Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Ovo vi­še ni­je Cr­na Go­ra, ovo je Na­to­mo­ra. Ona mo­ra u NA­TO, jer „dru­gog pu­ta ne­ma“. A ni­je sa­mo što „mo­ra“, ne­go to „mo­ra“ - mo­ra da po­ka­že kao da to stvar­no že­li svim sr­cem, bez ob­zi­ra na na­rod ko­ji će ta­mo kao u smrt. Ni­je tu igru baš la­ko od­i­gra­ti. Tre­ba do­sta tre­nin­ga, uput­sta­va - da­vlje­nja du­še s na­vu­če­nim ru­ka­vi­ca­ma, upum­pa­va­nja stra­ha i bez­iz­la­za, da bi, na kra­ju, cr­no­gor­ska du­ša, pro­hi­ste­ri­sa­la ma­zo­hi­stič­kim NA­TO odu­še­vlje­njem.
Kad se odvo­ji od su­šti­ne i slo­bo­de, du­ša ljud­ska po­sta­je gli­na za sva­či­je ru­ke. Slav­na cr­no­gor­ska isto­ri­ja, za­vr­ši­će se ta­ko - stva­ra­njem rop­ske cr­no­gor­ske du­še, po­slu­šne, bez­o­blič­ne gli­ne, ko­ja će još gmi­za­ti da usko­či u tu­đe ru­ke da bu­de mo­de­li­ra­na i di­zaj­ni­ra­na. Na­sil­ni­ci­ma će kli­ca­ti- do­đi­te što pri­je, jer vi­še sa­ma sa so­bom ne mo­gu iz­dr­ža­ti! Ta­ko če­sto ra­di ko­lek­tiv­na pa­to­lo­gi­ja, pod rev­no­snom ob­ra­dom ra­zor­ne dr­žav­ne ide­o­lo­gi­je. Tra­u­mu rop­stva ma­zo­hi­stič­ki pre­tvo­ri­ti u ra­do­sno po­da­va­nje na­sil­ni­ku! Jer, NA­TO je mi­li­ta­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, glo­bal­nih raz­mje­ra i pr­vog ran­ga. Njen bi­lans za pet­na­est po­sled­njih go­di­na „hu­ma­ni­tar­nih in­ter­ven­ci­ja“ su grd­ne go­mi­le mr­tvih, gr­di­lo ra­zo­re­nih ze­ma­lja, li­kvi­di­ra­nih dr­žav­ni­ka, ko­lek­ci­ja in­sta­li­ra­nih ma­ri­o­net­skih re­ži­ma.
Sa­mo rop­ska psi­ha u pa­to­lo­škom obr­tu vri­jed­no­sti mo­že go­spo­da­ra na­sil­ni­ka pri­hva­ti­ti kao go­spo­da­ra za­štit­ni­ka! Upra­vo za­to što cr­no­gor­ska du­ša ni­je sa se­be spra­la ura­ni­jum­ski prah sti­da i po­kor­no­sti, ko­jim je za­suo ovaj „čo­vje­ko­lju­bac“ s ba­ti­nom. Po­na­vlja se sta­ra baj­ka - „na­kla­na ov­ca“ ide u za­gr­ljaj vu­ku da je „za­šti­ti“. Ali, ko je kriv Čar­noj nam Go­ri, što je sa­mo se­be do­ve­la do ova­ko ža­lo­sno­ga so­sto­ja­ni­ja?
Da ka­že­mo, ni­je ona sa­mu se­be do­ve­la do ovo­ga, ne­go je vo­di­la se­be ova­mo, ot­kad je sa­ma osta­la bez se­be. U ši­zo­fre­no-hi­ste­rič­nom re­fe­ren­du­mu za „sa­mo­stal­nost“ iz­gu­bi­la je sa­mo­stal­nost! For­mal­nom sa­mo­stal­no­šću i su­ve­re­no­šću po­ci­je­pa­la je se­be iz­nu­tra na: pet-šest je­zi­ka, pet-šest na­ro­di­ća gra­đan­ske pro­ve­ni­jen­ci­je, dvi­je-tri cer­kve, ne­ko­li­ke ci­vi­li­za­ci­je. „O ja­du nas Bog za­ba­vio“, re­kao bi onaj sta­rac sa Sta­re pla­ni­ne.
E sad se su­ve­re­na Pod­go­ri­ca bo­ji da je jed­no ju­tro ne oku­pi­ra­ju Tu­zi. Bar se bo­ji da ne uđe u sa­stav Ul­ci­nja, Ko­la­šin drh­ti od Pla­va, Haj od Ne­ha­ja. Ne tre­ba mno­go bu­ke da se pro­bu­di ko­ja usnu­la pri­ča u Bo­ki Ko­tor­skoj. Ka­ko je kre­nu­lo, mo­že Cr­na Go­ra spa­nut na sta­ru Er­ce­go­vi­nu - ako se tu ra­ču­na i su­ve­re­na Ka­tun­ska na­i­ja?
Su­ve­re­ni­tet je opa­san, ko ne mo­že da ga no­si. Na kra­ju, tih su­ve­re­ni­te­ta ima ko pa­sjih re­po­va. Kad ne­ma jed­no­ga, ima sto i jed­no­ga. Ni­je sve ubi­la mu­nja i po­da­vi­la ču­ma - ima i po­ko­ji su­ve­ren po­je­di­nac u Cr­noj nam Go­ri, ka­že je­dan. „Oo-paa, Vu­ko­ta...šta kre­ke­će iz ba­lo­ta (bla­ta)“, re­kao bi onaj re­dov­ni či­tač svih no­vi­na sa eks ju­go pro­sto­ra, ko­ji sje­di uju­tro, na te­ra­si sta­rog ho­te­la ‘’Ono­gošt’’, i sko­ro rav­no­du­šno i po­ma­lo ci­nič­no, sam sam­cit, bi­stri po­li­ti­ku, i raz­go­va­ra sam sa so­bom.
Ne mo­že nas vi­še ni Ame­ri­ka spa­si­ti, ne mo­že ni sve­ta Ru­si­ja - mo­žda mo­že Azer­bej­džan, ili Arap­ski Emi­ra­ti? Mo­žda mo­gu na ne­ki na­čin? Da­le­ko su pa da se na­da­mo. A ni­je­su ni da­le­ko - bli­ži su nam, no mi se­bi sa­mi­ma. Eto ih tu, a nas tu vi­še kao i da ne­ma.
Vo­lio bih da ni­je ova­ko, ali ova­ko je i vi­še ne­go što je­ste. Isti­na se u Cr­noj nam Go­ri mo­že uhva­ti­ti go­lim ru­ka­ma. Pro­sto, udi­še se isti­na, su­mor­na i stra­šna, a jed­na­ko se go­vo­ri laž. Mo­žda su po­vje­ro­va­li u Cr­noj nam Go­ri da je laž – spas? Ne bi to bi­lo pr­vi put. Ni­je ni laž bez ve­ćih am­bi­ci­ja. Laž ba­rem ima to­li­ko am­bi­ci­je da za­da­vi isti­nu i da joj iš­ču­pa je­zi­či­nu. Pa u Cr­noj nam Go­ri si­ste­mat­ski se ra­di na ču­pa­nju je­zi­ka. Ču­pa­ju so­fi­sti­ci­ra­nim hi­rur­škim za­hva­ti­ma je­zik iz gla­ve (oni dr­že da je to bez­bol­no), on­da za­sa­de u po­lu­mr­tva usta ne­ko­li­ko vje­štač­kih je­zi­ča­ka (to je po­sto­ja­ni pro­gram Mi­ni­star­stva pro­svje­te!) I on­da ka­žu: eto sad mje­sto jed­nog ima­te se­dam. Ne tre­ba nam je­zik-sa­blja, je­zik-zmi­ja, tre­ba­ju nam je­zi­ci-ze­le­ni ska­kav­ci. Ne­će­mo se vi­še sje­ći je­zi­kom, ne­go će­mo ska­ku­ta­ti oko svo­jih sjen­ki, li­ska­ti, la­ga­ti, za­la­gi­va­ti, pla­zi­ti, mi­lu­ši­ti, uvi­ja­ti, pre­vi­ja­ti, jer ako isti­ne vi­še ne­ma, on­da nam ne tre­ba ži­vi je­zik ne­go da nam se, bes­po­slen i be­smi­slen, ras­pa­da u usti­ma. Ne tre­ba nam u ovom vre­me­nu, je­zik-mač-mu­nja, tre­ba­ju nam vje­štač­ki je­zič­ci na ko­ji­ma se la­ko de­ma­go­gi­še, de­mo­kra­ti­še, pol­tro­ni­še, me­ta­ni­še, kre­te­ni­še, de­bi­li­še. Ne­ma smi­sla da nam se je­zik pra­vi va­žan- do­sta je zla po­či­nio! Po­sje­ci­mo tog aram­ba­šu, iš­ču­paj­mo ga iz ko­ri­je­na. Da­nas se već la­ko pre­sa­đu­ju i sr­ca i bu­bre­zi i je­tre i pol­ni or­ga­ni, a ne da se ne pre­sa­đu­ju i ugra­đu­ju vje­šta­ci je­zi­ci. Je li ta­ko bra­te Sr­bi­ne, i se­stro Cr­no­gor­ko? „Ta­ko, već ni­ka­ko“, od­go­va­ra voj­vo­da iz ‘’Gor­skog vi­jen­ca’’!
(Autor je knji­žev­nik)