U sve­ga pet­na­e­stak go­di­na, od SF-a ko­ji smo ta­da već na­slu­ći­va­li,SF je pre­ra­stao u re­al­nost.
Na­i­me, i pri­je 2000. smo ima­li i ra­ču­na­re i in­ter­net i mo­bil­ne te­le­fo­ne, sve što je pred­sta­vlja­lo “ozbilj­no” po­sta­lo je za­star­je­lo, sta­rač­ki, pen­zi­o­ner­skii lejm, uvi­jek u za­ka­šnje­nju u od­no­su na ova­ko si­lan pro­tok in­for­ma­ci­ja ko­ji­ma smo iz­lo­že­ni.
Šta­vi­še, i sa­mi smo po­sta­li ta ista ro­ba u iz­lo­gu, sve što pi­še­mo, sli­ka­mo, gdje smo bi­li, ka­ko smo iz­gle­da­li, ka­kvi smo, s ki­me smo, sve je to po­sta­lo dio jed­ne jav­ne stva­ri, na­ša je pri­vat­nost po­sta­la jav­nost, na­še je mi­šlje­nje po­sta­lo, do­bro, ako ne baš opi­ni­on­mej­ker­ski re­le­vant­no, a on­da ba­rem je­zi­čak na va­gi što je bit­no, a što je ma­nje bit­no u kru­gu lju­di s ko­ji­ma ko­mu­ni­ci­ra­mo. A to do­slov­no mo­gu bi­ti hi­lja­de, čak mi­li­o­ni.
Go­to­vo je be­smi­sle­no na­ba­da­ti da ovo ne­će ima­ti još da­le­ko­se­žni­je po­slje­di­ce po dru­štvo: usko­ro, za sve­ga ne­ko­li­ko go­di­na, na­ru­či­vaće­mo is­prin­ta­ne zu­be i ku­ko­ve pre­ko ne­ke apli­ka­ci­je, ko­men­ta­ri­saće­mo rat ne­gdje na ru­bu-ša­vu na­še­ga svi­je­ta, zna­će­mo vre­men­ske uslo­ve na Alja­sci, za­ci­je­lo će­mo usko­ro ima­ti mo­guć­nost i si­ne­stet­skog do­ži­vlja­ja ne­kog am­bi­jen­ta, a da se ni­smo po­ma­kli da­lje od ne­kog in­for­ma­cij­skog ure­đa­ja.
Ko­li­ko ta­da ima­ju bu­duć­nost kla­sič­ne štam­pa­ne no­vi­ne? OK, za knji­ge zna­mo, one će u štam­pa­nom ob­li­ku po­sta­ti re­likt pro­šlo­sti ko­ji će se još ne­ko vri­je­me iz­ra­đi­va­ti za knji­žni­ce i sve ma­nju za­lju­blje­ni­ka u pa­pir ko­ji su sprem­ni da­ti za pro­iz­vod od­re­đe­nu ci­je­nu, no što će bi­ti s no­vi­na­ma, s no­vi­na­ri­ma, s fo­to­re­por­te­ri­ma, što će bi­ti s ci­je­lom tom ma­ši­ne­ri­jom, ho­će li na­sta­ti ne­ki kla­ste­ri “za­in­te­re­so­va­nih gra­đa­na” ko­ji će di­gi­tal­no na­pla­ći­va­ti sa­dr­ža­je?
Ne bih htio pro­ri­ca­ti bu­duć­nost, no jed­na je stvar ja­sna: ni­ko ne­će ima­ti pri­mat na “isti­nu”, ne­će po­sto­ja­ti jed­na po­li­ti­ka, ne­će po­sto­ja­ti ni­šta od ovo­ga na što smo na­u­či­li, a s vre­me­nom će pre­sta­ti po­sto­ja­ti i na­ci­je i dr­ža­ve, sa­mo je pi­ta­nje raz­vo­ja teh­no­lo­gi­ja ko­je će omo­gu­ći­ti da br­ži pre­vo­di­te­lji što bo­lje po­sta­nu pra­vi tran­slin­gvi­stič­ki ko­mu­ni­ka­to­ri.
Pi­ta­nje ko­je pre­o­sta­je ni­je, da­kle, ho­će li do­ći do du­bin­ske pro­mje­ne svi­je­ta ka­kva se ne pam­ti od ra­ne in­du­strij­ske re­vo­lu­ci­je, ne­go ko­li­ko će da­le­ko­se­žne i du­bo­ke po­slje­di­ce ove tran­sfor­ma­ci­je bi­ti.

Piše: El­mir Đo­ko­vić