Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


CR­NA GO­RA U RU­ŠE­VI­NA­MA: ''Li­je­pe že­ne pro­la­ze kroz grad, ja na uglu sto­jim sa­svim sam, pro­la­ze one i gle­da­ju me­ne, odav­no ne vi­djeh ta­ko li­je­pe že­ne, ne­ma sum­nje li­je­pe su k'o san..."
Na mo­je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje i odu­še­vlje­nje, jed­na od njih ta­da mi pri­đe i re­če: "Stran­če, do­bro ve­če". Pi­ta me gdje se na­la­zi Cr­na Go­ra, a ja joj ''zbu­nje­no'' od­go­vo­rih: "Uf, te­ško pi­ta­nje, li­je­pa, mla­da da­mo, sa­mi bog zna". Ona se ne da­de zbu­ni­ti, sa­mo se slat­ko na­smi­ja, i na­sta­vi: "Ha-ha-ha, mi­sli­la sam na ho­tel ''Cr­na Go­ra''". Ko­nač­no usa­gla­si­smo sta­vo­ve, i ja joj da­doh po­drob­no ob­ja­šnje­nje:
-Idi­te pra­vo ovom Uli­com Mar­ka Mi­lja­no­va, i uvi­jek idi­te tim pu­tem Mar­ko­vog čoj­stva i ju­na­štva. Na ras­kr­sni­ci kod se­ma­fo­ra sli­je­di­te ze­le­nu stre­li­cu za de­sno (''oba­ve­zan smjer''), i ni­ka­ko ne skre­ći­te li­je­vo, jer nam ta ''li­je­va skre­ta­nja'' ni­je­su do­ni­je­la mno­go do­bro­ga.
Že­na is­ko­la­či oči­ma, a ja na­sta­vih u svom sti­lu:
-Tu u bli­zi­ni spo­me­ni­ka Ka­ra­đor­đu na­la­zi­la se ''Cr­na Go­ra''. Vožd je do­zvo­lio da je sru­še, jer su ga već odav­no ''pre­struk­tu­ri­ra­li'', u bi­stu pre­tvo­ri­li, oka­me­ni­li ga, ili iz­li­li u bron­zi, to ne znam, ali znam da ću­ti k'o za­li­ven. Mo­žda je i on za NA­TO in­te­gra­ci­je, đa­vo će ga zna­ti, ili, bo­lje re­če­no, ''mi­lo­srd­ni an­đeo'' će ga zna­ti... E, na ru­še­vi­na­ma te sta­re mit­ske ''Cr­ne Go­re'', ko­ja je mno­gi­ma u sr­cu, ni­če no­vi, mo­der­ni, europ­ski obje­kat, ko­ji se, na­ža­lost, vi­še ne­će zva­ti ''Cr­na Go­ra''...
Mon­te­ne­gro ni­je Cr­na Go­ra... Mon­te­nr­gro je sa­mo u bu­kval­nom pre­vo­du Cr­na Go­ra, ali su­štin­ski – Mon­te­ne­gro je AN­TI-CR­NA GO­RA. Tra­di­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci, tj. Sr­bi go­vo­re srp­skim je­zi­kom, ima­ju ći­ri­lič­no pi­smo, dok s dru­ge stra­ne, sa­vre­me­ni Cr­no­gor­ci tj. Mon­te­ne­gri­ni go­vo­re cr­no­gor­skim ''je­zi­kom'' i pi­šu la­ti­ni­com. Jed­ni se mo­le i pa­le svi­je­će u Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi, a dru­gi fa­le­ta­ju i pa­le sve­ći­ce i pr­ska­li­ce u De­da Mra­zo­voj pse­u­do-cr­kvi. Cr­no­gor­ci sla­ve Mi­lo­ša Obi­li­ća, i tu­gu­ju za iz­gu­blje­nim Ko­sov­skim bo­jem i Ko­so­vom, dok Mon­te­ne­gri­ni pri­zna­ju ote­to Ko­so­vo, sla­ve Kr­sta Zr­no­va Po­po­vi­ća, i tu­đe Tu­đe­mil­ske bit­ke... Bo­ke­lji, Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni kli­ču - "Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja to je jed­na fa­mi­li­ja", a Mon­te­ne­gri­ni, lo­gič­no, - "E vi­va ve­ro Mon­te­ne­gro". Sve­ti Sa­va i svet(ovn)i No­vak su kult­ne lič­no­sti jed­nih, a Svet(o) i Mi­lo, i Mir­ko i Slav­ko, dru­gih. Cr­no­gor­ci su okre­nu­ti is­to­ku i ''ba­ću­ška­ma'', a Mon­te­ne­gri­ni ''na­šim pri­ja­te­lji­ma sa Za­pa­da''. Jed­ni­ma su Nje­goš, Mar­ko Mi­lja­nov, Ste­fan Mi­trov Lju­bi­ša, Beć­ko­vić, sve i sja, dok su dru­gi slu­đe­ni Se­ku­lom Dr­lje­vi­ćem, Šte­di­mli­jom, Br(an)ko­vi­ći­ma... I ta­ko re­dom, su­štin­skih raz­li­ka ima na­pre­tek, to­li­ko da bi se mo­gle na­bra­ja­ti sve do sju­tra, jer ti (Mon­te­ne­gro) i ja (Cr­na Go­ra) dva smo svi­je­ta raz­li­či­ta... I on­da ne­ma mje­sta ču­đe­nju ''do­mo­lju­ba'' i ''do­mo­bra­na'', zbog či­nje­ni­ce da po­la Cr­ne Go­re ''na­vi­ja'' pro­tiv mon­te­nr­grin­ske re­pre­zen­ta­ci­je i mon­te­ne­grin­skih klu­bo­va. Od­go­vor je jed­no­sta­van i lo­gi­čan - Cr­no­gor­ci ne lju­be lan­ce, i ne lju­be Mon­te­ne­gro, ne­go sa­mo svo­ju, i je­di­nu pra­vu, nje­go­šev­sku Cr­nu Go­ru i, na­rav­no- što bi re­kao kralj Ni­ko­la - lju­be svo­je mi­lo srp­stvo...