Šta re­ći o Mi­lu Đu­ka­no­vi­ću? „Sva­ka vlast kva­ri, a ap­so­lut­na kva­ri ap­so­lut­no...“ Ovoj mu­droj iz­re­ci lor­da El­to­na va­lja do­da­ti da čo­vjek opi­jen vla­šću, ko­me je na ras­po­la­ga­nju neo­gra­nič­na, a ko­rup­tiv­na moć, ži­vi pod stal­nim ri­zi­kom da po­ste­pe­no ili pot­pu­no iz­gu­bi ra­zum.
Ka­ko ina­če tu­ma­či­ti nje­go­ve ira­ci­o­nal­ne iz­ja­ve u ve­zi sa umi­je­ša­no­šću Sr­bi­je u stvar­ne ili na­vod­ne aten­ta­te po Cr­noj Go­ri? Da li ne­ko ra­zu­man mo­že da po­vje­ru­je da je Đu­ka­no­vi­će­va vla­da osam go­di­na zna­la da je te­ro­ri­stič­ka Sr­bi­ja na­mje­ra­va­la da ubi­je naj­vi­šeg cr­kve­nog ve­li­ko­do­stoj­ni­ka Cr­ne Go­re i da sve vri­je­me o to­me ni­je oba­vi­je­sti­la jav­nost? Da li bi za ta­kav aten­tat sno­sio ma­kar po­sred­nu i mo­ral­nu od­go­vor­nost i Đu­ka­no­vi­ćev re­žim, po­što je sa po­me­nu­tim srp­skim vla­sti­ma u to vri­je­me bio u ko­a­li­ci­ji? Ka­ko to da Đu­ka­no­vi­će­vom sa­rad­ni­ku i po­li­tič­kom dru­gu Ma­ro­vi­ću ni­je pri­sje­lo to srp­sko ve­li­ko­dr­ža­vlje i ta ba­ha­tost? Mo­gao je da pod­ne­se ostav­ku - li­ši nas afe­re „Sa­te­lit“, na pri­mjer. Ali, mo­žda je pre­ko tog sa­te­li­ta Đu­ka­no­vić sa­znao za pod­lu uro­tu či­ji je cilj bio da ubi­stvom mi­tro­po­li­ta kom­pro­mi­tu­je nje­go­vu de­mo­krat­sku i na­to­e­vrop­sku vlast?
Đu­ka­no­vić je, na­su­pr­tot to­me, ću­tao osam go­di­na. Sa­da vi­še ni­je mo­gao da tr­pi, valj­da za­to što isti­na jed­nom mo­ra da bu­de re­če­na. A ka­ko je aten­tat spri­je­čen i ko ga je pla­ni­rao ni­je spo­me­nuo, ali je po­no­vio da iza po­ku­ša­ja ubi­stva mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja sto­je one iste si­le ko­je su ubi­le di­rek­to­ra ‘’Da­na’’ Du­ška Jo­va­no­vi­ća. Mo­žda su aten­ta­to­ri li­kvi­di­ra­ni, a ova pri­ča do­stoj­na La Ka­ra osta­la iza zi­do­va dr­žav­ne taj­ne...
Mi­lo Đu­ka­no­vić ni­ka­ko da shva­ti... On kao pre­mi­jer jed­ne dr­ža­ve (a na naj­vi­šim je funk­ci­ja­ma već 26 go­di­na – još de­vet go­di­na pa jed­na­ko du­go ko­li­ko je bio i Broz) ne­ma pra­vo na ola­ke op­tu­žbe i apo­dik­tič­ne is­ka­ze, ko­ji bi pro­šli bez po­sle­di­ca na ne­ku od gra­na dr­žav­ne vla­sti. Da­kle, ako je ne­dav­no iz­ja­vio da je iza ubi­stva Du­ška Jo­va­no­vi­ća sta­jao Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca, to je tre­ba­lo da uči­ni u ča­su ka­da do­ma­ća i me­đu­na­rod­na is­tra­ga, te do­mi­cil­no sud­stvo, ima­ju do­volj­no do­ka­za za su­đe­nje... Iz­ja­va ko­ja je da­ta tek ona­ko, sa krat­ko­roč­nom do­ma­ćom upo­tre­bom i ogra­ni­če­nim dej­stvom u naj­bli­žem ino­stran­stvu, ni­je do­stoj­na dr­žav­nog či­nov­ni­ka, a ka­mo­li naj­moć­ni­jeg po­li­ti­ča­ra u ze­mlji.
Da­kle, Ko­štu­ni­ca je ubio jed­nog ugled­nog no­vi­na­ra i pro­šao ne­ka­žnje­no... Osim ako ne ra­ču­na­mo jav­nu po­li­tič­ku eg­ze­ku­ci­ju ko­ju je ovom, sa­da već biv­šem po­li­ti­ča­ru Đu­ka­no­vić pri­re­dio na kon­fe­ren­ci­ji za no­vi­na­re. Bi­jed­na srp­ska vla­da ni­je ni re­a­go­va­la... Mo­žda su ne­što du­žni Đu­ka­no­vi­ću? Ci­je­ne nje­go­vog naj­u­spje­šni­jeg pri­vred­ni­ka ko­ga su ne­ka­da odav­de pro­go­ni­li dok je on uči­nio čast Švaj­car­skoj da se u nju sklo­ni... A po­seb­no su oba­ve­zni pre­ma Đu­ka­no­vi­će­voj „Eks­ter­noj me­mo­ri­ji“ iz Sr­bi­je ko­ja mu mo­žda ni­je do­ni­je­la pel­cer do­ži­vot­ne vla­sti (ko­ji je on ne­ka­ko imao i ra­ni­je), ali mu je za­to po­klo­ni­la čud­ne me­to­de i ras­tje­ra­la ma­lo­broj­ne pri­ja­te­lje... Uspje­šno ko­li­ko je to ne­kad ura­di­la za Đin­đi­ća... Ista je Đu­ka­no­vi­ću pre­ni­je­la i po­tre­bu is­ka­zi­va­nja ne­kon­tro­li­sa­ne mr­žnje pre­ma ne­pri­ja­te­lji­ma. Ka­ko ina­če ra­zu­mje­ti to blju­va­nje po raz­vla­šće­nom Ko­štu­ni­ci? Sa­da Ko­štu­ni­ca ni­je ni bez­u­ti­caj­ni pred­sjed­nik SRJ, ni­je ni pre­mi­jer pre­zre­ne Vla­de Sr­bi­je... On je ne­ak­tiv­ni pen­zi­o­ner... Ali, ipak, Đu­ka­no­vić ga pre­zi­re vi­še ne­go ika­da. Me­ni sa­mo ni­je ja­sno: ka­ko je mo­gu­će da su lju­di ko­ji su sa­ta­ni­zo­va­li Ko­štu­ni­cu od 2001. do 2008. go­di­ne na jed­noj stra­ni tvr­di­li da je ri­ječ o no­vom Hi­tle­ru i opa­sno­sti ko­ja se nad­vi­la nad či­tav Bal­kan, a na dru­goj ga sli­ka­li kao ne­spo­sob­nja­ko­vi­ća, len­ču­gu, do­sad­nja­ko­vi­ća i tru­ta? Da li je to sa­mo mr­žnja ili se ra­di i o pot­cje­nji­va­nju pu­bli­ke?
U sva­kom slu­ča­ju, Đu­ka­no­vić se po­na­ša kao da je i sâm već odav­no u po­li­tič­koj pen­zi­ji. Pa ko­ri­sti pri­li­ku, dok su na­rod­ne uspo­me­ne na nje­go­vu do­bru, so­lo­mon­sku vlast još svje­že, da pro­vo­ka­tiv­nim iz­ja­va­ma za­in­te­re­su­je po­ten­ci­jal­ne či­ta­o­ce za svo­je me­mo­a­re ko­ji sa­mo što ni­su ob­ja­vlje­ni.
Đu­ka­no­vi­će­vo ne­dr­žav­nič­ko i neo­d­go­vor­no po­na­ša­nje otvo­ri­lo je ne­ko­li­ko ve­li­kih i va­žnih pi­ta­nja. Ka­kva je to de­mo­krat­ska i mo­der­na dr­ža­va u ko­joj pred­sjed­nik vla­de pi­ta­nje po­či­nje­nih naj­te­žih kri­vič­nih dje­la ili po­ku­ša­ja nji­ho­vog iz­vr­še­nja ni­gdje ne pri­ja­vlju­je, ni­ti omo­gu­ća­va nji­ho­vo pro­ce­su­i­ra­nje, već ona za nje­ga po­sto­je sa­mo na li­ni­ji od­no­sa sa jav­no­šću? Ka­kva je dr­ža­va Cr­na Go­ra po­sta­la za­hva­lju­ju­ći vi­še­de­ce­nij­skom bi­lan­su Đu­ka­no­vi­će­ve vla­sti? Da li je mo­gu­će da SAD, EU i NA­TO kao je­di­nu bit­nu ka­rak­te­ri­sti­ku vi­de bes­po­go­vor­nu po­slu­šnost? Da­kle, po­slu­šna vla­da, ko­ja zna da pro­gu­ta po­nos i u po­sled­njem tre­nut­ku pro­mi­je­ni od­lu­ku oko ko­je nji­ho­vi pro­tek­to­ri ni­su kon­sul­to­va­ni ili ni­su na vri­je­me do­ni­je­li ko­nač­nu od­lu­ku, mo­že da ne­pre­kid­no do­ka­zu­je da ne po­štu­je vla­da­vi­nu pra­va, ni de­mo­krat­ske prin­ci­pe. Da li će se za de­set go­di­na vr­li pre­mi­jer sje­ti­ti da je upra­vo u ovo vri­je­me nje­gov naj­bo­lji pri­ja­telj i ko­le­ga iz Be­o­gra­da po­ku­ša­vao, ni ma­nje- ni vi­še, ne­go da ga ubi­je? Sve u in­te­re­su isti­ne... i vla­sti.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)
Pi­še: Če­do­mir An­tić