Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


Osva­nu­lo pro­lje­će, a ja od ju­tra do mra­ka jur­cam za lop­tom. Tre­ner ‘’pe­tli­ća’’ me od­re­dio da bu­dem sku­pljač lop­ti na utak­mi­ci Bu­duć­nost- Cr­ve­na zve­zda. Mo­joj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja, vi­dje­će me na TV-u dru­go­vi iz ško­le, kom­ši­je iz uli­ce, ro­đa­ci sa se­la.
Us­hi­ćen, tri­jum­fal­no - kao po­sla­nik u skup­šti­nu - uđoh u ku­ću i s vra­ta sla­vo­do­bit­no po­vi­kah: “De­bi­to­va­ću pro­tiv Zve­zde!”. Svi se slat­ko na­smi­ja­še, iako sam ja bio smrt­no ozbi­ljan. “Pa za nas on­da ne­ma pro­ble­ma”, po­dru­glji­vo do­ba­ci sta­ri­ji brat.
Do utak­mi­ce osta­lo još pet- šest da­na, a ja stra­hu­jem da se utak­mi­ca iz ne­kog raz­lo­ga ne od­lo­ži, ili, da mi se, pak, ne daj bo­že, ne­što ru­žno ne de­si, da me, na­ pri­mjer, uda­ri tram­vaj, iako ih ne­ma u Pod­go­ri­ci.
“Pro­lje­će je, sa­mo da ne pad­ne sni­jeg, iako ov­dje pa­da jed­nom u de­set go­di­na”, raz­mi­šljam, za­gle­dan u ne­bo. I gle ču­da, sni­jeg pa­de, bu­kval­no, na be­har na vo­će. Sva se dje­ca, osim me­ne, ob­ra­do­va­še pa­hu­lji­ca­ma, no, sre­ćom po me­ne, sni­jeg okop­ni već do pod­ne. “Jed­na bri­ga ma­nje”, po­mi­slih, “osta­la je još sa­mo ba­ba”. Ras­pi­tu­jem se kod maj­ke za nje­no zdrav­stve­no sta­nje i za nje­nu tre­nut­nu for­mu.
-Maj­ko, ka­ko je ba­ba?
-Ni­je do­bro, iz­gle­da da se pri­go­to­vi­la.
-Uf, da­ko iz­dr­ži do ne­dje­lje?
-Za­što baš do ne­dje­lje?
-Pa u ne­dje­lju je der­bi, do­la­zi Zve­zda!
Maj­ka me mr­ko po­gle­da po­pri­je­ko, i iro­nič­no reče: “Bla­go ba­bi, ima­la se ra­šta mu­či­ti”.
Ba­ba ‘’iz­đek­ni­ra’’, do­če­ka i ona si­ro­ta der­bi, pa, hfa­la bo­gu, i kraj šam­pi­o­na­ta, ali is­pu­sti svo­ju ple­me­ni­tu du­šu ne­gdje u se­dam­na­e­stom ko­lu je­se­njeg di­je­la šam­pi­o­na­ta, a na­da­li smo se da će ba­rem u ba­ra­žu iz­bo­ri­ti op­sta­nak.
Sta­di­on pod Go­ri­com is­pu­njen do po­sljed­njeg mje­sta, a, bo­ga­mi i do po­sled­njeg da­ha, a ja dje­čak u te­a­tru sno­va su­fli­ram glav­nim glum­ci­ma.
Utak­mi­cu i ni­je­sam baš pom­no pra­tio, a i ka­ko bih, kad u te­a­tru glav­ne ro­le ima­ju Dža­jić, Du­le Sa­vić, Pi­žon, i osta­le Zve­zdi­ne zve­zde. Ble­nem u njih i do­da­jem lop­te, ali i po­red mo­jih broj­nih ‘’asi­sten­ci­ja’’ utak­mi­ca se za­vr­ši bez go­lo­va. Otr­čah do Dža­je, da do­dir­nem to fud­bal­sko bo­žan­stvo, a no­ge mi se od­sje­ko­še. Sa vi­še di­vlje­nja, po­što­va­nja, skru­še­no­sti, ni­je­sam pri­la­zio ni ći­vo­tu Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog, sla­va mu i mi­lost, i nje­mu, i Dža­ji­ću, na­rav­no.
I dok gle­da­o­ci na­pu­šta­ju sta­di­on, mi sku­plja­či lop­ti ‘’na­pe­ri­smo’’ se is­pred ka­me­re po­sta­vlje­ne po­red aut li­ni­je i po­če­smo da ma­še­mo ‘’dra­gim gle­da­o­ci­ma’’ kraj ma­lih ekra­na. Je­dan od sku­plja­ča lop­ti, a ka­sni­je slav­ni fud­ba­ler, De­jan Sa­vi­će­vić, po­ka­za ka­mer­ma­nu ‘’sred­nji prst’’, a pre­ko ka­me­re i mi­li­on­skom TV audi­to­ri­ju­mu. Na nje­go­vu (ne)sre­ću, utak­mi­cu je po­sma­tra­la i na­ša uči­te­lji­ca, pa sju­tra­dan u ško­li ne­sta­šni De­jo do­bi po pr­sti­ma.
Iz­gle­da da ga je sta­ra do­bra uči­te­lji­ca na­u­či­la pa­me­ti, pa on ubr­zo po­stade ge­ni­je.
Da­nas je Ge­ni­ju ži­vot Švi­ca (ta­mo i dr­ži lo­vu), a si­ro­ta uči­te­lji­ca po­di­že kre­di­te u Pr­voj kod Aca.
TRE­ĆE PO­LU­VRI­JE­ME ... A ja se koc­kam s pre­va­ran­tom ži­vo­tom i igram za­u­stav­no vri­je­me pr­vog po­lu­vre­me­na. A ka­da su­di­ja od­svi­ra kraj tog po­lu­vre­me­na (mla­do­sti), i po­ša­lje nas u svla­či­o­ni­cu na od­mor, ana­li­zi­ra­ću pr­vi dio igre i spre­ma­ti tak­ti­ku za na­sta­vak utak­mi­ce. U pr­vom po­lu­vre­me­nu je bi­lo sve­ga i sva­če­ga, i li­je­pog i ru­žnog. Bio sam zdrav, spre­man, od­mo­ran, pa sam igrao na­pa­dač­ki, sa pu­no li­je­pih ak­ci­ja, asi­sten­ci­ja, go­lo­va, ali bi­lo je i ne ma­lo pro­pu­šte­nih pri­li­ka, pro­ma­še­nih šan­si, a če­sto sam bio i u of­saj­du. Bi­lo je i gru­bih star­to­va pro­tiv­nič­kih igra­ča, a po­če­sto su i đo­nom išli na me­ne.
Po­što ću u dru­go po­lu­vri­je­me ući sa mo­dri­ca­ma i ožilj­ci­ma, umor­ni­ji i ra­nji­vi­ji, spre­mi­ću de­fan­ziv­ni­ju tak­ti­ku, po­vu­ći ću se u svoj ka­zne­ni pro­stor i po­ku­ša­ću da ih iz­ne­na­dim kon­tra­na­pa­di­ma.
A kad glav­ni su­di­ja od­svi­ra kraj utak­mi­ce, po­ša­lje me u svla­či­o­ni­cu na tu­ši­ra­nje i ka­da se uga­se svje­tla re­flek­to­ra, osta­će sa­mo ko­na­čan re­zul­tat na se­ma­fo­ru ži­vo­ta...
Po­bje­da, po­raz, ne­ri­je­še­no - re­zul­tat mo­žda i ni­je to­li­ko bi­tan - va­žno je uče­stvo­va­ti, igra­ti fer i po­šte­no i da­ti sve od se­be, dje­co mo­ja...
I dok mno­gi (an­ti)he­ro­ji iz ove pri­če već odav­no oru ne­be­ske nji­ve, u Uli­ci Va­ka Đu­ro­vi­ća ra­stu ne­ka dru­ga dje­ca, ne­ki no­vi klin­ci, ko­ji ju­re za lop­tom na lap­to­povi­ma...
Bi­lo jed­nom u Ti­to­gra­du (Pod­go­ri­ci)...
(Autor je biv­ši fud­ba­ler)