Pi­še: Vo­jo Vu­le­tić


Kad se u mo­joj du­ši i svi­je­sti ne­što us­ko­vi­tla, kad sva­ki da­mar u me­ni za­tre­pe­ri, svo­ja osje­ća­nja, ne­kad uspje­šno, a po­ne­kad ma­nje uspje­šno, pre­ne­sem na pa­pir. To­me je sko­ro ne­mo­gu­će odo­lje­ti. Ta­ko na­sta­ju mo­je ko­lum­ne, sa­op­šte­nja za jav­nost, pje­sme, osvr­ti, knji­ge... I uvi­jek to bu­de iz sr­ca i du­še; iskre­no, ka do­bru, a pro­tiv zla i ljud­ske zlo­be. Ja sam Cr­nu Go­ru i Ju­go­sla­vi­ju do­ži­vlja­vao kao ne­što sve­to i naj­dra­že. Dr­ža­vu ni­je­sam sma­trao otu­đe­njem, ni­ti sam vje­ro­vao, ka­ko ka­že Ni­če, da dr­ža­va „la­že na svim je­zi­ci­ma do­bra i zla: i što god go­vo­ri, la­že – i sve što ima ukra­la je“. Da je dr­ža­va to što je go­vo­rio Ni­če, shva­tio sam tek u pro­te­klih 25 go­di­na vla­da­vi­ne De­mo­krat­ske par­ti­je so­ci­ja­li­sta i Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Ži­vot u Ju­go­sla­vi­ji me je is­pu­nja­vao, a ka­ko i ne bi kad je gra­đa­ni­ma da­vao si­gur­nost i slo­bo­du. Sva­ko­me je ta dr­ža­va omo­gu­ća­va­la da se obra­zu­je i usa­vr­ša­va, da do­bi­je si­gu­ran po­sao i so­ci­jal­nu si­gur­nost. Od kra­ja Dru­gog svjet­skog ra­ta Ju­go­sla­vi­ja je bi­la u stal­nom uspo­nu, što je bio slu­čaj i sa Cr­nom Go­rom. Raz­bi­ja­njem Ju­go­sla­vi­je ne­stao je i dru­štve­ni od­nos za­sno­van na so­ci­ja­li­stič­kom sa­mo­u­pra­vlja­nju, umje­sto jed­no­par­tij­skog si­ste­ma uve­den je vi­še­par­tij­ski, a on­da su na­sta­le te­ške go­di­ne: me­đu­na­ci­o­nal­ni su­ko­bi, pro­go­ni i kr­vo­pro­li­će, pljač­ka dru­štve­ne imo­vi­ne, kri­mi­nal i ko­rup­ci­ja, stva­ra­nje ra­znih ma­fi­ja­ških hor­di. Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri su me­đu­na­rod­ni cen­tri mo­ći uve­li naj­stro­že sank­ci­je, a po­tom je usli­je­di­lo zlo­či­nač­ko bom­bar­do­va­nje od sna­ga NA­TO ali­jan­se. To je bio i za­vr­šni čin spolj­nih kre­a­to­ra mo­ći na raz­bi­ja­nju ve­o­ma ure­đe­ne ze­mlje, po­sta­vlje­ne na hu­ma­nim vri­jed­no­sti­ma. Uni­šte­na je Ju­go­sla­vi­ja, ali i sve do­tad stvo­re­ne de­mo­krat­ske i ci­vi­li­za­cij­ske vri­jed­no­sti , po­seb­no mo­ral­ne i du­hov­ne ko­je su ka­rak­te­ri­sa­le na­rod te div­ne ze­mlje. SAD su pre­ko NA­TO ali­jan­se, u stva­ri, za­da­le smrt­ni uda­rac Ju­go­sla­vi­ji. Sje­ver­no­a­tlatnski sa­vez, po­znat kao NA­TO, po­sve­ćen je is­pu­nja­va­nju ci­lje­va sje­ve­ro­a­tlant­skog ugo­vo­ra, pot­pi­sa­nog 4.apri­la 1949. go­di­ne u Va­šing­to­nu. I to ne slu­čaj­no baš u Va­šing­to­nu. Raz­log za for­mi­ra­nje NA­TO sa­ve­za ne­po­sred­no na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta bio je u to­me što su od­no­si me­đu si­la­ma po­bjed­ni­ca­ma ubr­zo po­sta­li op­te­re­će­ni me­đu­sob­nim ne­po­vje­re­njem. Pret­hod­ni­ca for­mi­ra­nja NA­TO sna­ga bio je tzv. „Mar­ša­lov plan“, či­ji je osnov­ni za­da­tak bio ide­o­lo­ško-po­li­tič­ke pri­ro­de - su­zbi­ja­nje uti­ca­ja ko­mu­ni­zma na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ti­me su SAD stvo­ri­le uslo­ve za do­mi­nant­ni uti­caj na evrop­ske ze­mlje, ko­ji i da­nas po­sto­ji. Na­kon pa­da Ber­lin­skog zi­da i ru­še­nja ko­mu­ni­zma u Ru­si­ji i osta­lim ze­mlja­ma biv­šeg SSSR-a i so­ci­ja­li­stič­kog la­ge­ra, ne­sta­li su uslo­vi hlad­nog ra­ta iz­me­đu is­to­ka i za­pa­da ko­jeg su per­so­ni­fi­ko­va­li SAD i SSSR. Što zna­či da ide­o­lo­ške raz­li­ke iz­med­đu is­to­ka i za­pa­da vi­še ni­je­su raz­log ne­po­vje­renj , a od­no­si su i da­lje za­teg­nu­ti iz­me­đu SAD i Ru­si­je. Raz­lo­ge za to tre­ba tra­ži­ti u pro­mo­vi­sa­nju no­vog svjet­skog po­ret­ka od stra­ne SAD i nje­noj bor­bi za pre­vlast na glo­bal­nom ni­vou. Ne­i­sti­na je da se NA­TO pod uti­ca­jem SAD bo­ri za mir i dru­ge vri­jed­no­sti ko­je su pro­kla­mo­va­ne sje­ver­no­a­tlant­skim ugo­vo­rom. Ako se SAD i evrop­ske ze­mlje ko­je su čla­ni­ce NA­TO ali­jan­se bo­re za mir, če­mu on­da stal­na tr­ka u na­o­ru­ža­nju i stal­no pr­o­iz­vo­đe­nje ra­to­va u mno­gim ze­mlja­ma svi­je­ta? Ni­je li to raz­log što fa­bri­ke oruž­ja u SAD ra­de pu­nim ka­pa­ci­te­tom? I zar ni­je glav­ni cilj da Ame­ri­ka učvr­sti svoj uti­caj i ge­o­stra­te­ški po­lo­žaj u od­no­su na Ru­sku Fe­de­ra­ci­ju? Ula­zak u NA­TO ni­je obez­bje­đe­nje si­gur­no­sti već stva­ra­nje za­vi­sno­sti i ugro­ža­va­nje in­te­gri­te­ta. Ko to ima in­te­re­sa da osva­ja Cr­nu Go­ru i ugro­ža­va njen mir i si­gur­nost, ako ne čla­ni­ce NA­TO-a , od­no­sno in­di­rekt­no SAD, ra­di svog voj­nog i po­li­tič­kog upo­ri­šta?! Če­mu ula­zak u NA­TO, ako će sve ze­mlje ko­je nas okru­žu­ju sju­tra bi­ti čla­ni­ce Evrop­ske uni­je, gdje će gra­ni­ce bi­ti otvo­re­ne za slo­bo­dan pro­tok lju­di, ro­ba i ka­pi­ta­la?! Od ko­ga to nas tre­ba da ču­va NA­TO, ako Evrop­ska uni­ja po­sta­je za­jed­ni­ca slo­bod­nih dr­ža­va, ko­ja će ima­ti i za­jed­nič­ku vla­du, pa vje­ro­vat­no i za­jed­nič­ke voj­ne sna­ge?! Cr­na Go­ra kao ma­la me­đa iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da tre­ba da osta­ne voj­no ne­u­tral­na, od­no­sno da pri­hva­ti „Part­ner­stvo za mir“ i svo­ju ne­u­tral­nost da po­tvr­di do­brim od­no­si­ma i sa Za­pa­dom i sa Is­to­kom. Mu­drim ru­ko­vo­đe­njem na­ša ze­mlja mo­že bi­ti stal­ni ‘’je­zi­čak na va­gi’’ mi­ra i sta­bil­no­sti iz­me­đu dvi­je moć­ne si­le (SAD i Ru­si­je).