Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Iz­da­va­štvo je po­seb­no ugro­že­na ka­te­go­ri­ja do­ma­će eko­no­mi­je, go­to­vo da se i ne per­ci­pi­ra kao njen dio ne­go kao dio ne­če­ga što ni­je ni eko­no­mi­ja, ni kul­tu­ra već ne­što iz­me­đu. A to „iz­me­đu“ je go­to­vo ne­mo­gu­će de­fi­ni­sa­ti bez pri­zi­va­nja još či­ta­vog ni­za poj­mo­va, ko­ji su be­smi­sle­ni: ili je­si ili ni­je­si.
Da­kle, po­jed­no­sta­vi­mo: sa­dr­žaj knji­ga je di­je­lom kul­tur­no do­bro, a di­je­lom za­ba­va ili ne­što tre­će – po­ma­ga­lo u na­sta­vi, edu­ka­tiv­ni ma­te­ri­jal, pro­mo ma­te­ri­jal i ta­ko da­lje. Knji­ga kao pred­met, bi­la ona štam­pa­na ili e-knji­ga, pot­pu­no je isti pro­iz­vod kao što su to auto­mo­bil, ku­ća, or­mar iz „Ikee’’ ili ne­što tre­će.
Ta­ko vam je to u neo­li­be­ral­nom ka­pi­ta­li­zmu.
Ne­gdje de­ve­de­se­tih do­go­dio se ne­ki „klik’’ ko­ji je od svih kul­tur­nih dje­lat­no­sti je­di­no knji­gu iz­ba­cio, kao na tr­ži­šte, s na­gla­skom na ovo „kao na“, a o tr­ži­štu bi se i te ka­ko da­lo go­vo­ri­ti. To je još, ko­li­ko- to­li­ko, dr­ža­lo vo­du kad je­di­ni kup­ci knji­ga (go­vo­rim o kraj­njim kup­ci­ma) ni­su bi­li Mi­ni­star­stvo kul­tu­re i na­rod­ne (ili škol­ske) bi­bli­o­te­ke. Da se ra­zu­mi­je­mo, ti kraj­nji kup­ci su i da­lje bi­li za­po­sle­ni, ma­hom u ško­la­ma i jav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, kao i uče­ni­ci i stu­den­ti.
No, pri kra­ju de­ve­de­se­tih uočen je trend uru­ša­va­nja si­gur­nih pla­sma­na knji­ga... Uoče­no je da je tr­ži­šte sve uže i ma­nje, da su ci­je­ne ne­pri­la­go­đe­ne stvar­noj ku­pov­noj mo­ći, da je knji­ga po­sta­la ne­ka vr­sta su­vi­šne ro­be na tr­ži­štu. Od­no­sno, tr­ži­šte je sa­mu po se­bi dis­kva­li­fi­ko­va­lo. O to­me bi se da­lo go­vo­ri­ti, ali ni­je­dan trend otad ni­je pre­o­kre­nut, šta­vi­še, svi su po­ku­ša­ji do­ve­li do još slo­že­ni­je si­tu­a­ci­je: po­čet­kom 2000. de­si­lo se da je iz­da­va­štvo ma­hom pre­šlo u pri­vat­ne ru­ke.
Tr­ži­šte je ono što je ot­ku­plju­je od pri­vat­nih knji­ža­ra i što ku­pu­ju na­rod­ne bi­bli­o­te­ke (škol­ske su, osim škol­ske lek­ti­re, od­lu­či­le od­u­sta­ti od da­lje na­bav­ke no­ve li­te­ra­tu­re)... Si­mu­li­ra­no tr­ži­šte do­ve­lo je do si­mu­li­ra­nih hi­to­va, si­mu­li­ra­nih li­sta naj­či­ta­ni­jih knji­ga, si­mu­li­ra­nih me­dij­skih uspje­ha, si­mu­li­ra­nih po­tre­ba i kom­plet­ne de­val­va­ci­je knji­ge – do­ma­će auto­re, iz­u­zev par naj­po­zna­ti­jih, ni­ko ne­će, iako se nu­de na sva­kom ki­o­sku.
Jo Nes­boe po­sta­je ul­ti­ma­tiv­na in­te­lek­tu­al­na avan­tu­ra (da se ra­zu­mi­je­mo, ne­mam ni­šta pro­tiv nje­go­vog pi­sa­nja, ali una­pri­jed znam da će se Ha­rry Ho­le na­pi­ti, iz­lju­bi­ti s Ra­kel, ob­lju­bi­ti s još ne­kom ba­bom, pro­na­ći kr­do ubi­ca i još vi­še mr­tvih i do­ći do sre­di­šta po­li­cij­sko-oba­vje­štaj­ne za­vje­re ko­ja raz­ot­kri­va li­ce­mjer­nu stvar­nost da­na­šnje Nor­ve­ške i svi­je­ta)... „Lju­bi­ći i kri­mi­ći“ po­sta­li su stan­dard ozbilj­ne na­bav­ke ve­ći­ne na­rod­nih bi­bli­o­te­ka... Knji­ge su po­sta­le mje­ra in­te­lek­tu­al­ne ra­do­zna­lo­sti ko­ju, do­du­še, kva­re So­fo­kle i Nje­goš zbog uče­nič­kih lek­ti­ra ko­je kao da su osta­le za­gla­vlje­ne tu ne­gdje, iz­me­đu že­lje za sa­vre­me­nim i mo­de­lom iz dva­de­se­tog vi­je­ka.