Na­kon što smo sa Tr­ga Re­pu­bli­ke, Uli­com slo­bo­de, u for­ma­cij­skom po­ret­ku ti­pič­nom za pro­te­ste pro­tiv od­na­ro­đe­ne vla­sti i slič­nih do­šli na no­vo­na­re­če­ni pla­to Slo­bo­de pred zgra­du Skup­šti­ne Cr­ne Go­re, pred spo­me­nik po­sled­njeg cr­no­gor­skog kra­lja Ni­ko­le I, u uli­ci naj­ve­ćeg Cr­no­gor­ca ika­da - Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, ne­ki su sta­li iza bi­ne, da bi na nju, po pla­nu, iza­šli, a mno­go vi­še nas s dru­ge stra­ne bi­ne, pred nju, da bi ču­li što go­vo­re oni na bi­ni.
Već sam za­bo­ra­vio ko sve, ali vi­še go­vor­ni­ka je po­zva­lo spe­ci­jal­ne po­li­caj­ce, ili po­li­caj­ce ob­u­če­ne u spe­ci­jal­ne uni­for­me, da od­ba­ce svo­je šti­to­ve i ovo­vre­me­ne oklo­pe i pri­klju­če se na­ro­du, oni­ma ko­ji su na­ka­ni­li da se iz­bo­re za slo­bo­du, svo­ju, svo­je dje­ce, ali i svo­jih su­sje­da, pri­ja­te­lja i svih onih ko­ji tu ni­je­su bi­li „zbog ra­ni­je pre­u­ze­tih oba­ve­za“ ili, pro­sto, iz stra­ha go­lo­ga.
Ni­ko od po­li­ca­ja­ca ni­je se pri­klju­čio na­ro­du.
U toj fa­zi su­bot­njeg pro­te­sta vr­zma­la mi se po­mi­sao: Bo­že, ovi mom­ci u po­li­cij­skim uni­for­ma­ma su naj­ve­ći stra­dal­ni­ci ove ve­če­ri. Oni su na du­žno­sti, du­žno­sti ko­ja ih su­prot­sta­vlja cr­no­gor­skom na­ro­du po­stra­da­lom od re­ži­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, na­ro­du ko­ji je, u stva­ri, nji­hov otac, brat, maj­ka, di­je­te, cje­lo­kup­na po­ro­di­ca, ku­mo­vi, sve brat­stvo i mno­gi dru­gi ko­je zna­ju ili ne zna­ju, pa i oni sa­mi.
Ma­lo po­tom, bio sam uz že­lje­znu ogra­du ko­ju su po­sta­vi­li, ne znam ko ali ja­sno je u ko­joj funk­ci­ji, oče­ku­ju­ći nas, na­rod cr­no­gor­ski. Od­mah iza ogra­de bi­li su oni. Ne Mi­lo i nje­go­va ba­la­vur­di­ja, ne­go oni – po­li­caj­ci. Bi­lo smo na me­tar, ili ma­lo vi­še raz­ma­ka. Vi­dim im oči. Sa­mo oči, i ni­šta vi­še od nji­ho­vog ti­je­la. Osta­lo što vi­dim je go­mi­la opre­me za bor­bu pro­tiv nas, cr­no­gor­skog na­ro­da. Ka­žu da je ta opre­ma te­ška 30 ki­lo­gra­ma.
Te oči pre­da mnom, ko­je sam gle­dao ta­ko du­go, od ko­jih ni­je­sam mo­gao da odvo­jim po­gled – ne, te oči ni­je­su oči ubi­ce. To su to­ple oči, mo­žda ro­di­telj­ske, oči pri­ja­telj­ske, sva­ka­ko si­nov­ske... On sa tim oči­ma, oko ko­jih je ne­ko če­lo, usne, mo­žda i br­ci, ali ja to ne vi­dim, jer mu je na gla­vi gas-ma­ska, ona ko­ju smo i mi na­vla­či­li ka­da smo bi­li na voj­noj obu­ci, pri­pre­ma­ju­ći se za ne­ki rat ko­ji mo­žda ho­će, a mo­žda ne­će do­ći (ko­ji je, ipak, iz­ne­na­div­ši nas do­šao), ni­je ubi­ca, ni­je moj ne­pri­ja­telj.
Sta­jao sam tu i mo­lio se: „Bo­že, svi smo mi Tvo­ji, i sa ove i dru­ge stra­ne ogra­de, ne daj da ve­če­ras krv pad­ne“.
Bo­že moj dra­gi, što li se to­me mom­ku sa­da vr­ti po gla­vi? Ja mi­slim: Po­pe, pa zar te­be tre­ba da mla­tim ovom pa­li­com? Mi­či se oda­tle, što te tu do­ne­se... Ne to­va­ri mi se­be u gri­jeh!
A me­ni je išlo kroz mo­zak: Mla­di­ću, di­je­te mo­je, pa zar ti stvar­no ho­ćeš da nas pre­bi­ješ? Ko­ga ti to šti­tiš? Mi­la? Pa, čo­vje­če, i ti mo­raš da pla­tiš ra­ču­ne za stru­ju, vo­du... i ti mo­raš da pla­tiš vr­tić dje­te­tu, ako ga imaš, a ako još ne­maš, ne znam ko­li­ko ti je go­di­na, ima­ćeš ga, te oči mo­ra­ju da na­sta­ve kroz ge­ne­ra­ci­je. Mom­če mo­je dra­go, mi smo u istim pro­ble­mi­ma.
Da me do­pa­lo te ve­če­ri da se isp­nem na bi­nu i pro­zbo­rim sr­cem svo­jim, re­kao bih i: Mla­do­sti na­ša, zba­ci­te sa se­be ta „ko­smič­ka odi­je­la“ i do­đi­te da se za­gr­li­mo. Vi ste nji­ma slu­ge. Na­ma ste bra­ća!
Znam, ni­je bi­lo re­al­no da iko od njih to uči­ni te ve­če­ri. Vje­ro­vat­no je me­đu nji­ma to ta­ko – ko zba­ci taj po­li­cij­ski oklop sa se­be, iz­dao bi onog do se­be. Pret­po­sta­vljam da je to nji­hov ko­deks. Prem­da, znam da bi taj ko­ji bi to ura­dio bio po­nos po­ro­di­ce, brat­stva, ple­me­na i ci­je­le Cr­ne Go­re. Ako ne sa­da, ali sju­tra, ka­da Mi­lo ode pu­tem ko­ji mu je za­cr­tan, sva­ka­ko bi.
Da je to ura­dio sa­mo je­dan, ura­di­li bi i mno­gi dru­gi. Svi oni, ba­rem, slu­te da je Mi­lo­vo pro­šlo. Ni­či­ja, za­i­sta, ni­je go­re­la do zo­re.
A on­da, zbi­lo se što se zbi­lo.
PIŠE: Jo­van Pla­me­nac
Uža­sna ko­li­či­na su­zav­ca. To­pov­ski udar mi je eks­plo­di­rao uz le­đa. Cr­na man­ti­ja je osta­la sko­ro sa­vim bi­je­la. Ne­ma va­zdu­ha.
Ju­nač­ki smo po­bje­gli, pa i ja (An­drea Kr­to­va, si­na mo­ga, ka­že mi po­sli­je: Ja vo­lim lju­to, ali ne to­li­ko).
Br­zo sam shva­tio re­al­nost cr­no­gor­sku: ras­tje­ra­li su nas su­zav­cem i to­pov­skim uda­ri­ma, oni, po­li­caj­ci, ali to im ni­je bi­lo do­volj­no. Od­mah su su­za­vac ba­ci­li i is­pred nas, da ne mo­že­mo da po­bjeg­ne­mo od onog su­zav­ca ko­jim su nas ras­tje­ra­li. Tu se vi­dje­lo ko­li­ko su po­kva­re­ni, su­ro­vi, ži­vo­ti­nje.
Do­bro, i to smo pro­šli, „Jo­vo na­no­vo“, opet su­ze, opet ne­ma va­zdu­ha...
A on­da ono što im, za­i­sta, ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti: Od­mah su kre­nu­li u jur­nja­vu za na­ma po Pod­go­ri­ci. Uli­je­ta­li su dži­po­vi­ma me­đu na­rod, iz dži­po­va uli­ca­ma gra­da, gdje god vi­de čo­vje­ka, ba­ca­li su su­za­vac, ga­đa­li lju­de gu­me­nim me­ci­ma, va­di­li ih iz auto­mo­bi­la, pre­bi­ja­li... U nji­ma, po­li­caj­ci­ma, ko­ji su kao u čo­po­ru ju­ri­li ne­na­o­ru­ža­ni i su­zav­cem oša­mu­će­ni na­rod, buk­nu­la je ži­vo­ti­nja. To vi­še ni­je bi­la ak­ci­ja nor­mal­ne po­li­ci­je, ko­ja je u funk­ci­ji ne­ka­kve dr­ža­ve – to je bi­la ak­ci­ja lo­vač­kog dru­štva.
Da li je to bi­la ta­kva ko­man­da, ili su po­di­vlja­li za­to što je ne­ko me­đu njih ba­cio su­ro­vi Mo­lo­to­vljev kok­tel ne znam, ali znam da to ne­čo­vje­štvo pred Bo­gom oprav­da­nja ne­ma.
I znam da to one oči ko­je su sa dru­ge stra­ne ogra­de pred cr­no­gor­skom skup­šti­nom bi­le pre­da mnom ni­je­su ura­di­le.
I za­to što je od lju­di na­pra­vio ži­vo­ti­nje, i po­tru­dio se da u sve to uvu­če, uvje­ren sam bez­u­spje­šno, te ta­ko to­ple oči, ko­je ću, ako Bog da, ka­da sve ovo pro­đe vi­dje­ti bez gas-ma­ske – Mi­lo mo­ra pa­sti!