Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Prav­da je­ste spo­ra, ali je va­lja­no glu­pa, pa ne­ka­ko na šarm „na­dok­na­đu­je“ taj ma­njak en­tu­zi­ja­zma i po­let­no­sti!
Evo, če­ka­li smo je se­dam mje­se­ci da se ogla­si po pi­ta­nju pa­da voj­nog he­li­kop­te­ra i stra­da­nju sed­mo­ro i lju­di i ogla­si­la se, kao Ekrem Je­vrić kad dr­ži slo­vo u „Pa­ro­vi­ma“: „A, vi­đu, ba­te, ja mi­slim da je he­li­kop­ter pao jer ni­je mo­gao let'jet vi­še! Sve što le­ti i pa­da, jel­da, pa ni­je mo­gao i on do­vije­ka u va­zdu­hu, ta­ko da ne bih ja za to okri­vlji­vao ni­kog, jer sve su me­ne ođe pod­jed­na­ko dra­gi, ta­ko da za­i­sta vje­ru­jem da ni­je pao da­nas pao bi sju­tra, ili ana­dr dej, a i pi­lot je, ba­te, po­pio ma­lo, a za vo­lan se ne sje­da pjan! Da za­klju­čim- ni­je­su tre­ba­li le­tjet, bre, ni­je čo­vjek ‘ti­ca! Kad po­pi­ješ po­zo­veš kom­ši­ju da te pre­ve­ze, il' usta­viš tak­si, pa su, va­la, ta­ko mo­ra­li i oni, ba­te!“
E, ot­pri­li­ke ova­ko i gla­si ko­nač­na isti­na o po­gi­bi­ji sed­mo­ro du­ša, či­ja smrt ide na du­šu- Ika­ru i De­da­lu, dvo­ji­ci bu­da­la ko­ji su pot­pa­li­li ljud­ski rod da se vi­ne u vi­si­ne!
U od­su­stvu njih dvo­ji­ce, za ko­ji­ma je ina­če ras­pi­sa­na po­tjer­ni­ca, ka­žnje­no je dvo­je ge­ne­re­la, „dra­kon­ski“: go­di­nu da­na ne­na­pre­do­va­nja u slu­žbi, uz opa­sku da će za to vri­je­me sa­mi mo­ra­ti da ku­va­ju ka­fu na po­slu, ne­će smje­ti da tre­bu­ju kan­ce­la­rij­ski ma­te­ri­jal, a od­u­ze­te su im i „bu­splus“ kar­ti­ce ta­ko da će ih kon­tro­la sva­ko ma­lo iz­ba­ci­va­ti iz auto­bu­sa zbog šver­co­va­nja, uz opa­sku: „Šta ka­ko da stig­ne­te na po­sao, pa le­ti­te, go­spo­do, ra­ši­ri­te kri­la i fi­ju­u­u­uu, ha­ha­hah“…
Ša­lu na stra­nu, ali ne mo­že se dru­ga­či­je osim ša­lom, jer su ne­lju­di od slu­ča­ja na­pra­vi­li sprd­nju sa sreć­nim kra­jem, vo­de­ći se Milj­ko­vi­će­vim sti­hom: „Pa­li smo- jer smo pa­du bi­li sklo­ni“…
Go­spo­do, zna­mo da obra­za ne­ma­te, ali zar ne­ma­te ni gra­ma sa­vje­sti, ili ba­rem pri­mi­sli da no­ću va­lja spu­sti­ti gla­vu na ja­stuk, a on­da san na­vu­če to­gu i pe­ri­ku, lu­pi če­ki­ćem o sto i pro­zo­ve okri­vlje­ne!
Ni­su to oni ko­je ste apo­stro­fi­ra­li u sram­noj pre­su­di, još sram­ni­je raz­re­zu­ju­ći ka­znu sve i da je­su, već vi, be­sram­ni pot­pi­sni­ci pre­su­de kao da je ovla­šće­nje za upra­vlja­nje tu­đim auto­mo­bi­om il’ že­nom, šti­te­ći one dvi­je ki­ne­ske ko­pi­je mi­ni­sta­ra: Ga­ši­ća i Lon­ča­ra, uz zbu­nje­nog Di­ko­vi­ća ko­ji je iz­gle­da od­go­vo­ran sa­mo za he­mij­sko či­šće­nje To­mi­ne ma­skir­ne uni­for­me, kad je u svoj­stvu vr­hov­nog ko­ma­dan­ta il’ lo­vo­ču­va­ra na­vu­če da na­smi­je na­rod i po­sti­di Dra­gi­cu!
Se­dam gro­bo­va va­ma na du­šu, lju­di! Sed­mi naj­pli­ći, ma­le­ni, je­dva hum­ka od po­la me­tra, tek ko­li­ko da bi­je­li san­duk sta­ne u nju, shva­ta­te li?!
Na­rav­no da ne shva­ta­te, jer če­mu prav­da za mr­tva usta kad se va­lja ne za­mje­ra­ti ži­vim!
Pa, vje­ruj­te, ča­sni­je bi bi­lo da ste na­pi­sa­li: „Je­di­ni i is­klju­či­vi kriv­ci su oso­be ko­je su se na­la­zi­le u he­li­kop­te­ru, jer ni­su mo­gle da se do­go­vo­re ko će da otva­ra pi­vo, a ko da pi­lo­ti­ra, i tras!“
Da ste se va­lja­no, ona­ko šme­ker­ski, na­ru­ga­li žr­tva­ma- po­šte­ni­je bi bi­lo, jer prav­du, re­al­no, ni­ko i ni­je oče­ki­vao, ali ni to­li­ku ne­prav­du, jer i ona mo­ra bi­ti za­sno­va­na na ne­ka­kvim či­nje­ni­ca­ma, a ne tek na na­su­šnoj po­tre­bi da na mi­ni­star­skim gu.ica­ma osta­ne što ja­sni­ji trag usa­na…
Da­kle, „sa­mi pa­li- sa­mi se ubi­li“, što pje­sma ka­že, ali ima i ona Čor­bi­na: „A, ka­da pad­ne noć, ja zo­vem upo­moć“, jer kad tu­ži­lac, su­di­ja i po­ro­ta za­sjed­nu na ja­stuk- trag usa­na na ple­me­ni­tim zad­nji­ca­ma ne ra­ču­na se kao svje­dok u va­šu ko­rist, za­pam­ti­te!
Se­dam ova­ca da čo­vjek iz­gu­bi upro bi pr­stom na vu­ka, a ne se­dam ži­vo­ta pa da upre u ne­bo, sud­bi­nu kle­tu i pi­vo ko­je su mo­ra­li da otva­ra­ju zu­bi­ma, jer u he­li­kop­te­ru, ko za bak­suz, ni­gdje otva­ra­ča…
dva­u­je­dan.rs