Mo­žda još ma­lo i ne­ma ga vi­še? Mo­žda još ma­lo tre­ba pa da se sru­ši cr­no­gor­ski Pri­vid? Ili još ma­lo, pa da svi po­sta­ne­mo ta­o­ci tvr­dog Pri­vi­da? Po­ra­di­li su jed­ni da no­vo­cr­no­gor­skog Pri­vi­da ne bu­de, „ko­pa­li mu ja­mu“, da se uru­ši. Ali po­da­ni­ci Pri­vi­da ra­di­li su en­tu­zi­ja­stič­no da se raz­ra­ste i utvr­di.
Pri­vi­du je išlo vri­je­me na ru­ku. Ne tre­ba ne­ko da ras­tu­ri dr­ža­vu i uni­šti njen na­rod na kla­si­čan na­čin, mo­že da ga uni­šti ta­ko što od nje­ga na­pra­vi Pri­vid. Ubi­je­di­li su je da je svo­ju isto­ri­ju, je­zik i pam­će­nje upi­sa­la na ra­čun dru­gog, oku­pa­ci­o­nog na­ro­da. Tu su sad EU i NA­TO da je oslo­bo­de, i da kre­ne „svo­jim“ pu­tem.
Ta­ko je Cr­na Go­ra kre­nu­la na put svog Pri­vi­da - što pret­po­sta­vlja - pro­mi­je­ni­ti pam­će­nje i azbu­ku. Pri­vid ima ne­što od pri­ro­de vam­pi­ra. Ne mo­ra oba­ve­zno da pi­je krv, ali da pi­je du­šu, mo­ra. Na­rav­no, pri­vid ne mo­že da ži­vi sa­mo is­pi­ja­ju­ći du­šu svojh po­da­ni­ka, lo­jal­ni­ka, pa i pro­tiv­ni­ka, mo­ra po­ne­kad i da se osvje­ži ča­šom kr­vi. S vre­me­na na vri­je­me. Krv ište sva­ki žr­tve­nik. A po­seb­no žr­tve­nik Pri­vi­da. Ni­je se la­ko mi­je­nja­ti iz te­me­lja.
Gra­di­te­lji Pri­vi­da pri­sta­ju da i sa­mi po­sta­nu pri­vid. Za to je tre­ba­lo iz­dre­si­ra­ti ka­stu sve­šte­ni­ka, slu­ži­te­lja Pri­vi­da. Nji­ho­ve da­no­noć­ne pro­po­vi­je­di su mu­ka ne sa­mo zdra­vom du­hu ne­go i sto­ma­ku. Ako još ne­ko ima zdrav sto­mak, do­bi­ja na­gon za po­vra­ća­njem ka­da opet i opet i opet ču­je nji­ho­ve pro­po­vi­je­di - NA­TO do­la­zi da spa­si Cr­nu Go­ru! Ni­u­šta se vi­še ne uzda ova Cr­na Go­ra. Ne­ma joj ži­vo­ta bez nje­ga. NA­TO je no­vi otac Cr­ne Go­re, a maj­ka je Evrop­ska Uni­ja. Ni­je je još ro­di­la, ali obe­ća­la je da će je ro­di­ti – do­gra­đu­ju­ći je že­lje­znom NA­TO si­lom sva­ku noć, po­ma­lo.
Oni ko­ji op­slu­žu­ju ova­kav Pri­vid ima­ju pre­po­zna­tlji­vu psi­ho­lo­gi­ju, i ta­ko­zva­ni men­tal­ni sklop. Sve zna­ju što tre­ba da zna­ju. Ima­ju sve po­treb­ne od­go­vo­re, u skla­du s pri­ro­dom Pri­vi­da. (Lju­di pri­vi­da su is­tre­ni­ra­na sek­ta. Za njih ne po­sto­je stvar­ni ži­vot, stvar­ni lju­di - po­sto­ji stvar­nost pri­vi­da ko­me tre­ba slu­ži­ti. Oni mo­gu sa­mo da ko­mu­ni­ci­ra­ju iz­me­đu se­be, jer je sve pro­gra­mi­ra­no i pred­vi­đe­no - i pi­ta­nja i od­go­vo­ri).
Evo sa­mo ne­ko­li­ko pri­mje­ra ka­ko vjer­ni­ci pri­vi­da slu­že mon­stru­mu Pri­vi­du. (Ne bi se ni to­li­ko oda­li, da ne pu­če ti­kva.) Kad se po­teg­ne pi­ta­nje o po­sled­njim an­ti­re­žim­skim de­mon­stra­ci­ja­ma ka­žu - na uli­ci je bi­lo ne­ko­li­ko hi­lja­da ma­hom hu­li­ga­na ko­ji­ma je sa­mo do ru­še­nja dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja (či­taj in­sti­tu­ci­ja Pri­vi­da, što su de­mon­stran­ti tač­no ta­ko ra­zu­mje­li). A stvar­no je bi­lo oko 20.000 gra­đa­na ko­ji tr­pe dik­tat, izo­la­ci­ju, so­ci­jal­nu bi­je­du i par­tij­sku tor­tu­ru re­ži­ma ko­ji ve­ći dio svog na­ro­da ima sa­mo kao pre­zre­ne broj­ke. Nji­hov od­go­vor na za­htje­ve na­ro­da bio je – su­za­vac, pen­drek i bor­na ko­la.
Kad upi­ta­ju cr­no­gor­skog pred­stav­ni­ka u UNE­SKO - da li da al­ban­sko Ko­so­vo po­sta­ne rav­no­pra­van član ove me­đu­na­rod­ne or­ga­ni­za­ci­je – cr­no­gor­ski pred­stav­nik (sve­šte­nik mon­str. Pri­vi­da) ka­že – DA. U stvar­no­sti to zna­či da ne­ko u ime na­ro­da Cr­ne Go­re, nje­ne isto­ri­je i kul­tu­re, gla­sa da Al­ban­ci ko­ji van­dal­ski, jav­no, ra­za­ra­ju srp­sku kul­tur­nu i du­hov­nu ba­šti­nu na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ko­li­jev­ci srp­ske i cr­no­gor­ske kul­tu­re (ko­ja je još od­pri­je pod za­šti­tom UNE­SKA), pre­da Al­ban­ci­ma na bri­gu. A što zna­či, od­u­ze­ti nad­le­žnost Sr­bi­ji, da se bri­ne o svo­joj du­hov­noj ba­šti­ni.
U sko­ra­šnjem pred­lo­gu Za­ko­na o ure­đe­nju od­no­sa iz­me­đu dr­ža­ve Cr­ne Go­re i cr­kve sve­šte­ni­ci Pri­vi­da po­la­ze od uslo­va ko­ji po­sta­vlja dr­ža­va: - pr­vo va­ma (cr­kvi) od­u­zi­ma­mo ime (i imo­vi­nu), a on­da sje­di­te za sto da raz­go­va­ra­mo o va­šim pra­vi­ma i oba­ve­za­ma!
Sve­šte­ni­ci Pri­vi­da ne mo­gu da pod­ne­su ni pra­vo ime onog s kim bi tre­ba­lo da raz­go­va­ra­ju o STVAR­NIM PI­TA­NjI­MA – pr­vi uslov za sve­šte­ni­ke pri­vi­da je­ste -od­re­ci­te se, po­ga­zi­te stvar­nost (svo­je ime, pam­će­nje, je­zik), pa on­da mo­že­mo raz­go­va­ra­ti, i to sa­mo na ne­re­gu­lar­nom cr­no­gor­skom. Ti­me će­te po­ka­za­za­ti lo­jal­nost na­šem dra­gom cr­no­gor­skom Pri­vi­de­ni­ju.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ