Piše: bORIS jOVANOVIĆ


On je li­jep čo­vjek, pra­vi fra­jer, neo­do­ljiv že­na­ma kao re­ci­mo Bred Pit ili ne­ki slič­ni ho­li­vud­ski ma­mlaz.
Ona je uža­sna že­na, pra­vi-prav­ca­ti tenk ili sa­mo­hot­ka pod či­jim gu­sje­ni­ca­ma se dro­bi put ko­jim pro­la­zi. Na­du­ve­na zlom. Do pod­ne mr­zi se­be, od pod­ne ci­je­li svi­jet, ka­ko su to go­vo­ri­le zlob­ne kom­ši­ni­ce na­čič­ka­ne na te­ra­sa­ma.
Šta li ih je spo­ji­lo, pi­ta­li smo se po­ne­kad, ja i kum Br­ko uz piv­či­nu ili vi­no.
On­da je do­šao naš li­je­pi neo­do­lji­vi po­zna­nik i al­ko­hol je kre­nuo. Sve vi­še i sve očaj­ni­je je pio tih da­na. I pri­čao ne­ke ne­vje­ro­vat­ne pri­če. Is­po­vje­dao se, za­pra­vo, ku­mu Br­ku, jer je ovaj imao do­bre oči i do­bru du­šu. Me­ne je iz­bje­ga­vao, jer sam imao po­ga­ne oči i otrov­nu je­zi­či­nu. No ni­je mi mo­gao za­bra­ni­ti da slu­šam. A pri­čao je o svo­joj de­be­loj zloj že­ni. Ot­pri­li­ke ova­ko:
Sa li­je­ve stra­ne je ve­li­ka bi­je­la ka­me­na ku­ća sa ogrom­nom te­ra­som. Tač­no na sre­di­ni, iz­me­đu ku­će i oke­an­ske oba­le, je bi­je­li ka­me­ni zub, vje­ro­vat­no ste­ćak ili ne­či­ji grob, je.em li ga šta, i po­red nje­ga ka­me­na ugla­ča­na klu­pa. De­sno je oke­an­ska oba­la mje­sti­mi­ce ob­ra­sla žbu­njem i ko­ro­vom i či­ta­ve ku­po­le ptič­jeg iz­me­ta. Ga­le­bo­vi, šta li su, je.em li ga. Na pu­či­ni se mo­gu vi­dje­ti bje­li­ča­sti bro­di­ći ka­ko se ra­do­sno lju­lju­ška­ju.
Šet­nja me je pri­lič­no za­mo­ri­la, pa sam sjeo na ka­me­nu klu­pi­cu tru­de­ći se da uz­vri­šta­lu gla­vu smje­stim u sjen­ku ka­me­nog stu­ba. Me­ško­ljio sam se na ka­me­nom sje­da­lu kao kur.a na jaj­ci­ma.
Po­mi­slih da bi mi pri­ja­la ča­ša hlad­ne vo­de. Na ve­li­koj te­ra­si je sje­dio kru­pan čo­vjek, pra­vi rm­pa­li­ja će­la­ve okru­gle gla­vur­de sa bje­li­nom po slje­poč­ni­ca­ma. Ru­me­nio se kao pre­kla­ni bik. Is­pred nje­ga, na šta­fe­la­ju, bi­lo je ve­li­ko sli­kar­sko plat­no. U de­snoj ša­ci je imao ne­što na­lik gu­šči­jem pe­ru. Po­kat­kad je pe­rom do­di­ri­vao mo­dri ba­bu­ra­sti nos. Na­slo­nja­ča u ko­joj je sje­dio je škri­pa­la, a ša­re­na de­ka je ne­pre­sta­no kli­zi­la niz nje­go­va ko­lje­na ni­ka­ko ne do­di­ru­ju­ći pod. De­ka kli­zi ka po­du, ne mo­že da pad­ne iako je sta­ri kli­pan ne pri­dr­ža­va slo­bod­nom ru­kom. Znao sam već ta­da da sa mnom ne­što ni­je u re­du.
Ni­je­sam osje­ćao ni­šta sem ne­pod­no­šlji­ve že­đi i ner­vo­ze, valj­da zbog te igre sa ka­ri­ra­nom de­kom i mir­nog bez­lič­nog gla­vo­nje na te­ra­si. Za­bo­lje­le su me sko­re­le usne kad sam pro­mu­cao:
- Iz­vi­ni­te, go­spo­di­ne, da li mo­gu do­bi­ti ča­šu hlad­ne vo­de, mli­je­ka, ra­ki­je, šo­lju ka­fe, ča­ja, ili, pak, bi­lo ka­kav na­pi­tak?
Ni­je se po­mje­rio. Na­slo­nja­ča je de­pre­siv­no škri­pa­la, a gu­šč­je pe­ro je tro­mo do­di­ri­va­lo ote­če­ni nos. Još dvaput sam po­no­vio isto pi­ta­nje.
Za­tim sam po­čeo da vi­čem tru­de­ći se da ne pre­kar­da­šim. Me­đu­tim, ni­šta se ni­je pro­mi­je­ni­lo.
- Iz­vi­ni­te, gla­va­ti maj­mu­ne, će­la­va spo­do­bo, da li mo­gu do­bi­ti ča­šu hlad­ne vo­de, mli­je­ka, ra­ki­je, šo­lju ka­fe, ča­ja ili, pak, bi­lo ka­kav na­pi­tak?!
U tom tre­nut­ku je na te­ra­su stu­pi­la Ona. Usne su mi se stvr­dle i mo­ra da su bi­le idi­ot­ski okru­gle. Gla­va mi je na­pu­sti­la ma­lu zo­nu hla­do­vi­ne i stre­mi­la je te­ra­si do­bi­ja­ju­ći je­zi­vo ši­ljast ob­lik. Oči mi se mo­men­tal­no na­li­še kok­te­lom di­vlje­nja, us­hi­će­no­sti, ra­do­sti i tu­ge. Du­ga za­mam­na ko­sa, ne­stvar­no li­ce i ti­je­lo. Na njoj bi­je­la ha­lji­na sve do bo­sih sto­pa­la. Bli­sta­va ko­ža, ču­de­sne ru­ke, ča­rob­ne gru­di.
Ne­pod­no­šlji­vo je škri­pa­la na­slo­nja­ča dok je sla­ni vje­tar ši­bao i mr­sio ko­su dje­vo­jač­ku. Bi­če­vi ži­ve cr­ne ko­se su do­ne­kle skri­va­li he­roj­sko po­pr­sje lje­po­ti­ce na te­ra­si. Gle­da­la je ne­gdje da­le­ko. Ni­je me pri­mje­ći­va­la zgr­če­nog na ka­me­noj klu­pi­ci.
Na tre­nu­tak je ušla u ku­ću, pa se br­zo po­ja­vi­la no­se­ći ve­li­ko dr­ve­no ko­ri­to. On­da je na ži­ci ši­ri­la la­ne­ne mu­ške ko­šu­lje ko­je su se kao je­dra na­di­ma­le na vje­tru. Kao da sam osje­tio opo­ri mi­ris zno­ja mi­ši­ća­vih luč­kih rad­ni­ka. To me je opa­u­či­lo neo­bja­šnji­vom lju­bo­mo­rom.
Sve do no­ći lje­po­ti­ca sa te­ra­se je ši­ri­la mu­ške bi­je­le ko­šu­lje. Na­slo­nja­ča je škri­pa­la, a toč­kić ko­ji je ona ne­mar­no po­kre­ta­la po­vla­če­ći ži­cu tu­žno je cvi­lio u su­mra­ku. Cvi­lio sam i ja kao iz­gu­blje­ni slu­đe­ni ker.
Slo­mio bih je me­đu zu­bi­ma kao pe­re­ce, da ni­je bi­lo nje­nog ra­me­na, go­log, ot­kri­ve­nog...
Oke­an je po­čeo da se na­di­ma i da svje­tlu­ca, ona je ušla u ku­ću, sta­rac je spa­vao u na­slo­nja­či ma­da su mu oči pri­je­te­ći si­ja­le u su­mrač­ju, a ja sam do zo­re, oča­jan i tu­žan, iz­bro­jao de­vet­sto se­dam­de­set šest hi­lja­da i šeststo tri­de­set dvi­je mu­ške ko­šu­lje na ži­ci ko­je su mi­ri­sa­le na znoj luč­kih rad­ni­ka i pod­sje­ća­le na iz­gu­blje­na je­dra.
Ru­men svi­ta­nja. Na­te­če­ni sla­ni kap­ci. Ne­pod­no­šlji­va žeđ. U nje­nim ru­ka­ma gli­ne­ni kr­čag pun mli­je­ka. Po­si­pa­la se mli­je­kom, tu na te­ra­si, pred mo­jim oči­ma. Bi­je­li sla­po­vi su za­li­li div­na ra­me­na, od­vi­ju­ga­li su ča­rob­nim gru­di­ma, krot­ko se sli­va­li do div­nih sto­pa­la dje­vo­jač­kih. Gle­dao sam čas nju, oku­pa­nu mli­je­kom, čas ma­gič­nu is­toč­nu ku­glu ko­ja je bli­sta­la u nje­nim oči­ma pu­nim... pu­nim...ko bi ga znao...te­ško mi je.
U su­mrak, ka­da su oči star­ca blje­snu­le kao u sta­rog pod­mu­klog ma­čo­ra, pri­šao sam te­ra­si šu­nja­ju­ći se kao jež. Po­peo sam se, pre­sa­mi­tio pre­ko ka­me­ne ba­lu­stra­de i uhva­tio nje­nu ta­nu­šnu ru­ku. Ni­je se upla­ši­la, ni­je se ni pro­ti­vi­la, sa­mo me je po­gle­da­la i od tog po­gle­da sam za­cvi­lio i sru­šio se pra­vo u žbun ne­kog me­di­te­ran­skog bo­dlji­ka­vog ra­sti­nja. Dok sam se dr­žao za bol­no du.e i hra­ma­ju­ći ge­ve­ljao ka svo­joj klu­pi­ci čuo sam ri­je­či sta­rog ču­do­vi­šta iz na­slo­nja­če:
Dje­voj­ko, ako odeš, sve će pr­snu­ti kao mje­hur i ti vi­še ne­ćeš po­sto­ja­ti!
A oti­šla je.
Pro­veo sam na klu­pi­ci tri­de­set i šest da­na. Bra­da i nok­ti su zna­čaj­no po­ra­sli. Opet sam po­čeo da sri­čem po­e­zi­ju iz­be­zu­mljen igrom ti­je­la i mli­je­ka u zlat­nim svi­ta­nji­ma. Ko­šu­lje su me sr­di­le opo­rim mi­ri­som zno­ja luč­kih rad­ni­ka.
Kad sam je dru­gi put uhva­tio za ta­nu­šnu ru­ku, kao za an­đe­o­sko kri­lo, vi­še je ni­je­sam pu­štao. Pret­hod­no sam oba­vio ne­ke ma­nje bit­ne stva­ri.
Na ži­ci je i da­lje bi­lo de­vet­sto se­dam­de­set šest hi­lja­da šeststo tri­de­set i dvi­je mu­ške ko­šu­lje. Ski­dao sam jed­nu po jed­nu i za­ši­vao ih jed­nu za dru­gu. Ubo­di igli­ce su bi­li ne­pod­no­šlji­vi ta­ko da sam jed­ne no­ći pod ja­kim mje­se­com iz­bro­jao pre­ko se­dam­de­set se­dam hi­lja­da ubo­da na ja­go­di­ca­ma pr­sti­ju. Od te no­ći vid mi je osla­bio pa sam pre­stao pi­sa­ti po­e­zi­ju.
Na­pra­vio sam je­dro ko­je će bi­ti moć­no da me­ne i mo­ju lju­bav od­ne­se da­le­ko od ukle­tog mje­sta i King Kon­ga u na­slo­nja­či. Tre­ba­lo je na­pra­vi­ti i splav.
Splav sam od­vu­kao do ma­log za­li­va bli­zu ku­će sa te­ra­som uz po­moć luč­kih rad­ni­ka ko­ji­ma sam za­uz­vrat mo­rao od­zvi­žda­ti ne­ke po­zna­te me­lo­di­je. Na mo­ju ža­lost bi­li su to­li­ko odu­še­vlje­ni da sam či­ta­vu noć zvi­ždu­kao iz pal­mi­ne kro­šnje. Bio sam do kraj­no­sti is­cr­pljen, pa sam za­ko­vr­nuo od umo­ra i kao ubi­je­ni pje­vac u ra­svit pi­ki­rao u sit­ni pi­je­sak pred nji­ho­vim dži­nov­skim bo­sim sto­pa­li­ma.
Slje­de­će ve­če­ri luč­ki rad­ni­ci su do­šli, po­di­gli me ube­u­će­nog sa ka­me­ne klu­pi­ce i od­ni­je­li ka sti­je­ni što je štr­ča­la iz oke­a­na. Na­mje­ra­va­li su da me ba­ce aj­ku­la­ma. Pre­kli­njao sam ih za mi­lost na ra­znim je­zi­ci­ma i se­be pro­kli­njao zbog glu­po­sti i lju­bav­nog za­no­sa u ko­jem sam jed­nom od njih na­dah­nu­to pri­čao o svo­joj lju­ba­vi i pla­ni­ra­nom bjek­stvu.
-Je li, bre, bi­je­li maj­mu­ne, ko će da pe­re na­še ko­šu­lje ko­je ba­zde kao kad oke­an prd­ne na mje­se­či­ni?!-pri­je­te­ći su mu­mla­li.
Ču­dom sam ih ubije­dio da me ne ba­ce aj­ku­la­ma. Ci­je­lu noć su sa mnom igra­li ne­ka­kvu do­mo­ro­dač­ku igru. Ra­do­sno su klik­ta­li ka­da bi me ne­ko od njih po­go­dio u gla­vu kvr­ga­vim ko­ko­so­vim ora­hom. No, i to je pro­šlo.
Do­šao je, da­kle, dan ka­da sam je dru­gi put uhva­tio za ru­ku. Gle­da­la je ne­bo za­ko­ra­čiv­ši na moj moć­ni splav. Vje­tar je na­du­vao je­dro ko­je je mi­ri­sa­lo na mu­ški znoj. Tre­sao sam gla­vom su­ma­nu­to se ra­du­ju­ći. Ona je mir­no sje­dje­la, nje­žnu ša­ku je dr­ža­la u oke­an­skoj pje­ni i za­mi­šlje­no je re­kla:
-Sve će pr­snu­ti kao mje­hur...
U tre­nut­ku kad je sta­rac u na­slo­nja­či na­pra­vio po­sljed­nji po­tez gu­šči­jim pe­rom i ka­da je ka­ri­ra­na de­ka ko­nač­no pa­la na pod, mi smo za­ko­ra­či­li na tvr­do tle ka­me­ne na­de i sve je odi­sta pr­slo kao mje­hur. Ko­šu­lje su se ne­ka­kvom ma­gi­jom ra­ši­va­le jed­na od dru­ge i ja sam zbu­nje­no po­sma­trao pla­vi ho­ri­zont pre­pun bi­je­lih go­lu­bi­ca što se gu­be u sun­če­voj pje­ni. Tač­no de­vet­sto se­dam­de­set šest hi­lja­da še­sto tri­de­set dvi­je mu­ške ko­šu­lje su tog ju­tra kre­nu­le u svo­ju odi­se­ju. Ob­u­zeo me je neo­bja­šnjiv strah, pa sam ste­zao nje­nu nje­žnu ša­ku. Ni­je vi­še gle­da­la ka vi­si­na­ma. Čak se i gru­bo na­smi­ja­la cok­ću­ći je­zi­kom. Ozno­je­nu gla­vu sam spu­stio na dlan. Po­vra­ćao sam bol­no...
Du­go po­tom po­ku­šao sam da oži­vim nje­nu lje­po­tu i svo­ju za­lju­blje­nost. Ku­pio sam osam­de­set osam li­ta­ra mli­je­ka. Bi­la je zbu­nje­na, za­tim se za­ki­ko­ta­la ona­ko raz­dra­že­na i sa­nji­va. Mli­je­ko se ci­je­di­lo niz nje­no pod­bu­lo li­ce spi­ra­ju­ći jef­ti­nu si­noć­nu šmin­ku.
Ali, vo­lim je. Ipak.
Pri­ča se ov­dje mo­gla za­vr­ši­ti. Kum Br­ko me je zna­čaj­no po­gle­dao. Pro­mr­sio sam ne­što kao pro­test zbog sli­na­ve pa­te­ti­ke. Naš po­zna­nik je na­glo po­sko­čio smu­še­no se po­zdra­vlja­ju­ći.
Dri­pač­ki smo se na­pi­li te no­ći.
Uju­tro me je kum Br­ko na­zvao i re­kao mi je da je is­pred sta­rog Ono­go­šta pro­či­tao umr­li­cu uokvi­re­nu pla­vom.
To ni­je mo­rao bi­ti on. Ipak...
(Autor je knji­žev­nik)