Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Ima ne­čeg za­stra­šu­ju­ćeg i isto­vre­me­no do­pa­dlji­vog u ne­po­kret­nom si­ste­mu na­su­ka­nom na pra­zni­nu ko­ja ga je naj­zad lo­ci­ra­la. Kroz at­mos­fe­ru ki­di­šu i su­da­ra­ju se sig­na­li upra­vo sa ne­do­volj­no sna­ge ot­ka­če­ni od si­ste­ma. Ci­je­li si­stem sa­da pri­ma ono što ša­lje u zna­ku svo­je vla­da­vi­ne: rat, te­ro­ri­zam, mi­gran­te.
La­ko­ća jed­ne ide­o­lo­gi­je fu­li­ra­ne do kra­ja po­či­nje s upe­pe­lja­va­njem; pro­zir­nost ko­mu­ni­ka­ci­je, vje­štač­ko udva­ja­nje, vr­to­gla­vi fik­tiv­ni tran­sfe­ri, do­ži­vlja­va­ju me­ta­sta­zu. Ka­pi­ta­li­zam se sve vi­še po­ka­zu­je kao anar­hi­zam ko­ji je ra­zo­rio di­ge­stiv­ni si­stem eko­no­mi­je.
Ra­di­lo se o svo­je­vr­snom po­ku­ša­ju pre­ska­ka­nja ko­jim se at­mos­fe­ra slu­ži­la u la­ži­ra­nju se­be. Te­ži­lo se pre­sti­za­nju ko­je ne­će osta­vlja­ti tra­ga; šta je dru­go ide­o­lo­gi­ja pro­du­ža­va­nja, ako ne upra­vo rad pro­te­ze ko­ja za­u­zi­ma glav­no mje­sto. Gu­bi­tak se osvje­šću­je, i za­hva­lju­ju­ći nje­mu ni­šta vi­še ne ži­vi od se­be, ka­ko tran­scen­den­ci­ja, ta­ko i struk­tu­ra svih ži­vih vr­sta.
Do­ga­đa­mo se do­gra­đe­ni na sva­kom po­lju, pla­sti­fi­ci­ra­mo i bal­za­mu­je­mo eks­tro­vert­ne dje­lo­ve, sve­jed­no je­su li u pi­ta­nju lju­bav­ni, po­slov­ni, sport­ski ili po­li­tič­ki... Jed­no ti­je­lo isto­vre­me­no je pre­svla­ka za sva­ki me­dij iz­ra­za. Cen­tral­ni set je osvi­je­tljen bo­žan­skim per­for­man­som! Pro­pu­šta­ju­ći kroz se­be ne­na­sta­nje­ne svje­to­ve (ono­stra­ne ne­kret­ni­ne), za­mi­šlja­mo ga kao tran­sfor­mer­sku ar­hi­tek­to­ni­ku ka­pi­ta­la.
Si­stem tro­ki­ra ka­ko bi još jed­nom pro­pu­stio obo­lje­li ka­pi­tal da bi ovaj za­ča­rao tr­ži­šte što se ga­si u imu­ni­te­tu u pa­du. Otud ni­šta ne­ma ta­kvu po­tre­bu „ra­sta“ kao što je to slu­čaj sa fik­tiv­nom vla­da­vi­nom. Eko­no­mi­ja se na­la­zi u po­lo­ža­ju strep­nje; već da­nas, i naj­ma­nja za­lu­ta­la in­for­ma­ci­ja ima tu moć da ra­zo­ri sve­ci­je­li, raz­vi­je­ni si­stem u op­štem po­go­nu. Ha­ko­va­nje i Apo­ka­lip­sa je­su dva na­lič­ja jed­nog istog do­ga­đa­ja. Ta­ko dis­kurs o ka­pi­ta­li­zmu na za­la­sku, tre­ba ukr­sti­ti je­zi­kom či­ste in­for­ma­ti­ke i me­ta-bi­o­lo­gi­je, još kra­je­vi­ma pro­ši­va­ju­ći ne­što od voj­ne ter­mi­no­lo­gi­je ko­ja se mi­je­ša sa us­kli­ci­ma iz por­no po­dru­ma. Iz­me­đu, da­kle, hi­rur­gi­je i ber­ze, eko­no­mi­ju mo­ra­mo pod­vrg­nu­ti elek­tro (eko) šo­ko­vi­ma, ne bi li ro­ba pro­go­vo­ri­la o svom to­tal­nom ne­u­spje­hu, bu­du­ći da nje­na su­vi­šnost još jed­nom na­sto­ji udah­nu­ti ži­vot me­ha­nič­koj este­ti­za­ci­ji stva­ri.
Stra­tos­fer­ska ro­ba, sa­o­bra­ćaj u to­bo­gan-de­li­ri­ju, ven­ti­la­ci­o­no bo­žan­stvo, fik­tiv­ni i bes­kraj­ni tran­sfe­ri lu­ta­ju ze­mljom kao utva­re ko­je si­mu­li­ra­ju eko­nom­sko bla­go­sta­nje. Moć ima po­tre­bu da se po­ka­že u cje­lo­sti, što ide pro­tiv nje­ne stra­te­gi­je. Sve se kom­pre­su­je i kom­pro­mi­tu­je do pu­ca­nja, dok isto­ri­ja zi­je­va po stra­ni is­klju­če­na iz tog pa­met­nog pla­na i pro­gra­ma.
U sta­nju pot­pu­nog za­sto­ja i po­mra­če­nja, si­stem je za­tro­van „su­vi­šnom sna­gom“ ko­ja je, uvi­jek već, pri­je­ti­la i op­si­je­da­la vla­da­ju­ći sa­mom da­lji­nom. Mi­gran­ti ko­ji su da­nas iz­ba­čaj ra­ta, ni­su bi­li ura­ču­na­ti u plan te voj­ne do­mi­na­ci­je či­ja sa­di­stič­ka ope­ra­ci­ja za­i­sta po­bu­đu­je ne­po­vje­re­nje u po­sto­ja­nje jed­ne ta­kve mo­ći. Ta­ko rat ni­je od­raz sna­ge, in­ten­zi­te­ta ne­svo­di­vog na do­vi­tlji­vo tu­ma­če­nje, pri­je je to stvar oru­ža­nog pre­za­si­će­nja be­smi­sle­nog i na­go­mi­la­nog u jed­nom pra­znom si­ste­mu.
Isto sto­ji i sa eko­no­mi­jom: ona se na po­vr­ši­ni odr­ža­va za­hva­lju­ju­ći eks­tra­va­gant­nom po­li­ra­nju mo­de­la, i to­tal­nom re­ci­kli­ra­nju si­lo­va­nog ostat­ka. Za­i­sta, to je po­put šmin­ka­nja mr­ca sa Be­ver­li Hil­sa: smrt do­bi­ja sa­svim dru­gi iz­gled, a opet fi­ni­ši­ra ta­ko pri­rod­no, u ko­ma­du gdje ni­je­dan čin ni­je ni­čim is­ta­kao ne­što ne­pri­rod­no. Ka­ta­stro­fa u se­bi ima ne­čeg za­vo­dlji­vog, po­put „Ka­tri­ne“ pu­tem ko­je je pri­ro­da još jed­nom ob­ja­vi­la po­sto­ja­nje i usku sa­rad­nju sa eko­no­mi­jom. Po­put ber­zan­skih kra­ho­va, ili ovog ne­dav­nog slo­ma u Ki­ni, iza­zo­vi ni­štav­no­sti po­bu­đu­ju osje­ćaj ži­vo­sti lu­če­ći adre­na­lin od ko­jeg smo, u sva­kom slu­ča­ju, si­gur­no za­vi­sni.
Ne­po­kret­ni si­stem pre­žva­će svoj mla­ki i ne­sla­ni epi­log. Sto­ga smo i do­bi­li pa­ket-po­re­dak či­ja je sa­mo­de­struk­ci­ja u stva­ri ta­ko bez­boj­na, da još jed­nom go­vo­ri o mo­der­no­sti kao isto­rij­skom ko­pi­lu.