Pi­še: Jo­van Vu­ču­ro­vić


I opet se ne­ki ču­de. Pa šta je stra­šno u to­me što su se me­đu kan­di­da­ti­ma za Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du na­šli di­rek­tor KAP-a Ve­se­lin Pe­jo­vić, ,,pu­bli­ci­sta’’ Ste­vo Vu­či­nić i još ne­ki ko­ji, ipak, ne mo­gu da pa­ri­ra­ju ovom dvoj­cu. Ne­ma ču­đe­nja, to je pra­va mje­ra Đu­ka­no­vi­će­ve pri­vat­ne dr­ža­ve, to su te­ko­vi­ne, re­al­nost i re­zul­ta­ti ono­ga što se de­si­lo 21. ma­ja 2006. Kad se ne­što stvo­ri kra­đom i ucje­na­ma, kad sud­bi­nu na­ro­da i dr­ža­ve od­re­de taj­ku­ni i ma­fi­ja­ši, on­da ne­ma ču­đe­nja. Sve se rav­na pre­ma to­me, pa ta­ko i na­gra­de. I bi­lo bi re­al­no da Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du po­ne­su upra­vo ova dvo­ji­ca, ko­ji su, uz ple­ja­du dru­gih li­ko­va, pra­va sli­ka Đu­ka­no­vi­će­ve pri­vat­ne dr­ža­ve. S jed­ne stra­ne, di­rek­tor KAP-a, fir­me ko­ja je, za­hva­lju­ju­ći bru­tal­noj pljač­ki od stra­ne pre­mi­je­ra i s njim po­ve­za­nih li­ca, sa ne­ko­li­ko hi­lja­da do­šla na ne­ko­li­ko sto­ti­na rad­ni­ka, a s dru­ge ,,pu­bli­ci­sta’’ ko­ji pi­še sa­op­šte­nja za jed­nu pse­u­do­re­li­gi­o­znu or­ga­ni­za­ci­ju. Dva ja­ka sim­bo­la Đu­ka­no­vi­će­vog po­li­tič­kog pu­ta i nje­go­ve dr­žav­nič­ke vi­zi­je. Na­rav­no, po­sto­je i dru­gi raz­lo­zi ko­ji su ovaj dvo­jac do­ve­li na ko­rak od la­ska­vog ,,dr­žav­nog’’ i ,,na­ci­o­nal­nog’’ pri­zna­nja, raz­lo­zi ko­ji ta­ko sna­žno ko­re­spon­di­ra­ju sa ,,lo­gi­kom’’ i in­te­lek­tu­al­nom i mo­ral­nom pe­ri­fe­ri­jom na ko­joj obi­ta­va­ju DPS i šef te pro­fi­ter­ske or­ga­ni­za­ci­je. Pe­jo­vić je osu­đen za si­le­džij­ski na­pad na jed­nog od li­de­ra naj­ja­čeg opo­zi­ci­o­nog sa­ve­za, a tzv. CPC je naj­po­zna­ti­ja po obi­ja­nju i pro­va­la­ma u cr­kve i ma­na­sti­re, ši­re­nju po­dje­la i mr­žnje po Cr­noj Go­ri. I, za­i­sta, zar mo­gu po­sto­ja­ti bo­lje pre­po­ru­ke da se ne­ko ,,do­ko­pa’’ ne­kog pri­zna­nja, dr­žav­nog i na­ci­o­nal­nog, u Đu­ka­no­vi­će­vom pri­vat­nom po­sje­du?
I za­što su se za­o­bi­šle ne­ke dru­ge lič­no­sti? Na­pri­mjer, me­đu kan­di­da­ti­ma ne­ma sa­da već ču­ve­ne Li­di­je Lje­sar ko­ja po­kri­va ta­ko od­zva­nja­ju­ću funk­ci­ju ,,ge­ne­ral­nog di­rek­to­ra Di­rek­to­ra­ta za kul­tur­nu ba­šti­nu u Mi­ni­star­stvu kul­tu­re’’. Ona se ba­vi za­i­sta ri­jet­kom di­sci­pli­nom- pro­na­la­že­njem i ukla­nja­njem svih spo­men- plo­ča ko­je bi mo­gle da aso­ci­ra­ju na srp­sku isto­ri­ju i tra­di­ci­ju Cr­ne Go­re. Ta­kav pi­o­nir­ski po­du­hvat je za­slu­ži­vao da bu­de ovjen­čan na­gra­dom, ali po­što je u pi­ta­nju te­ma­ti­ka ko­ja je bli­ska ono­me što ra­de kan­di­do­va­ni Vu­či­nić i cir­kus ko­ji pred­sta­vlja, pred­nost se da­la ,,pu­bli­ci­sti’’ ko­ji se ipak ne­što du­že na­la­zi na pr­voj li­ni­ji fron­ta pro­tiv mr­skog oku­pa­to­ra, a gđi Lje­sar je pre­o­sta­lo da se još do­ka­zu­je. Da­lje, ne­pra­ved­no je pre­sko­če­na i mi­ni­star­ka Zo­ri­ca Ko­va­če­vić, ko­ja je do­šla do ot­kri­ća da je ber­ba bre­sa­ka je­di­na po­ljo­pri­vred­na za­ni­ma­ci­ja u Cr­noj Go­ri, či­me je po­ni­šti­la do ta­da va­že­ću te­o­ri­ju ,,per­na­tog’’ mi­ni­stra Pe­tra Iva­no­vi­ća da u CG po­sto­je još ne­ki ob­li­ci ba­vlje­nja ovom pri­vred­nom gra­nom. Zo­ri­ca je svo­jim iz­la­skom na te­ren do­ka­za­la da se te­škim cje­lo­dnev­nim ra­dom u CG mo­že do­ći do dnev­ni­ce od pet-šest eura, i da se te pa­re mo­gu upo­tri­je­bi­ti na raz­ne na­či­ne, a ne da se iz Đu­ka­no­vi­će­ve bre­skva-bla­go­de­ti bje­ži u Mer­ke­li­nu bi­je­du. U pred­no­sti je, ipak, bio bi­zni­smen Pe­jo­vić ko­ji se na­la­zi na če­lu pred­u­ze­ća iz ko­je­ga su pre­mi­jer Đu­ka­no­vić i nje­go­vi or­ta­ci svo­je­vre­me­no isi­sa­li i u svo­je dže­po­ve po­tr­pa­li sto­ti­ne mi­li­o­na eura. Upra­vo je taj emo­tiv­ni od­nos, taj tre­nu­tak bli­sko­sti i za­hval­no­sti ko­ji Đu­ka­no­vić ima pre­ma KAP-u do­veo i do ove kan­di­da­tu­re Pe­jo­vi­ća.
Svo­je za­slu­že­no mje­sto me­đu kan­di­da­ti­ma mo­rao je pro­na­ći i je­dan Ra­de Bo­jo­vić -URA, ko­ji pri­je 15 da­na sa­op­šti re­če­ni­cu ko­ja je u pot­pu­nom skla­du sa ter­mi­no­lo­gi­jom i ide­o­lo­gi­jom pri­vat­ne dr­ža­ve. Ka­že Ra­de, de­vet go­di­na na­kon re­fe­ren­du­ma: ,,ovu vlast ne mo­že po­ra­zi­ti pred­re­fe­ren­dum­ska ve­li­ko­srp­ska ili pro­vin­ci­jal­na po­li­ti­ka, ko­ja us­put kli­če tu­đim auto­ri­tar­nim ure­đe­nji­ma i he­ge­mo­ni­stič­kim ci­lje­vi­ma’’. I tač­ka. Od Ra­da do­volj­no. Ta­ko­đe, za­bri­nu­tim gra­đa­ni­ma se ne­ka­ko mo­ra ob­ja­sni­ti za­što su za­o­bi­đe­ni oni brit­ki umo­vi, NA­TO pro­mo­te­ri. Pa oni su sve ra­di­li u skla­du sa no­vom re­al­no­šću ko­ju ba­šti­ne Đu­ka­no­vić i DPS. I, ši­pak. A ni­ko to­li­ko ne­i­sti­na za kra­će vri­je­me ni­je sa­op­štio, ni­ko to­li­ko an­ke­ta ni­je fal­si­fi­ko­vao, ni­ko ni­ka­da ni­je imao stu­pid­ni­je i be­smi­sle­ni­je kam­pa­nje kao oni. Red se­mi­na­ra, kam­po­va, per­for­man­sa, pa opet red obu­ka, an­ke­ta, is­tra­ži­va­nja, i sve od na­rod­nih pa­ra, a pro­ce­nat pri­sta­li­ca NA­TO-a ne mr­da, čvr­sto pri­ko­van na 25 od­sto. Mo­gli su ma­kar pred­lo­ži­ti ko­or­di­na­to­ra Ve­ska Gar­če­vi­ća, ko­ji bi bio pre­sre­ćan i sa kan­di­da­tu­rom, ili ono­ga ko­šar­ka­ša ko­me je ne­ko na­pi­sao rad o atlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma, ili ne­kog od fi­nan­si­je­ra iz ame­rič­ke am­ba­sa­de...
Da­kle, bi­lo je to­li­ko ,,ja­kih’’ kan­di­da­ta, ko­ji su se ,,ostva­ri­li’’ u pri­vat­noj dr­ža­vi i ko­ji se ta­ko po­ni­zno i po­slu­šno po­na­ša­ju u skla­du sa par­tij­skom di­rek­ti­vom da isto­ri­ja Cr­ne Go­re po­či­nje od 2006. go­di­ne. Kao i struč­nja­ka ko­ji eko­nom­sku bu­duć­nost ze­mlje vi­de u onih pet-šest eura ko­ji se mo­gu za­ra­di­ti ako ste baš ovla­da­li teh­ni­ka­ma bra­nja bre­sa­ka i pu­nje­nja gaj­bi. Sve su to kri­te­ri­ju­mi ko­ji su pre­sud­ni u kru­go­vi­ma ko­ji kon­ci­pi­ra­ju Đu­ka­no­vi­će­vu vla­da­vi­nu. Ina­če, u tim kru­go­vi­ma se otvo­re­no ru­ga­ju uspo­me­ni na 13. jul 1941. a sve gla­sni­je se kao ne­ki bu­du­ći pra­znik po­mi­nje 12. jul 1941. go­di­ne, jer ono što se to­ga da­na de­si­lo na Ce­ti­nju je­di­na je ide­o­lo­ška kop­ča ko­ju ovaj re­žim mo­že sa so­bom uhva­ti­ti u pro­šlo­sti. Za­to se mo­že i pret­po­sta­vi­ti da ne­ko od­re­đe­nim kan­di­da­tu­ra­ma že­li u pot­pu­no­sti da obe­smi­sli Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du, jer je taj da­tum po­stao ne­pri­ja­tan za ide­o­lo­ge Đu­ka­no­vi­će­ve pri­vat­ne dr­ža­ve, a na­ro­či­to za one ko­ji su uče­stvo­va­li u sve­mu i sva­če­mu pod za­šti­tom to­ga re­ži­ma. Na­i­me, oni se bo­je od sa­me po­mi­sli da je naš na­rod u ne­kim ve­o­ma va­žnim isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma bio je­din­stven i da se uje­di­nje­no su­prot­sta­vio ra­znim oku­pa­to­ri­ma, uzur­pa­to­ri­ma i ti­ra­ni­ma. Ne­ma sum­nje, ak­tu­el­na Đu­ka­no­vi­će­va dik­ta­tu­ra, ‘’obo­ga­će­na’’ kri­mi­nal­ci­ma i taj­ku­ni­ma, u pa­nič­nom je stra­hu od uje­di­nje­ne i slo­bod­ne Cr­ne Go­re.
I, da ne za­bo­ra­vi­mo pra­ve ju­na­ke či­ta­ve pri­če - u ovim da­ni­ma tra­u­ma­tič­nog iš­če­ki­va­nja ko će se za­ki­ti­ti na­gra­dom, za me­ne su, ka­kav god bu­de epi­log, po­bjed­ni­ci Pe­jo­vić i Vu­či­nić. Oni su, da po­no­vim, pra­va mje­ra Đu­ka­no­vi­će­ve pri­vat­ne dr­ža­ve i ne bi bi­lo ,,fer’’ da pri­zna­nje po­ne­se ne­ko dru­gi. I ne­ma ču­đe­nja. Za ne­što bo­lje se tre­ba iz­bo­ri­ti.