Pi­še: Go­ran Ki­ko­vić

Odavno me, lič­no i pro­fe­si­o­nal­no, in­ten­ziv­no za­o­ku­plja isto­ri­ja Va­so­je­vi­ća, tog naj­ve­ćeg i naj­mno­go­broj­ni­jeg srp­skog ple­me­na, ka­ko na­zna­či ču­ve­ni na­uč­nik Jo­van Cvi­jić. Ta­ko sam is­crp­no sa­gle­da­vao vje­kov­nu ži­la­vu i po­bje­do­no­sno-oslo­bo­di­lač­ku bor­bu Va­so­je­vi­ća (na­rav­no uz od­re­đen do­pri­nos i dru­gih et­ni­ku­ma ko­ji su s nji­ma ži­vje­li na is­toj te­ri­to­ri­ji ili u su­sjed­stvu) pro­tiv za­jed­nič­kog sil­nog ne­pri­ja­te­lja – osman­li­ja. Ta­da su Va­so­je­vi­ći bra­ni­li svo­je gni­je­zdo, a na­ro­či­to pre­li­je­pe trav­na­te i plod­ne pla­ni­ne Ko­mo­va, Ze­le­ti­na, Ča­ko­ra, Mo­kre, Cmi­lje­vi­ce, Tur­ja­ka i mno­gih dru­gih užih lo­ka­li­te­ta, gdje su do­če­ki­va­li i uni­šta­va­li sje­ver­no­al­ban­ska ple­me­na, ko­ja su pri tur­skim osva­ja­nji­ma uvi­jek bi­la uz oku­pa­to­ra. Ka­ko oblast Va­so­je­vi­ća, kao isto­rij­ska i pri­rod­na spo­na iz­me­đu Ra­ške i Ze­te, za­u­zi­ma stra­te­ški i ti­me vr­lo va­žan ge­o­graf­sko-po­li­tič­ki pro­stor dr­ža­ve Cr­ne Go­re kr­oz svu nje­nu bur­nu isto­ri­ju, sa pre­ko 2.000 ki­lo­me­ta­ra kva­drat­nih (što zna­či še­sti­na ukup­ne te­ri­to­ri­je da­na­šnje Cr­ne Go­re) va­lja da­na­šnjeg či­ta­o­ca upu­ti­ti u či­nje­ni­cu da se te­ri­to­ri­ja ple­me­na pro­te­že od Vje­ter­ni­ka i Ko­mo­va na ju­go­za­pa­du do ri­je­ke Lje­šni­ce i Fe­mi­ća Kr­ša na sje­ve­ru i od Ma­te­še­va i Bje­la­si­ce na za­pa­du do lan­ca pla­ni­na sje­ve­ro­i­stoč­nih Pro­kle­ti­ja: Ča­ko­ra – Mo­kre – Kâpa – Mur­ga­ša – Cmi­lje­vi­ce – Dža­ko­vi­ce do Tur­ja­ka bli­zu Ro­ža­ja.
Sna­žan pe­čat srp­ske ide­je u du­hov­nom mi­ljeu Va­so­je­vi­ća, sve do na­šeg do­ba, kroz ge­ne­ra­ci­je su ču­va­li mno­go­broj­ni ma­na­sti­ri i cr­kve ‘’na Sve­tim vo­da­ma Li­ma’’. U du­hov­nom sa­zvje­žđu pro­šlih vre­me­na ne­be­sko ozrač­je i isto­rij­sku ver­ti­ka­lu do­mi­nant­no su ču­va­li pr­ven­stve­no ma­na­stir Đur­đe­vi stu­po­vi, kao i Šu­di­ko­va. S ta­kvim isto­rij­skim pe­di­gre­om na­rod ove obla­sti je ve­o­ma br­zo i la­ko pri­hva­tao ustan­ke i sâm po­kre­tao bu­ne, pa je ta­ko u Pr­vom srp­skom ustan­ku pod vođ­stvom Ka­ra­đor­đa, naj­ve­ćeg rat­nič­kog iz­dan­ka va­so­je­vić­kog ple­me­na, vas­kr­sla Sr­bi­ja. I ka­sni­je, po slo­mu Pr­vog srp­skog ustan­ka, pot­pu­no pre­da­ni vi­še­vje­kov­no žu­đe­noj ide­ji oslo­bo­đe­nja od rop­stva, Va­so­je­vi­ći će se okre­nu­ti ma­loj i slo­bod­noj Cr­noj Go­ri, ko­jom su sve do 1910. go­di­ne uspje­šno kor­mi­la­ri­li Pe­tar Pr­vi i Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš, te kne­že­vi Da­ni­lo i Ni­ko­la. U to vri­je­me du­hov­ni vo­đa Va­so­je­vi­ća bio je igu­man Đur­đe­vih stu­po­va Moj­si­je Ze­če­vić. Iako se Va­so­je­vi­ći ta­da čvr­šće ve­zu­ju za Ce­ti­nje, na­sta­vi­li su iz­ra­zi­to ‘’po­ne­še­no’’ da na Sr­bi­ju gle­da­ju kao na ve­li­ku pred­vod­ni­cu oslo­bo­đe­nja sveg srp­skog na­ro­da.
I Nje­goš je, shva­ta­ju­ći zna­čaj ple­me­na Va­so­je­vi­ća za da­lje pro­ši­re­nje cr­no­gor­ske dr­ža­ve, br­zo pri­pre­mio mla­dog i hra­brog lje­vo­reč­kog bar­jak­ta­ra Mi­lja­na Vu­ko­va Ve­šo­vi­ća za bu­du­ćeg va­so­je­vić­kog voj­vo­du i cr­no­gor­skog se­na­to­ra, a uz to ga je i po­bra­ti­mio sa svo­jim si­nov­cem Da­ni­lom, ka­sni­je kne­zom i na­sled­ni­kom Nje­go­še­vim. To­kom dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka, u do­ba knja­za Da­ni­la i nje­go­vog na­sled­ni­ka knja­za Ni­ko­le, raz­go­re­li su se ustan­ci za oslo­bo­đe­nje od Tu­ra­ka, a u nji­ma su iz­u­zet­no za­pa­že­nu ulo­gu ima­li i Va­so­je­vi­ći.
Ni­jed­na tur­ska voj­ska u tri ra­ta, ko­je je Cr­na Go­ra vo­di­la za oslo­bo­đe­nje, ni­je slo­mi­la od­bram­be­ni be­dem i ot­por na­ro­da ovo­ga kra­ja. Va­so­je­vi­ći su ra­to­va­li i na broj­nim dru­gim ra­ti­šti­ma, odvo­je­nim od nji­ho­ve ge­o­graf­ske ma­ti­ce, sve u ne­u­sa­hloj že­lji da uče­stvu­ju u bo­je­vi­ma za slo­bo­du Cr­ne Go­re. Voj­vo­da Mi­ljan Vu­kov je sa 3.500 rat­ni­ka iz­vo­je­vao vi­še po­bje­da, a u ju­nu 1877. go­di­ne je u bo­je­vi­ma na Bu­ko­voj po­lja­ni i Mo­ra­či do no­gu po­tu­kao tur­sku ar­mi­ju. Dvi­je va­so­je­vić­ke bri­ga­de sa oko 6.000 bo­ra­ca bo­ri­le su se i u Pr­vom svjet­skom ra­tu pro­tiv Austro­u­gar­ske. Ta­ko broj­ne či­nje­ni­ce go­vo­re  da je na­rod obla­sti Va­so­je­vi­ća dao ve­li­ki do­pri­nos sna­že­nju Cr­ne Go­re i nje­nom te­ri­to­ri­jal­nom pro­ši­re­nju.
Me­đu­tim, po­sta­vlja se oprav­da­no pi­ta­nje da li se da­nas dr­ža­va na ade­kva­tan na­čin od­no­si pre­ma ne­sum­nji­vim i isto­rij­ski va­žnim do­pri­no­si­ma Va­so­je­vi­ća u tra­ja­nju Cr­ne Go­re. Pro­u­ča­va­ju­ći po­li­tič­ki ana­hro­ni­zam ak­tu­el­ne dr­žav­ne po­li­ti­ke da se na Va­so­je­vi­će gle­da kao na ‘’ve­li­ko­srp­sko’’ ple­me i da se u du­hu iz­re­če­ne di­jag­no­ze pro­pi­su­ju i stro­gi lje­ko­vi iz kla­se di­u­re­ti­ka, upo­re­đu­jem ka­ko on­da­šnji (a ka­ko sa­da­šnji) vla­da­ri gle­da­hu na na­rod Va­so­je­vi­ća, pa vi­dim: vla­di­ka i vla­dar Pe­tar Dru­gi Pe­tro­vić Nje­goš za sva vre­me­na is­pi­sa apo­te­o­zu ‘’Ka­ra­đor­đu be­smrt­no­me’’ u ‘’Gor­skom vi­jen­cu’’, a kralj Ni­ko­la - u svom Va­so­je­vić­kom ko­lu kao svo­je­vr­snoj him­ni ple­me­nu - oci­je­ni da su Va­so­je­vi­ći ‘’sto­žer Ra­škoj ze­mlji i kit­na joj per­ja­ni­ca’’, da bi na kra­ju us­klik­nuo da će lu­ča voj­vo­de Mi­lja­na Vu­ko­va si­ja­ti ‘’dok bo­je­vi ne pre­sta­nu, dok s ju­na­kom ju­nak ra­ti’’.
A da­na­šnji sve­dr­ži­o­ci, vje­ru­jem, ka­žnja­va­ju sta­nov­ni­ke Va­so­je­vi­ća što se li­stom 1918. go­di­ne iz­ja­sni­še za uje­di­nje­nje ta­da­šnjih dr­ža­va Cr­ne Go­re i Sr­bi­je, ali taj „kob­ni“ po­tez po­no­vi­še i pri­je osam go­di­na, ka­da ni­je­su gla­sa­li za „ne­za­vi­snu“. Za ovo pr­vo znam po­u­zda­no iz isto­rij­skih iz­vo­ra, a ovo dru­go gle­dao sam svo­jim oči­ma.
Elem, gle­dam sva­ki dan ka­ko se ne­kad iz­van­red­no plod­na re­gi­ja sa vr­lo raz­vi­je­nim ra­tar­stvom, vo­ćar­stvom, sto­čar­stvom i zna­čaj­nom in­du­strij­skom pro­iz­vod­njom u fa­bri­ka­ma pre­tva­ra u naj­za­o­sta­li­ji dio da­na­šnje cr­no­gor­ske dr­ža­ve. Vi­dim ka­ko se sva­kog da­na bez­ob­zir­nom eks­plo­a­ta­ci­jom vod­nog bo­gat­stva i šum­ske gra­đe, uz ne­pojm­lji­vu pljač­ku tog naj­va­žni­jeg pri­rod­nog re­sur­sa ovog kra­ja, ci­lja­no dje­lu­je ta­ko da op­šti­na­ma ne osta­je dra­go­cje­ni pri­hod ko­ji bi mo­gao bi­ti usmje­ren na iz­grad­nju akut­nih sa­o­bra­ćaj­ni­ca ili ob­no­vu in­du­stri­je. Da je na­mje­ra, a ne ne­sna­la­že­nje ak­tu­el­ne cr­no­gor­ske vla­sti po sri­je­di, ja­sno po­ka­zu­je te­ri­to­ri­jal­no raz­bi­ja­nje Va­so­je­vi­ća na, ne usu­đu­jem se da ka­žem ko­li­ki broj op­šti­na, jer taj na­um, po sve­mu su­de­ći, ni­je još okon­čan!?