P
o­ra­do­va­li su se Đu­ka­no­vi­će­vi po­li­tič­ki sa­te­li­ti iz Pod­go­ri­ce i ra­zni agen­tur­ni sled­be­ni­ci u Be­o­gra­du. Ka­žu ka­ko se opo­zi­ci­ja umo­ri­la, iz­gu­bi­la sna­gu, raz­vod­ni­la pro­te­ste... Ne ra­du­ju se na­vod­no zbog Đu­ka­no­vi­ća, ali pred­vi­đa­ju bes­ko­nač­ni pro­du­že­tak nje­go­ve ki­mil­sun­gov­ske vla­da­vi­ne...
Đu­ka­no­vić će, me­đu­tim, vla­da­ti tač­no to­li­ko du­go ko­li­ko opo­zi­ci­o­ne sla­bo­sti bu­du mo­gle da za­sje­ne nje­go­ve. Cr­na Go­ra ima sre­ću pa joj ne pri­je­ti voj­na agre­si­ja iz ino­stran­stva ili se­pa­ra­ti­stič­ka po­bu­na u ze­mlji. Ti­me je pro­stor za dje­lo­va­nje jed­nog bez­oč­nog i ne­mo­ral­nog re­ži­ma do­dat­no uma­njen. U vri­je­me ka­da je Mi­lo­še­vi­ćev re­žim po­šao pu­tem pot­pu­ne pro­pa­sti: ka­da je kao i Đu­ka­no­vić uhva­ćen u iz­bor­nim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma, ka­da je slao po­li­ci­ju da tu­če mir­ne de­mon­stran­te, na­ša opo­zi­ci­ja bi­la je vi­še po­di­je­lje­na i sla­bi­ja ne­go što je da­nas opo­zi­ci­ja u Cr­noj Go­ri. Sad se go­vo­ri o ne­ko­li­ko stra­na­ka ko­je ni­su za­jed­no s De­mo­krat­skim fron­tom i vo­de dru­ga­či­ju po­li­ti­ku... U Be­o­gra­du 1997. če­tr­na­est stra­na­ka je če­ka­lo da bu­du za­vr­še­ni pro­te­sti ko­a­li­ci­je ‘’Za­jed­no’’, tač­ni­je da ne us­pi­ju, da bi se pred­sta­vi­le kao „istin­ska“ opo­zi­ci­ja ili pre­po­ru­či­le kao štu­la Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma. I ko­a­li­ci­ju ‘’Za­jed­no’’ je u ključ­nom ča­su na­pu­stio li­der i pred­sjed­nič­ki ka­ni­dat... Pa, ipak, upr­kos pri­vre­me­nom ne­u­spje­hu opo­zi­ci­je, ras­pa­du ko­a­li­ci­je ‘’Za­jed­no’’, stra­noj rat­noj pri­jet­nji, po­bu­ni na Ko­so­vu, ve­li­koj kam­pa­nji u pri­log re­ži­ma i dvor­ske opo­zi­ci­je, po­dr­šci Mi­lo­še­vi­ću iz ino­stran­stva (jav­na po­dr­ška na­mje­šte­nim iz­bo­ri­ma, pri­va­ti­za­ci­ja Te­le­fo­ni­je...) sve do iz­bo­ra 1997. na ko­ji­ma je po­tvr­dio svo­ju vlast... Mi­lo­še­vić je ubr­zo iz­gu­bio vlast. Sla­ba opo­zi­ci­ja ni­kad ne mo­že da na­do­mje­sti sve što ne­do­sta­je re­ži­mu ko­ji se ru­ši. Upr­kos sve­mu, i 1997. su mo­ra­li da fal­si­fi­ku­ju iz­bo­re. Za SPS i Mi­la­na Mi­lu­ti­no­vi­ća ta­ko je na­vod­no gla­sa­lo 400.000 Al­ba­na­ca s Ko­so­va i Me­to­hi­je, iz­me­đu osta­log, do­bio je „po­dr­šku“ 90 od­sto sta­nov­ni­ka se­la ko­je se sve­ga osam mje­se­ci ka­sni­je naj­du­že od­u­pi­ra­lo srp­skoj po­li­ci­ji. Za raz­li­ku od Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji je do ča­sa ka­da su iz Va­šing­to­na da­li znak za usta­nak na Ko­so­vu bio fak­tor „mi­ra i sta­bil­no­sti“ na Bal­ka­nu, Đu­ka­no­vić go­to­vo vi­še ne­ma pri­ja­te­lja. Do­ris Pak, Vol­fgang Pe­trič... dio su mno­štva onih ko­ji ja­sno i gla­sno svje­do­če pred svi­je­tom da Đu­ka­no­vić ni­je de­mo­kra­ta i da je nje­go­va vla­da - re­žim. Ne bra­ni Đu­ka­no­vić Evro­pu u Cr­noj Go­ri, ne­go se kri­je iza nje. Ni­je Đu­ka­no­vi­će­va vla­da uru­še­na za­to što se bo­ri za NA­TO, već Đu­ka­no­vić mi­sli da bi NA­TO mo­gao da se bo­ri za nje­ga i bra­ni nje­go­vu oro­nu­lu vlast, kao da je ne­ka uni­ver­zal­na vri­jed­nost Ali­jan­se.
Sa­da iz­gle­da da su pro­te­sti utih­nu­li. Ono što Đu­ka­no­vić i Kri­vo­ka­pić ne ra­zu­mi­ju je­ste da ne­za­do­volj­stvo i bunt ko­je su pr­vi put ova­ko osje­ti­li ne ne­sta­ju ako za­bra­ne opo­zi­ci­ju, po­sva­đa­ju na­rod­ne vo­đe, pre­va­re ih an­ket­nim od­bo­ri­ma ili la­žnim iz­bo­ri­ma ili iz­mi­sle no­ve i po­god­ne pro­tiv­ni­ke. Ako De­mo­krat­ski front, ko­ji je to­kom pro­te­klih pet sed­mi­ca uje­di­nio ne sa­mo sve opo­zi­ci­o­na­re u na­ro­du već či­ta­vu slo­bod­nu i de­mo­krat­sku Cr­nu Go­ru u na­red­nim da­ni­ma ne za­poč­ne ve­li­ku kam­pa­nju gra­đan­ske ne­po­slu­šno­sti – ka­da će sa­o­bra­ćaj, stru­ja, jav­ne slu­žbe bi­ti za­u­sta­vlje­ni dok ze­mlja ne do­bi­je slo­bo­du, de­mo­kra­ti­ju i za­ko­ni­tost umje­sto šo­vi­ni­zma, ti­ra­ni­je, ne­po­ti­zma, par­ti­to­kra­ti­je... To će uči­ni­ti ne­ko dru­gi, usko­ro... Bi­će iz­gu­blje­no ne­ko vri­je­me, ali sva­kom na­red­nom uspje­hu auto­ri­tar­ne oli­gar­hi­je da se odr­ži sli­je­di­će sve kra­ći pre­dah. Đu­ka­no­vi­ćev re­žim više ne mo­že ni da ri­je­ši, ni da stvo­ri no­ve pro­ble­me... On sam je već du­go pro­blem.
U Cr­noj Go­ri je sa­zre­lo vri­je­me za pro­mje­ne. Da je Đu­ka­no­vić za­i­sta bio de­mo­kra­ta, de­mi­si­o­ni­rao bi još 1997. go­di­ne i za­jed­no s opo­zi­ci­jom, a ne sa po­zi­ci­ja vla­sti, po­bi­je­dio na iz­bo­ri­ma. Da je za­i­sta bio dr­ža­vo­tvo­rac, on bi po­sle 2006. otvo­rio okru­gli sto de­mo­kra­ti­za­ci­je, de­mon­ti­rao par­tij­sku dr­ža­vu i omo­gu­ćio stva­ra­nje dva blo­ka ko­ji se de­mo­krat­ski smje­nju­ju na vla­sti. Ta­ko je ura­dio Ata­turk. Đu­ka­no­vić se za sve ove go­di­ne ni­je po­ka­zao ni kao de­mo­kra­ta, ni kao so­ci­ja­li­sta – od ci­je­log DPS-a u nje­go­vom re­ži­mu va­ži sa­mo ono „p“ – „par­ti­ja“. Ni­je ni dr­ža­vo­tvo­rac, jer je Cr­na Go­ra odav­no nje­gov ta­lac, a na­ci­o­nal­ni Cr­no­gor­ci su nje­go­ve po­sled­nje žr­tve.
Za­to sa­mo hra­bro i upor­no. Slo­bo­da je na­šla čo­vje­ka, još sa­mo da čo­vjek na­đe svo­je mje­sto is­pred vla­de i skup­šti­ne, broj te­le­fo­na ko­ji će zva­ti či­tav dan da za­u­sta­vi rad i ko­mu­ni­ka­ci­ju dik­ta­to­ro­ve bi­ro­kra­ti­je, da Cr­na Go­ra pr­o­na­đe svo­ju „Ko­lu­ba­ru“ i da se ko­nač­no vi­de ti cr­no­gor­ski Pav­ko­vi­ći, Mi­lu­ti­no­vi­ći, Bu­he... Ta­da će­te jed­nom pre­sta­re­lom i uru­še­nom re­ži­mu, i to bez po­mo­ći iz ino­stran­stva ko­ju smo mi u Sr­bi­ji na kra­ju ipak ima­li, mo­ći da ka­že­te jed­no ja­sno, gla­sno i slo­žno: „GO­TOV JE!“
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić