Svjet­ska vi­jest sa naj­vi­še pu­bli­ci­te­ta pro­šle ne­dje­lje ni­je bi­la o ne­koj ge­o­po­li­tič­koj kri­zi, ne­go o ga­stro­nom­skoj. I ima­la je dej­stvo istin­ske bom­be!
Zna­te već o če­mu je ri­ječ: o sa­op­šte­nju Svet­ske zdrav­stve­ne or­ga­ni­za­ci­je (SZO) da su de­li­ka­te­si sa na­ših (i dru­gih) me­ri­di­ja­na: sla­ni­na, pr­šu­ta, me­so sa ro­šti­lja i, ge­ne­ral­no, sve me­sne pre­ra­đe­vi­ne, kan­ce­ro­ge­ne. Mo­gu da­kle da iza­zo­vu naj­o­pa­ki­ju bo­lest.
Na­uč­na pod­lo­ga za ovaj za­klju­čak su vi­še­de­ce­nij­ska is­tra­ži­va­nja. Broj­ke ko­ju su sa­op­šte­ne do­du­še su ma­lo re­la­tiv­ne, ali sa­mo pod uslo­vom da ni­ste hi­po­hon­dar, što svi po­ma­lo je­smo. Ko se, uosta­lom, ne pla­ši i sa­me pri­mi­sli da bi mo­gao da do­bi­je ne­ki kan­cer.
U sla­ni­ni, pr­šu­ti, vir­šla­ma, ko­ba­si­ca­ma i ro­štilj­skim de­li­ka­te­si­ma kan­ce­ro­ge­ni su ne­ki ni­tra­ti i ni­tri­ti (sve je ta­mo struč­no na­ve­de­no, ali ma­lo nam zna­či). Ako pre­đe­mo na su­šti­nu, po­ru­ka SZO, ina­če spe­ci­ja­li­zo­va­ne agen­ci­je Uje­di­nje­nih na­ci­ja ko­ja se ba­vi na­rod­nim zdra­vljem (za šta ima bu­džet od 4 mi­li­jar­de do­la­ra), gla­si da ako je­de­te 50 gra­ma sla­ni­ne (pr­šu­te, ko­ba­si­ca...) sva­kog da­na, što će re­ći oko 350 gra­ma ne­delj­no, ri­zik da do­bi­je­te rak de­be­log cri­je­va po­ve­ća­va se za 18 od­sto.
Hm, broj­ka ni­je baš ma­la. Zna­či li to da br­že umi­re­mo ako pre­tje­ru­je­mo u sla­ni­ni i pr­šu­ti? Ko­li­ka je u stva­ri bez­bjed­na do­za su­ho­me­sna­tih đa­ko­ni­ja? SZO ka­že da ”to ne zna­ju”, i da za­klju­čak nad­le­žnog na­uč­nog ko­mi­te­ta za­pra­vo sa­mo uka­zu­je na ”vje­ro­vat­no­ću” da ne­što iza­zi­va kan­cer, ali ne i da će ne­ko si­gur­no u jed­nom mo­men­tu bi­ti su­o­čen sa stra­šnom vi­je­šću da ga je do­bio.
Sa­op­šte­nje me­đu­na­rod­ne zdrav­stve­ne bi­ro­kra­ti­je ”za­pa­li­lo” je, ka­ko bi to re­kli ta­blo­i­di (štam­pa­ni i on­lajn), in­ter­net, iza­zvav­ši ve­li­ke po­le­mi­ke o to­me tre­ba li ga uze­ti za ozbilj­no ili ig­no­ri­sa­ti. Za­tra­že­na je i ”prav­da za sla­ni­nu”, što pod­ra­zu­mi­je­va da joj je SZO na­neo ve­li­ku ne­prav­du.
Tre­ba li me­đu­tim da sla­ni­nu za­mi­je­ni­mo šar­ga­re­pom i da svi po­sta­ne­mo ve­ge­ta­ri­jan­ci? Ta­man po­sla. Srž ova­kvog i slič­nih upo­zo­re­nja je da je ”ži­vot opa­san po zdra­vlje”. Svi će­mo jed­nog da­na si­gur­no umri­je­ti, ne­ko zdrav a ne­ko bo­le­stan.
Sla­ni­na ipak ni­je azbest, sa ko­jom su je, kad je ri­ječ o kan­ce­ro­ge­no­sti, upo­re­di­li eks­per­ti SZO. Ne sa­mo što ima mno­go bo­lji i mi­ris i ukus, ne­go i za­to što je hran­lji­va. Tek pri­je ne­ku go­di­nu je, uosta­lom, re­ha­bi­li­to­va­na, na­la­zi­ma da u nje­nim ma­sti­ma ima vi­še onih do­brih ne­go štet­nih. Do pro­šle ne­dje­lje je­di­na opa­snost ko­ju su iza­zi­va­li su­ho­me­sna­ti de­li­ka­te­si, bi­la je ona po džep: ni­su svi u sta­nju da pri­u­šte onih ”opa­snih” 50 gra­ma dnev­no.
U stva­ri, pro­blem ni­je u sla­ni­ni, pr­šu­ti, ko­ba­si­ca­ma i osta­lom kao ta­kvi­ma, ne­go u kon­kret­nim in­du­strij­skim pro­iz­vo­di­ma pod ovim ime­ni­ma. U ono­me što se u njih do­da­je da bi se pro­iz­ve­le br­zo i sa što ma­nje tro­ško­va, da bi što du­že tra­ja­le i za oko bi­le pri­vlač­ne.
Sva­ki do­ma­ćin zna da je su­še­nje (di­mlje­nje) bi­lo kog me­sa mu­ko­trp­na ra­bo­ta: tra­ži mno­go ra­da, vre­me­na i str­plje­nja. Ali se sve na kra­ju is­pla­ti. Li­jep je pri­zor re­žnje­va i but­ki­ca ko­ji vi­se sa gre­da ne­kog mrač­nog ta­va­na.
Bar ta­ko je ne­kad bi­lo. Da­nas su sve to ”pre­ra­đe­vi­ne”. Sa mno­go ”emul­ga­to­ra”, ”kon­zer­van­sa” i ”adi­ti­va”. Kad bi­ste zna­li šta se sve da­nas zo­ve ko­ba­si­com, šta se sve sta­vlja u vir­šle, ne bi­ste ih vi­še ni po­gle­da­li. Opi­si­va­nje teh­no­lo­gi­ja ko­ji­ma se do­bi­ja­ju ne­ke me­sne pre­ra­đe­vi­ne, ni­je za štam­pu, ja uva­ža­vam či­nje­ni­cu da ovo mo­žda či­ta­te pri­je ne­delj­nog ruč­ka. Ci­ti­ra­ću sa­mo ame­rič­kog ko­le­gu Maj­kla Mo­sa, do­bit­ni­ka Pu­li­ce­ro­ve na­gra­de za tek­sto­ve o mul­ti­na­ci­o­nal­noj pre­hram­be­noj in­du­stri­ji, ko­ji kon­sta­tu­je da ona svo­je kon­zu­men­te ”ne­zdra­vom hra­nom tru­je u mje­ri o ko­joj te­ro­ri­sti mo­gu sa­mo da sa­nja­ju”.
Obra­ti­te, uosta­lom, pa­žnju na de­kla­ra­ci­je bi­lo ko­je in­du­strij­ske hra­ne da­nas. Pa čak i osnov­ne na­mir­ni­ce, hle­ba. Uosta­lom, oni ko­ji su ro­đe­ni oko sre­di­ne pro­šlog vi­je­ka, si­gur­ni su da ni­šta – ni ni hleb, me­so, ni sir i kaj­mak, ni­ti po­vr­će i vo­će – ne­ma vi­še onaj ukus upam­ćen u dje­tinj­stvu.
Sve ovo ne zna­či da tre­ba da sli­je­di­mo pri­mjer pu­ša­ča, ko­je ni­su za­stra­ši­la ni gro­zo­mor­na upo­zo­re­nja o štet­no­sti du­va­na na pa­kli­ca­ma – i da­nas u tom po­ro­ku uži­va oko mi­li­jar­du lju­di. Svi bi­smo, na­rav­no, že­lje­li da do­ži­vi­mo sto­tu, ali ako nam ni­je su­đe­no, za to ne­će bi­ti kri­vi sla­ni­na i pr­šu­ta. Uosta­lom, upr­kos sve ve­ćoj za­ga­đe­no­sti pri­ro­de i ono­ga što se od nje uzi­ma, ži­vot­ni vi­jek se svu­gdje pro­du­ža­va.
I da li je, na kra­ju, vri­jed­no u ime du­žeg ži­vo­ta od­re­ći se ne­kih od vr­hun­skih za­do­volj­sta­va za tr­pe­zom, kad sju­tra mo­že da nas ubi­je sak­si­ja pa­la sa ne­či­je te­ra­se, ili iz­vu­če­mo ne­že­lje­ni do­bi­tak u ne­koj ži­vot­noj lu­tri­ji.

(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić