Pi­še: Alek­san­dar Ma­to­vić


Sje­tih se ono­mad jed­nog pre­li­je­pog fil­ma ko­ji je sni­mljen u na­ma dra­goj Ame­ri­ci. Na po­čet­ku te po­tre­sne pri­če (ne za­mje­ri­te, ne pam­tim na­slov) ču­ve­ni ta­mo­šnji lo­la i be­ćar Džon Tra­vol­ta upo­zna­je mla­du i li­je­pu da­mu. Obo­je su u uni­for­ma­ma ta­mo­šnje voj­ske, obo­je ofi­ci­ri, kao. ONA po­ka­zu­je NjE­MU či­me se ba­vi – utje­ru­je strah pro­tiv­nič­koj voj­sci u ko­sti. Pro­pa­gan­dom smje­lom i ne­po­šte­nom. Pra­vi ne­ke je­zi­ve snim­ke ko­ji iza­zi­va­ju ne­ja­san strah od smr­ti, ra­nja­va­nja, za­ro­blja­va­nja. I ti­me ru­ši mo­ral pro­tiv­ni­ku, po­ma­že mu da se što pri­je slo­mi. Džon, mi­lje­nik pu­bli­ke, slu­ša ovu za­vo­dlji­vu da­mu, a mi­sli na ne­što dru­go...
Da­lje se rad­nja fil­ma od­vi­ja ta­ko što se ubi­stva ni­žu. Ubi­stvo – omi­lje­na te­ma ame­ri­kan­skih fil­ma­dži­ja. Zna­mo da je ta­mo­šnjem glum­cu ubi­ti čo­vje­ka k’o na­šem ko­no­ba­ru po­pi­ti ne­ga­zi­ra­ni sok iz gaj­be.
Ne­go, da vam is­pri­čam šta me pod­sje­ti na to re­mek-dje­lo ho­li­vud­ske in­du­stri­je.
Ovih da­na na jed­noj ra­dio sta­ni­ci ču­jem re­kla­mu ko­ju bi­smo mo­gli na­zva­ti ‘’BRI­NEM SE’’. Ne­ka­ko je uvi­jek pu­ste pri­je vi­je­sti pa sam pri­nu­đen da ču­jem ove vo­ka­le ko­ji SE BRI­NU. Za one ko­ji je ni­su ču­li, da pre­pri­čam. Ne­ko­li­ko za­bri­nu­tih gla­so­va po­na­vlja­ju svo­ju bri­gu. Mla­di žen­ski glas ka­že ka­ko SE bri­ne ho­će li je ko po­zva­ti na pi­će, ho­će li se na kra­ju uda­ti. On­da ozbi­ljan mu­ški glas ka­že ka­ko SE bri­ne za još vi­še stva­ri. Pa ta­ko ne­ko­li­ko pu­ta, u krug. Na kra­ju po­me­nu svo­ju bez­bjed­nost. Od ko­ga se pla­še i ko im pri­je­ti – ne ka­žu. Na kra­ju svi za­klju­ču­ju da bi naj­bo­lje bi­lo da sve nas NA­TO li­je­po za­šti­ti pa da pre­sta­ne­mo da SE bri­ne­mo. Ne ka­žu ni ka­ko bi nas NA­TO za­šti­tio – da li kao ono 1999. go­di­ne ili ne­ka­ko dru­ga­či­je.
Iz nji­ho­ve pri­če put­nik na­mjer­nik bi mo­gao po­mi­sli­ti da se tam­ni oblak opa­sno­sti nad­vio nad ze­mljom na­šom. Ne­za­vi­snom, već du­gih de­vet go­di­na. Ka­ko ni­sam put­nik na­mjer­nik već ov­dje ži­vim od svog ro­đe­nja – uza­lud kri­vim vrat gle­da­ju­ći gdje je taj oblak i ko ga ša­lje. Uza­lud. Ovih je da­na ne­bo nad Cr­nom Go­rom ve­dro i pla­vo. Kao mo­re Ja­dran­sko. Kao auto­mo­bil is­pred mo­je zgra­de kog kra­se re­gi­star­ske ta­bli­ce iz brat­ske nam ze­mlje Ru­si­je.
Raz­mi­šljam ova­ko, u svo­joj do­ko­li­ci sta­rač­koj, ima li ne­ka stra­šna voj­ska ne­gdje u bli­zi­ni ko­ja je­dva če­ka da nas na­pad­ne i sa­tre? Uve­če, kad po­đem na po­či­nak, umje­sto da bro­jim ov­ce, pre­li­sta­vam dr­ža­ve iz okru­že­nja i one ko­je su ma­lo da­lje od na­še gra­ni­ce, da vi­dim da mi ko­ja ni­je pro­ma­kla, a ko­ja bi nas mo­gla po­ro­bi­ti.
Poč­nem od Sr­bi­je. Ta­man po­sla da će nas ne­ko otu­da na­pa­sti. Nji­hov i naš pre­mi­jer su pri­ja­te­lji, me­đu­sob­no se uva­ža­va­ju, a i iz­mije­ša­ni smo, ta­ko­re­ći – je­dan isti na­rod. Pre­kri­žim.
Bo­sna i Her­ce­go­vi­na? Ni­po­što. Ni oni ni­su na­či­sto sa so­bom šta su – kan­to­ni i fe­de­ra­ci­ja, Re­pu­bli­ka Srp­ska – ko tu pi­je, a ko pla­ća? A i za­što bi? Pre­kri­žim.
Hr­vat­ska? S tom ze­mljom smo od­ra­to­va­li što smo mi­sli­li još de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka, kad smo ono vo­di­li rat za mir. Ko ne vje­ru­je nek’ pi­ta Gan­di­ja od Bu­dve. Sad nas ve­že lju­bav. Sko­ro pa brat­stvo i je­din­stvo. Pre­kri­žim.
Slo­ve­ni­ja? ‘Aj­te, mo­lim vas. Križ.
,,Dr­ža­va’’ Ko­so­vo? Ni u snu! Pa u na­šem Ul­ci­nju ne­ki lju­di sa Ko­so­va su po­ča­sni gra­đa­ni. Ta­mo­šnji i ov­da­šnji pre­mi­jer sa­mo što se ne lju­be.
On­da se sje­tim Tur­ske... nu­de nam lje­to­va­nje za 200 eura za dvi­je oso­be. Sa­blje odav­no vi­se o kli­nu, a ko­nji mir­no u šta­la­ma gric­ka­ju zob.
Sa Nje­mač­kom smo pri­ja­te­lji još od za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Mo­žda Ameri­ka? Ame­ri nas vo­le. Lju­bav vi­še pu­ta do­ka­za­na.
Ru­si­ja? Oruž­je ko­je kod njih vi­dim su pe­ški­ri za pla­žu i pa­pu­če i san­da­le.
Ko nam on­da pri­je­ti? To bi va­lja­lo pi­ta­ti ove za­bri­nu­te ti­po­ve i ‘’tip­ki­nje’’ iz po­me­nu­te re­kla­me. Ako bu­du htje­li da nam ka­žu.
A šta ako nam ni­ko i ne pri­je­ti? Ot­kud on­da ono­li­ka za­bri­nu­tost u onim umil­nim gla­so­vi­ma? Mo­žda dje­voj­ka ko­ja SE bri­ne ho­će li se uda­ti za­pra­vo je­di­no od to­ga i stre­pi?
Ako je to po­sri­je­di, on­da slo­bod­no mo­gu uve­če bro­ja­ti ov­ce umje­sto dr­ža­va.