Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


„Sa­mo mi jed­no re­ci...“ – obra­ti se uče­nik ma­gu – „...ko­ju pri­ču naj­bo­lje pam­tiš?“. Bi­lo je to u vri­je­me ka­da se be­sje­di­lo o zma­je­vi­ma i mrač­nim ku­la­ma; o te­škom bo­lu ko­ji se vradž­bi­na­ma li­je­čio, o ra­na­ma he­ro­ja ko­ji­ma su za­vi­di­li obič­ni čo­ba­ni, o de­mon­skim sa­ti­ma ko­ji su obi­lje­ži­li vje­ko­ve... No, uči­telj od­lu­či da mu is­pri­ča ne­što dru­ga­či­ju le­gen­du. Ne o zma­je­vi­ma, ni­ti ju­na­ci­ma... ni­ka­ko o dvo­ro­vi­ma i mrač­nim ku­la­ma, već o ne­kim gi­zda­vim stvo­ro­vi­ma - bi­ći­ma ma­lo ve­ćim od go­mi­li­ce me­sa. A pri­ča sta­rog ča­rob­nja­ka je zvu­ča­la upra­vo ova­ko...
Bje­hu jed­nom ne­ka čud­na stvo­re­nja, za či­je po­sto­ja­nje sta­ra, ra­pa­va bi­lje­žni­ca “O ala­ma i zvje­ri­ma” ni­je ima­la ime­na. Na­li­či­la su ne­ki­ma na go­lu­ždra­ve da­bro­ve, a dru­ge bi pod­sje­ća­le na ne­ka­kve kor­nja­če. Sa­mo što ova­kve ži­vulj­ke ni­su ima­le oklo­pa... Na svi­jet bi do­la­zi­li sme­žu­ra­ni i go­li (bez kr­zna ili per­ja). Uvi­jek su se ra­đa­li po­red ve­li­kih vo­da - mo­ra ili oke­a­na, kat­kad i sla­nih je­ze­ra što su po­to­pi­la car­stva. Na­ću­lji­va­njem iz pi­je­ska u ne­koj ne­do­stup­noj uva­li (da­le­ko od tu­đih po­gle­da) kre­nu­li bi da tra­že ne­što bez če­ga ni­su mo­gli. Ta­ko bi po­či­nja­li sa po­čet­kom. Us­pra­vi­li bi se i od­mah kre­nu­li. Bez kri­ka ili va­pa­ja. Jer, nji­hov do­la­zak na svi­jet ra­đa­njem ne bi­ja­še go­tov. Tre­ba­lo je to­me još ne­če­ga do­da­ti - pa da se sma­tra­ju ci­je­li­ma i ži­vi­ma... fa­li­lo je tu ne­ke mut­ne ča­ro­li­je, ra­so­li od vradž­bi­na. Iz­me­đu osta­log, od­mah po iz­le­gu iz sto­ma­ka ne­što im mi­sao iz­đe­lja, da po­đu do vo­de i da na­đu ne­što što se kri­lo u sa­moj pje­ni od mo­ra – ako su uop­šte ka­ni­li ne­kud da­lje. A ono što su is­ka­li bje­hu po­seb­ne vr­ste školj­ki, čvr­stih ko­ra i sna­žna ple­ta. Sva­kom bi su­đe­na po jed­na, ve­li­ka sko­ro ko­li­ko i oni sa­mi. Ta­ko su sud­bo­no­sne zvi­je­zde od­u­vi­jek pro­ri­ca­le, a va­lo­vi po­ni­zno slu­ša­li i na­no­si­li da­ro­ve iz mor­ske utro­be u skri­te uva­le. Ka­žu da stvo­ro­vi­ma što ni­ko­še iz pi­je­ska po klet­stvu pri­pa­da ona ko­ja im u ru­ke sa­ma do­pli­va – kao u slu­ča­ju „kad car­stvo sa­mo do­đe ca­ru“. Čim ih ube­ru, smje­sti­li bi ih na ra­me­na. Ši­rim di­je­lom bi skli­znu­le niz le­đa (po­put ka­kvog ran­ca), a tek on­da “kor­nja­čo­li­ki” stvo­ro­vi kre­nu kud im na­um za­svr­bi že­lju i ta­ba­ne.
No, ne pro­đe sva­ki od njih za­do­vo­ljan. Ne na­đe baš sva­ko svo­ju školj­ku. Za­de­si se ne­na­da­no da je jed­no od stvo­re­nja upor­no tra­ži­lo, gre­ba­lo za­lud­no po mo­ru i tek na kon­cu pro­na­šlo ne­što što je na­li­či­lo na školj­ku. Ma­la, krh­ka, pje­ga­va ko­ra iz­gle­da­la je kao da će se sva­kog tre­na pre­tvo­ri­ti u so... I da je slu­čaj­no ni­je na­pi­pao u mu­lju, svo­jom vo­ljom mu ni­kad ne bi do­pli­va­la. Me­đu­tim, kor­nja­čo­li­ki je uze u ru­ke, sa­vi uz gr­lo od sa­me du­še i pri­gr­li žud­no – da se dra­go­cje­na kr­tost ne ras­pr­ši. Bje­še sre­ćan, jer je znao da mo­že da­lje u svi­jet - ma ko­li­ko to kra­tak put bio. Iz­mi­go­lji se kroz ta­la­se i sa njom ona­ko ubo­gom is­ko­ra­či na oba­lu, kao svi nje­go­vi isto­krv­ni ra­ni­je – po­no­san i za­do­vo­ljan onim što mu sud­ba gor­ko pri­ku­pi i da­de. Dru­gi su ga po­sma­tra­li kao da je ogu­ba­vljen, kriv, smr­dljiv i na­gr­dan.. le­đa mu od­mah okre­nu­še i ma­ko­še se ko­ju sto­pu da­lje, da sa dis­tan­ce po­sma­tra­ju i pre­zi­ru. A sit­na školj­ka bi (da se ne la­že­mo) uisti­nu ni­ka­kva, bez sja­ja i bi­lo ka­kvog obe­ća­nja, ali ipak bje­še nje­go­va – i ne osvr­nu se „na­ka­zni“ na pro­ziv­ne po­gle­de od bra­će i se­sta­ra. Te­ško je di­sao sva­kim ko­ra­kom, ali je od­lu­čio da ide istim sta­za­ma kao i osta­li na­rod (što te­gli­še ve­li­ke i čvr­ste školj­ke). Na­mje­rio se da ne za­o­sta­je i da ne iz­bje­ga­va ono što mu ši­ri­na pru­ža. Nji­ho­vi pu­te­vi su pu­ca­li od ne­do­gle­da i br­zi­ne, dok je on spo­rio, ali ipak sti­zao. Dru­gi su ska­ka­li na svo­je školj­ke i ba­ca­li ih ka­ko im se pro­htje­lo... ali ove bje­hu čvr­ste pa su iz­dr­ža­va­le mno­ge uda­re i ko­tr­lja­nja. Če­sto su i ljut bi­ber sta­vlja­li u njih... iz­bje­ga­va­ju­ći pi­to­mi­je za­či­ne. Gle­da­li bi ko­li­ko školj­ke is­ci­je­đe­ne ki­se­li­ne mo­gu pod­ni­je­ti. On je svo­ju sva­ki put čvr­šće ste­zao i ša­pu­tao joj ku­da i za­što idu... i zbog če­ga va­lja na­sta­vi­ti da­lje. No­ću je mi­lo­vao tan­ku po­vr­ši­nu i okre­tao joj ša­re da gle­da­ju u zvi­je­zde... uju­tru bi se na­slo­nio na tra­vu i pje­vao joj ve­dre pje­sme. Trun bi­be­ra u nju ni pre­va­rom ne bi sta­vio, ali je za­to hra­nio mli­je­kom od to­plog ma­ka. Jer mak od dav­ni­na bje­še še­ćer pro­lje­ća. Pro­la­zi­le su go­di­ne, nje­go­va školj­ka se sve vi­še ta­nji­la, dok ni­je zr­no osta­lo. Sve je te­že i te­že di­sao, ali ni­je pre­sta­jao da je vo­li i da joj te­pa. Kad je zga­snu­la i on je ne­stao.
Obič­no ži­vot uda­ri u du­šu i ra­ste za­jed­no s njom. Bli­sta, gr­mi, br­za. De­si se, re­đe do­du­še, da ne­ko iz mu­lja iz­vu­če tek si­tan da­mar od ži­vo­ta... sla­ba­šan i ja­dan. Ali i ta­kvi vo­le da tra­ju i go­re – ma ko­li­ko plam zga­snu­će gr­lio. Od njih naj­če­šće skre­će­mo po­gled i na­sta­vlja­mo da­lje. Na kra­ju pu­ta, kad sve na­še školj­ke poč­nu da tru­le, vi­še će pje­sa­ma ima­ti da ot­pje­va onaj što ni do po­la dru­ma ni­je sti­gao... i on­da se pi­ta­te „ka­ko ne­ko kom ni­je da­to da pro­zbo­ri, vi­di, ču­je, po­tr­či ili sta­ne bo­lje umi­je da se smi­je zvu­ku, klek­ne u ko­ra­ku i steg­ne ru­ku ja­če?“. Za­to što nji­ho­ve školj­ke ni­su ima­le pro­sto­ra za bi­ber... sa­ku­pljao se sa­mo mak.
„Za­što uči­te­lju ne is­pri­ča ne­ku slav­nu o zma­ju?, a ne o glu­pim školj­ka­ma?“ – mr­go­dio se uče­nik. Sta­rac ga lu­pi de­be­lim kra­jem šta­pa o gla­vu, ta­ko da ti­kva za­zve­či. „Be­sje­dim li o nji­ma, na­vi­ći ćeš on­da da sa­mo zma­je­ve po obla­ci­ma tra­žiš... ovom te učim da ne­bo ne iz­gu­biš iz vi­da... i da is­tre­seš pi­je­sak iz oči­ju, jer ži­vot ni­je ni­šta ma­nje vri­je­dan u kr­vi što te­če kra­ćim ve­na­ma.“(Autor je knji­žev­nik)