­vu­kli da je za­pra­vo uhap­šen kao rat­ni zlo­či­nac (va­ša kva­li­fi­ka­ci­ja, sje­ća­te se?) i da ima pra­vo na je­dan po­ziv, advo­ka­ta i obez­bje­đe­nje do aero­dro­ma kad mu do­sa­di tam­no­va­ti?!
Je­ste li na­po­slet­ku okre­nu­li šo­lji­ce da vam gle­da?!
Zna­te li šta je vi­dio: go­mi­lu bu­da­la, hr­pu oti­ra­ča, tu­žne udvo­ri­ce ko­je mu do­sa­đu­ju dok u mi­ru po­ku­ša­va da po­pi­je ka­fu, sje­ća­ju­ći se sta­rih do­brih vre­me­na ka­da ste plju­va­li u ne­bo vje­ru­ju­ći da će­te po­go­di­ti ne­ki od bom­bar­de­ra, ili ba­rem za­pr­lja­ti „šo­fer­ku“ pi­lo­tu…
Ka­žu da sa­mo bu­da­la ni­ka­da ne mi­je­nja mi­šlje­nje, što je, vje­ru­jem, ap­so­lut­no tač­no. Jed­na­ko kao i to da sa­mo bu­da­le pre­če­sto mi­je­nja­nju mi­šlje­nje…
Li­je­po je i po­hval­no što vi o Ble­ru je­ste, ali vje­ruj­te, on o va­ma ni­je!
Za nje­ga ste isti oni Sr­bi o ko­ji­ma je go­vo­rio: „Rat pro­tiv Sr­ba ni­je vi­še sa­mo voj­ni su­kob! To je bit­ka iz­me­đu do­bra i zla, iz­me­đu ci­vi­li­za­ci­je i var­var­stva“!
Za nje­ga ste bi­li još sa­mo jed­na do­bro pla­će­na te­zga! Zbog vas je Sr­bi­ja sa­mo pod­era­na svad­bar­ska ša­tra pod ko­ju je sva­ka fu­ka­ra do­bro­do­šla da pred­sta­vi svoj ta­le­nat u va­šoj adap­ta­ci­ji šo­ua „Tvo­je li­ce zvu­či po­zna­to“!
Nje­go­vo zvu­či isu­vi­še, to ni­ste smje­li za­bo­ra­vi­ti pri­je ne­go što ste do­ma­ćin­ski pri­sta­vi­li vo­du za ka­fu…
dva­u­je­dan.rs